Танасковић: Мухићев “жути картон“ Прометеју и обмана „онтологијом“

• Мухић немуслиманима предлаже да прихвате Алахову Објаву, остајући оно што јесу – док не постану муслимани. Машала! Баш оригинално!
• У својој новој књизи „Онтологија ислама“ Албанце и Бошњаке проглашава за једине аутохтоне народе на Балкану
• Има рецепт и за односе са Србијом: „У циљу спречавања нових агресија на Босну и геноцида над Бошњацима од стране Србије, било би не само ефикасније, него дефинитивно ефикасно, кад би Бошњаци узвратили истом мјером. Јер свака нова генерација Срба, опијена причама својих сународника о сластима агресивних војних акција насиља, пљачки, силовања и убијања Бошњака (муслимана), које су увијек остале неузвраћене, може се убиједити и завести да исте сласти и сама искуси, поготово зато што никада нису доживјели да на исти начин и сами буду кажњени“
• Увод у своју „Онтологију“ Мухић отвара Аристотеловом мишљу да „на почетку филозофије стоји чуђење“. После мучног пробијања кроз густу шикару и отровно трње Мухићеве псеудонаучне работе остаје чуђење. Чуђење да један универзитетски професор нешто овако ружно и лажно може склепати, да се такво (не)дело може институционално објавити, па још и на сва уста величати и хвалити као интелектуални и морални подвиг и као темељно идентитетско упориште. Фаул за црвени картон!

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ЗА ЛАТИНСКУ крилатицу „nomen est omen“ тешко је пронаћи потпунију потврду од случаја др Ферида Мухића, професора филозофије и још којечега на Филозофском факултету у Скопљу и на неколиким другим универзитетима на Балкану и у свету, као и првoг председника Бошњачке академије наука и уметности.

Наиме, „farîd“ на арапском значи „изузетан“, „јединствен“, а професор Мухић је заиста јединствен по много чему, а првенствено по несразмери између угледа који у појединим, превасходно бошњачким интелектуалним и културним круговима ужива и стварне вредности, односно сазнајног доприноса његовог разуђеног и обимног писаног опуса. Поред тога, мало је јавних делатника о којима се могу чути или прочитати до те мере опречни судови као што је то аутор недавно објављене књиге „Онтологија ислама“.

Тако је, рецимо, на порталу „Bošnjaci.Net“, др Мухић (1943) представљен као: „једна од најмаркантнијих личности у Бошњака, и један од највећих живих филозофа Балкана, универзитетски професор, пјесник, критички аналитичар, редовни професор нововјековне филозофије и савремене филозофије и филозофске антропологије на Универзитету ‘Кирило и Методије’ у Скопју, професор по позиву Универзитета из Малезије и више западно-еуропских универзитета. /…/ Мухић пише о филозофији и људским наравима, о својим путовањима диљем свијета и планинарењима, о коњима, псима и човјекову сусрету са природом. На бившем ексјугославенском простору објавио је више стотина прилога, есеја, пјесама, научних расправа, полемичких огледа“.

Насупрот томе, у „Вечерњим новостима“ (23.01.2016) могло се прочитати: „Како Босна титра и трепери на опасној, танкој ивици мржње и прикривеног беснила на све српско у њој, стално потврђује једна личност нарочитог кова, која саму себе однедавно сматра првим у Бошњака: проф. др Ферид Мухић, филозоф и лингвиста из Скопља, први председник Зукорлићеве БАНУ, основане 2011. године.

Ферид је Мухић у политичком провизорју региона јединствена особа: уплиће се у најразличитије теме – од политике и историје до језика. Арбитрира о њима крајње острашћено, лично и искључиво и при томе ни о једној јединој својој тези не износи никакве доказе, не подупире их нечијим речима или књигама, већ се искључиво и увек ослања само на сопствени утисак, који формира шибицарским обртањем познатих историјских истина.

Зачудо, има респектабилну научну биографију: дипломирао филозофију у Скопљу, докторирао филологију у Београду, фулбрајтовац и предавач на више западних и малоазијских универзитета. Зову га македонски Ниче, још је и планинар, који је у биографији навео да је за девет дана прешао 710 километара, пешачећи планинским путевима од Скопља до родних Завидовића (БиХ). Објавио је педесетак књига, имао много полемичких наступа по босанским медијима, изгледа питомо и отмено… али све то пада у воду када пусти маха својој отровној машти“.

Претерани су, нема сумње, и наведени панегирик и неповољан суд, поготово кад је реч о академском учинку професора Мухића на пољу одређених филозофских дисциплина, али, ако бисмо се морали опредељивати на основу његове најновије, веома амбициозне књиге „Онтологија ислама“, чланкописац из „Вечерњих новости“ ближи је истини о овој јединственој, поливалентној личности планинара, љубитеља, природе, коња и паса, а доследног и страсног мрзитеља Срба.

Да је садржина Мухићеве расправе у складу са њеним обећавајућим (али и обавезујућим) насловом потписник ових редова свакако се не би огласио поводом Мухићеве „Онтологије ислама“, јер се не сматра стручњаком за комплексну тему којој је она номинално посвећена. Међутим, на двестотинак страна ове прилично луксузно опремљене, на начин прича из „Хиљаду и једне ноћи“ илустроване и знаковитим фотографијама политички актуализоване књиге – понајмање је стварног доприноса развиђању и тумачењу „исламске онтологије“, чему Мухићев подухват произвољног интуитивног верничког понирања у суштину бића ислама не даје никакав хеуристички, односно епистемолошки допринос.

Он је на исламолошком плану потпуно ирелевантан.

Пошто је ово суд каурског невеже, кога критичари из одређених домаћих муслиманских кругова воле да почасте епитетом „самозваног исламолога“, предлажем да ми читаоци не поверују на реч, већ да прочитају бар неку озбиљну стручну студију о онтологији ислама, на пример, негдашње улеме Мехмеда Ханџића али и наших савременилка Енеса Карића, Решида Хафизовића или Сеида Халиловића, па да сами процене његову основаност.

Разлог за поклањање пажње овој „онтолошкој обмани“ на другој је страни, подстакнут њеним до неукуса непримереним прехваљивањем које ствара реалну опасност уверавања мање обавештених да је по среди заиста изузетно дело, што само по себи не би ни морало бити нарочито опасно кад Мухић, под кринком тобоже онтолошки засноване универзалности својих тврдњи, не би одашиљао нимало безазлене поруке далеке од било каквог муслиманског мерхамета у који је његов „етички надмоћни“ дискурс мимикријски заоденут.

За књигу сам, уосталом, и сазнао из телевизијског снимка њеног представљања у Рожајама, па пожелех да ми овакав бисер мудрости („farîd“ на арапском значи и бисер, односно драгуљ) никако не промакне. Зачудо, књигу у Новом Пазару није било лако набавити!

Пре него што се посветимо указивању на идеолошку и политичку тенденциозност Мухићевог квазионтолошког трактата, није без користи задржати се бар још мало на једном начелном разлогу због којег се од овог all round мислиоца, чак и да су му намере часне, озбиљно утемељено промишљање исламских теолошких, односно куранских, а поготово онтолошких тема не може очакивати.

Он, наиме, не познаје арапски језик, што се може закључити из једне напомене (стр. 72), где се курански ајет цитира полазећи од превода на енглески језик. А и без тога, колега Мухић ми је приликом једног давнашњег сусрета у Скопљу изразио жаљење због тога што „Куран“, Реч Божију, није кадар читати у оригиналу.

Разним аспектима и димензијама ислама и исламске цивилизације могуће је, дакако, мисаоно и научноистраживачки компетентно се бавити и без познавања језика на коме је Алах одлучио да се, посредством свога веровесника Мухамеда, обрати људима, али је за упуштање у уже исламолошку, условно речено, теолошку проблематику оно неопходан предуслов.

Из више разлога, а првенствено баш зато што је, за разлику, рецимо, од „Библије“ за Јевреје и хришћане, муслиманима „Куран“ онтолошки у вечности пред-постављен као Реч Божија. Зато је филологија за муслимане суштински неодвојива од теологије, на чему је у неким својим студијама уверљиво инсистирао Енес Карић, врсни теолог и вероватно најуспешнији преводилац „Курана“ на језик који Бошњаци називају „босанским“, а самим тим и на српски и хрватски.

Пишући о арапском језику, као руху „Курана“, Карић закључује: „Многобројне филологије Кур’ана јесу, кад се мало боље размотре, теологије изведене из Кур’ана. Ето зашто је један од главних увјета у тумачењу Кур’ана познавање језика Кур’ана, развиђање оних танахних склопова и дубинских веза које пропламсавају из кур’анских дубина“ („Кур’ански универзум“, Сарајево 2009, 51-52).

Познати индопакистански муслимански мислилац и теоретичар исламске обнове Мевлана Мадвуди наглашава да је „исправан метод који треба примијенити у постизању коректног тумачења ислама, прије свега, размишљање о његовим ајетима и конструкцијама према захтјевима арапског језика, затим сагледање истих унутар контекста“ („Кур’ан у савременом добу“, Сарајево, 1991, 477).

Дакле, ништа без арапског језика, поготово ако се сеже у онтолошку срж Објаве! Неће, ваљда, бити да др Ферид Мухић, као посебно иницирани верник, успоставља комуникацију са пред-текстуалним и пред-језичким стадијумом реалности Божијег света коме припада куранска „Мајка књиге“, која тек након објављивања „добија форму арапског језика с циљем да буде разумљива чак и обичним људима (С.Халиловић, Свето и савремено. Огледи о политичкој филозофији и реформистичкој мисли у исламу, Београд, 2016, 40), о чему, на трагу Ибн Арабијевог учења, медитирају поборници гностичке херменеутике.

На Мухићеву жалост, и мистици и теозофи инсистирају на томе да езотерично значење религијских текстова није одвојено од њиховог егзотеричног, арапским језиком саопштеног значења, већ да су ови семантички слојеви чврсто повезани у особеном вертикалном поретку, без прескакања, условно речено, „нижих“ изражајних и спознајних разина.

О питањима овог категоријалног реда није, наравно, умесно исцрпније расправљати у оваквом огледу, али је било нужно на њих указати, јер начин на који Ферид Мухић дочарава своје прво детиње верско искуство као да рачуна са привилегијом неке чудесне пречице, што је једна од карактеристика његове укупне духовне методологије.

У програмски тежишном поглављу насловљеном „Невидљиви зид“, са поднасловом „Прво сјећање“, а које почиње транскрипцијом арапског текста почетне куранске суре „Ал-Фатиха“, Мухић овако описује своје сећање на први, и одлучујући, сусрет с исламом, у доби од три године и неколико месеци: „Остао сам потпуно сам у мрклом мраку. Ноћ, глухо доба, мукла тишина. Страх ме је већ сасвим преплавио. /…/ Умјесто да бризнем у плач, почео сам се молити: ‘Бисмила и рахман и рахим…’ Никада прије тога нисам се осјетио тако уплашен, беспомоћан и сам. Па ипак, јасно памтим да се нисам одлучио да се молим, него ми је то дошло само од себе, из дна душе, као што се човјек не одлучује да плаче, него му сузе саме од себе потеку. Понављао сам молитву а у предаху сам шаптао: ‘Драги Боже, чувај ме! Драги Боже, чувај ме! Драги Боже, чувај ме!’

Ел Фатиху сам научио од мајке и уз помоћ брата Фарука, старијег непуне двије године од мене. Те ноћи схватио сам први пут да нисам сам у соби, да човјек ни у једном тренутку није потпуно сам; био сам прелављен осјећањем повезаности са бескрајно јаким заштитником, драгим Богом. Послије проучене Фатихе, Њему сам спонатано упућивао ријечи своје кратке молитве на босанском, матерњем језику. Страх је неосјетно нестајао; ускоро сам заспао мирним, дубоким сном“.

Свачије верско искуство мора се поштовати, ма колико апсурдно изгледало. Задовољимо се, стога, чувеном Тертулијановом максимом „credo quia absurdum“, премда баш и нисмо сигурни да је она овде применљива.

Сутрадан је, казује даље Мухић, друговима у игри поверио да зна тајну, спасоносну молитву и почео да изговара Фатиху, на шта су се деца намрштила и окренула главе, рекавши: „Тако се моле Турци. Нећемо то, ми нисмо Турци“. Тако се, вели Мухић, први пут сударио са невидљивим зидом који раздваја припаднике различитих религија.

Његова књига, „једним својим дијелом представља покушај да кроз секвенце персоналног искуства назначим контуре и схватим природу тог невидљивог зида“, „зида подигнутог према исламу“. То би, ето, требало да буде пут ка тумачењу онтологије ислама!

Поједностављено речено, Мухић жели да објасни зашто у свету постоји тако распрострањен анимозитет према најмлађој монотеистичкој религији, за који он, уместо уобичајеног термина исламофобија, предлаже наводно адекватнији анти-исламизам, о чему би се могло засебно расправљати.

„Коријен практично свих међурелигијских тензија, посебно анти-исламизма, лежи у конфронтацији са Божијом Објавом, односно у оспоравању њеног неприкосновеног ауторитета“, поручује Ферид Мухић.

А како уклонити тај „невидљиви зид“ који није створио Бог, већ људи? Професор има одговор, у складу са својим поимањем светске мисије ислама, маскиране квазионтолошким консидерацијама: „Прихватање Кур’ана као Божје објаве и Мухамеда с.а.в.с. као Његовог посланика, без обавезе напуштања сопствених религијских увјерења припадника било које религије у свијету, усмјерило би и Западно друштво и цијело човјечанство, према важности задатка да унесу радикалне корекције у своје тумачење Објаве а тиме и у основни концепт живота и хијерархију моралних и духовних вриједности, уз драматичну промјену у разумијевању есхатологије присуства људи у свијету“.

Машала! Баш оригинално: прихватите Алахову Објаву, останите оно што сте, док не постанете муслимани после радикалних корекција у својим тумачењима Објаве која је, наравно, од праоца Ибрахима (Абрахама, Аврама) увек била и остала једна те иста – исламска, али су је заблудели људи и народи кроз прошлост искривили и изневерили.

Није ли то Мухамедова „понуда“ иновернима још од меканских и мединских дана?

Грешна природа људског рода и његова неразумна гордост и учинили су да се према исламу и муслиманима стално испољава и развија „анти-исламизам“, поучава Мухић, селективно проводећи и аргументишући своју тезу кроз просторе и времена повести човечанства.

Лоше су се код Мухића провели многи „анти-исламисти“, од средњовековних писаца и масона до Хантингтона и Фукујаме, а о Његошу, Мажуранићу или Гарашанину да и не говоримо. Ипак, најгоре се провео титан (а не бог, како пише Мухић) Прометеј, чију је побуну против Зевса наш онтолог узео за парадигму човекове безумне авантуре против ауторитета Божанске Објаве.

„Пријатељ и заштитник, а по неким митовима и творац људског рода“, за Карла Маркса „највећи светац у филозофском календару“ (В. Јанковић, „Именик класичне старине“, Београд, 1996,363-364), Прометеј је за Мухића морално веома проблематичан лик кога је разљућени Зевс казнио због преваре у подели меса за богове и за људе (чији смисао уопште није онај који му придаје Мухић), „фудбалским језиком речено, показавши му жути картон“, тако да је, резонује писац „Онтологије ислама“, крајње неприкладно уздизати га на пиједестал који му се, посебно у филозофији Просветитељства, додељује од стране „атеиста и антропотеиста“.

За Мухића је прометејски мит „по својој конотацији историјски директно ретроградан, а по свом когнитивном контексту –ретардирајући“. Сироти Прометеј! Узалуд га је Херкул избавио са кавкаске стене, кад се вековима доцније на њега обрушила орлушина Мухићеве „онтологије“…

Далеко највећи део (више од половине) своје праведничке „онтолошке расправе“ Ферид Мухић посветио је, а чему другом, до ли српској улози у континуираном сатирању муслимана/Бошњака.

Како би својој у бити тенденциозној и нимало оригиналној антихришћанској и посебно антисрпској мрзилачкој и отровној посланици створио привид мисаоно-теоријске заснованости и простране универзалности, Мухић своју немалу начитаност и разобручену благоглагољивост користи да би читаоца затрпао галиматијасом тобоже филозофског пресипања из шупљег у празно, произвољно се разбацујући категоријално-концептуалним петардама једног испразног софизма и орнаменталне „учености“.

Недостаје нам, одиста, простора за илустровање тог разбарушеног филозофствујушчег манира, а нема ни разлога за додатно замарање читалаца. Кога занима, ето му „онтологије ислама“, па нека се сам увери. Ако нема паметнија посла.

Писац панегиричког предговора „Онтологији ислама“, историчар, бошњачки активиста и директор Института за историју, демографију и антропологију (нема, зачудо, онтологије!) Санџака Шербо Растодер запажа: „Тежећи да остане научник, аутор полази од методолошких координата које га амнестирају потребе робовања устаљеним обрасцима, демонстрирајући раскош промишљања изнутра“.

Да ово није написао с пуном озбиљношћу и уважавањем, већ иронично, могло би се рећи да је историчар, дисциплинарно предодређен за поштовање научне методологије и с ногама на тлу чињеница, духовито погодио у сриду природе Мухићевог приступа изнутра, а заправо изван било какве теоријске и методолошке скрупулозности. Срећом, постојало је и постоји много озбиљних муслиманских изучавалаца ислама који му, по природи ствари, приступају изнутра и од којих се мора учити и може толико тога научити.

Ово треба нагласити, јер би се иначе могло претпоставити да наша критика Мухићевог самоамнестирања од потребе примењивања било какве интелектуалне дисциплине у (безуспешној) тежњи да се остане научник, происходи из неуважавања самог приступа изнутра као таквог, што се неретко злонамерно спочитава онима који нужно исламу прилазе извана (јер нису муслимани). Али се ипак мора приметити да звати се Ферид није довољна квалификација за успешно упражњавање приступа куранској Објави изнутра…

За крај, ево двају навода из којих се белодано очитује каквом врстом науке се наш аутор бави и чему његова онтолошка мимикрија и травестија треба да послуже:

„Стога се као непорецива мора прихватити чињеница да су на Балкану једини аутохтони народи управо само Албанци и Бошњаци, а сви остали народи који су касније долазили и одлазили су – дошљаци! Дошљаци су и сви хришћански народи који данас живе на Балкану (Срби, Хрвати, Словенци, Црногорци, као и Бугари и већи дио Македонаца), који су стигли на Балкан тек крајем VI-oг и почетком VII-ог вијека н.е. У овој диспропорцији између објективног хронолошког приоритета присуства етнички конституисаних народа (Албанаца и Бошњака) као старосједилаца Балкана, с једне стране и знатно каснијег датума прихватања монотеистичких религија, како од аутохтоног становништва тако и од новодошлих етничких група, концентрисан је први извор хроничног анимозитета традиционално хришћанских народа Балкана (Срба, Хрвата, Бугара, Црногораца) према традиционално муслиманским народима Албанцима и Бошњацима, без обзира на чињеницу што су они једини аутохтони народи на Балкану – боље рећи: управо зато што јесу! Чињеница да су аутохтони народи Балкана, Албанци и Бошњаци, примили Ислам и постали муслимани пар стољећа касније него што су њихови новодосељени сусједи примили хришћанство, потпуно је потиснула чињеницу да су они објективно били ту, на својој земљи, хиљадама година прије својих хришћанских сусједа и чак много прије појаве самог хришћанства“.

Да ли је овоме уопште потребан неки коментар?… А следећем?

„У циљу спречавања нових агресија на Босну и геноцида над Бошњацима од стране Србије, било би не само ефикасније, него дефинитивно ефикасно, кад би Бошњаци узвратили истом мјером. Јер свака нова генерација Срба, опијена причама својих сународника о сластима агресивних војних акција насиља, пљачки, силовања и убијања Бошњака (муслимана), које су увијек остале неузвраћене, може се убиједити и завести да исте сласти и сама искуси, поготово зато што никада нису доживјели да на исти начин и сами буду кажњени“.

Увод у своју „Онтологију ислама“ Мухић отвара Аристотеловом мишљу да „на почетку филозофије стоји чуђење“. После мучног пробијања кроз густу шикару и отровно трње Мухићеве псеудонаучне работе остаје чуђење.

Чуђење да један универзитетски професор нешто овако ружно и лажно може склепати, да се такво (не)дело може институционално објавити, па још и на сва уста величати и хвалити као интелектуални и морални подвиг и као темељно идентитетско упориште.

Прометејева подвала беше на ползу људи, а ова Мухићева им може донети само јад и несрећу. Како онима против којих тако и онима у прилог којих је смишљена и написана.

Фаул за црвени картон!