- Додик је позвао и друге народе у БиХ да се прикључе тој ослободилачкој борби. Истина је да је он ту истакао кандидатуру за вођу антиколонијалне побуне, што је потпуно оправдано, с обзиром да се ради о једином политичком лидеру у БиХ који се стално и константно супротставља колонијалном понашању западног фактора, најпре лажног високог представника, али и амбасадора главних западних сила на челу са америчким и британским дипломатама
- Деколонизација је потребна читавој Европи, која је, чак и по признању Европског савета за међународне односе, од почетка рата у Украјини, дефинитивно ушла у процес вазализације, односно свесног потчињавања сопствених интереса интересима Сједињених Америчких Држава
- Главни терет предвођења ослободилачке борбе ће пасти на Србе. И ту неће бити реч само о деколонизацији БиХ, већ и саме Србије. Србија званично нема високог представника. Док год се, на пример, Кристофер Хил – коме никад није требао дати агреман због његовог учешћа у удруженом злочиначком подухвату против српског народа – пита да ли треба да буде одржан тзв. европрајд или нешто слично, то значи да се власт у Србији понаша као колонијални субјект
- Ако желимо да будемо део слободног мултиполарног света у настајању – а нема сумње да то жели огромна већина српског народа – нама је деколонизација императив. Такозвани европски пут је пут у учвршћивање колонијалног положаја наспрам западних сила, пут у коначно брисање нашег идентитета и наших вековних духовних вредности које су нас одржале, и које чине кључни стуб нашег идентитета и животног смисла. То је пут у ропство
- Неутралност звучи лепо у апстрактном смислу, али данашњи агресивни Запад чини такву оријентацију практично немогућом, водећи се политиком “ко није са нама, тај је против нас“. Овој генерацији Срба је припала привилегија да буду међу предводницима једног новог, глобалног покрета ослобођења, кроз процес деколонизације друштва, привреде, политичког живота и самих умова људи
Александар ПАВИЋ
ПРЕДСЕДНИК Републике Српске Милорад Додик је у интервјуу за београдску Политику од 9.4.2023. говорио о потреби ”деколонизације”, односно антиколонијалнe
борбe.
Дакле, после скоро три деценије западне ”демократизације” ових простора, дошли смо до позива на деколонизацију, и то – усред Европе.
Очигледно је да је модел
западног туторства на овим просторима доживео крах, као што је и морао.
Рекло би се да није довољно пажње посвећено том интервјуу, с обзиром на то да деколонизација јесте једна од главних тема данашњег доба, и то не само код нас.
У поменутом интервјуу, председник Додик је позвао и друге народе у БиХ да се прикључе тој ослободилачкој борби. Истина је да је он ту истакао кандидатуру за вођу антиколонијалне побуне, што је потпуно оправдано, с обзиром да се ради о једином политичком лидеру у БиХ који се стално и константно супротставља колонијалном понашању западног фактора, најпре лажног високог представника, али и амбасадора главних западних сила на челу са америчким и британским дипломатама.
Тако, разуме се, није морало да буде.
Дејтонски споразум је обезбеђивао оквир за суверени суживот сва три народа у БиХ, обезбеђивао је оквир за какву-такву равнотежу и стабилност. Али, изгледа да се управо зато све време и подрива и руши, и то баш од стране његових твораца. Очигледно је да њихов њихов циљ никада није био ни суверенизација ни стабилизација, већ управо супротно.
Потребна им је очигледно стална међунационална напетост и усмереност ка страном фактору по принципу завади па владај, како би се оправдало перманентно западно присуство и туторство на простору БиХ.
Међутим, шире гледано, деколонизација је потребна на целом овом простору. Наравно, могло би се говорити о потреби деколонизације читаве Европе, која је, чак и по признању Европског савета за међународне односе, од почетка рата у Украјини, дефинитивно ушла у процес вазализације, односно свесног потчињавања сопствених интереса интересима Сједињених Америчких Држава.
Ми, наравно, не можемо да се бавимо њима, нити имамо такве амбиције. Нека они брину своје бриге и своје проблеме, сами су их направили.
Међутим, на нашем простору, односно на простору где живе Срби и ширем балканском простору, нема другог народа који је показао спремност и вољу да носи процес деколонизације осим Срба.
Не постоји други народ који има довољно развијену свест те врсте. Изузетак би могли да буду Грци. Нажалост, они су пословично дужни „као Грци“, што им сужава простор за деловање. Додатно, западни фактор игра на врло оправдану опасност од турског фактора, и то се користи да се Грчка држи што ближе америчким интересима и, последично, НАТО структурама, што представља главну препреку суштинској ресуверенизацији Грчке.
Наравно, у блиском окружењу имамо и Мађаре, који културолошки припадају централној Европи. Њихова храбра и константна борба за заштиту сопствених интереса унутар структура ЕУ и НАТО свакако олакшава и српски положај и будуће напоре у правцу ресуверенизације.
Но, као што је често и бивало у историји, главни терет предвођења ослободилачке борбе ће пасти на Србе. И ту неће бити реч само о деколонизацији БиХ, већ и саме Србије. Србија званично нема високог представника. Међутим, чињеница да реч америчког амбасадора утиче на доношење политичких одлука нам говори да је и у Србији потребна деколонизација. Док год се, на пример, Кристофер Хил – коме никад није требао дати агреман због његовог учешћа у удруженом злочиначком подухвату против српског народа – пита да ли треба да буде одржан тзв. европрајд или нешто слично, то значи да се власт у Србији понаша као колонијални субјект.
Док год такозване невладине организације, које су у ствари организације које финанцирају стране владе чији су интереси потпуно супротстављени нашим, утичу на наше законодавство, па и на одређивање нашег јавног морала и изражавања, то значи да добровољно пристајемо на статус колоније.
Док год медији из Луксембурга могу у Србији не само да заузимају део медијског простора већ и да отворено усмеравају уличне протесте против власти – шта год ми о тој власти мислили – то значи да пристајемо да нам странци одсудно утичу не само на власт већ и на опозицију.
Док год дозвољавамо да нам ММФ поставља финансијске услове и значајно утиче на нашу економску политику, то значи да ми нисмо у пуном смислу суверени, и да нам је потребна деколонизација.
Међутим, није овде више само реч о нама и нашим потребама и тежњама. Процес деколонизације је и светски процес, и он је поодмакао. Процес стварања мултиполарног света је такође и процес деколонизације. Упоредо са тим процесом иде и процес дедоларизације, односно ослобађања од злоупотребе долара као средства контроле, дисциплиновања и санкционисања непослушних или неподобних држава.
Једноставно речено, западна глобалистичка дубока држава све агресивније користи долар – и у сразмерно мањој мери евро – као средство потчињавања и поробљавања, односно (ре)колонизације других народа и држава.
И та злоупотреба доскорашње светске резервне валуте довела је до реакције, у виду активног стварања алтернативне светске архитектуре, посредством организација попут Шангајске организације за сарадњу и БРИКС-а, као и рада на развоју трговине у националним валутама као и стварању заједничке валуте или обрачунске јединице у оквиру БРИКС-а, а можда и још неких других организација или региона попут Латинске Америке.
У времену после пада Берлинског зида и објављеног тзв. краја историје, колективни Запад је под фирмом демократизације заправо врло вешто и систематски настојао да наметне један неоколонијални модел целом свету, укључујући и нама.
Руски амбасадор у Аргентини је 20.5.2023. објавио ауторски чланак у дневним новинама Перфил под насловом ”Долазећи крај неоколонијализма”, у којем је истакао основне правце те борбе, почев од борбе СССР-а током 1960-их година па до данашњих дана. Вреди цитирати делове тог значајног текста:
”Привилегована мањина користи монопол долара и штампарије новца како би наставила да пљачка државе ”трећег света” кроз куповину реалних добара новчаницама које немају материјалну подлогу…
Није случајно што високи гости из САД и ЕУ толико често посећују Латинску Америку у последње време. Они не крију своје интересовање за обезбеђивање приступа стратешким природним ресурсима региона. У ”замену” нуде зајмове (који ће морати да се врате са каматом), услед различитих услова за улагање и помоћ које постављају међународне финансијске организације.
Сва та ”помоћ” заправо служи циљу ”цементирања” потчињеног положаја дужничких земаља и њиховог губитка независности… Охрабрујуће је то што су многе земље у развоју веома свесне истинских мотива који стоје иза таквих чисто себичних приступа.
Уз зависни развојни модел који обликује Запад, испоставља се да су потребе народа у многим земљама дубоко секундарне у односу на интересе колонизатора. Ово доводи до класичног економског заостајања и низа друштвено-економских проблема попут сиромаштва, незапослености, глади и лоше екологије, што западне престонице лицемерно објашњавају неефикасношћу јавне администрације и раширеном корупцијом.
Истине ради, свет није много напредовао од колонијалне ере. Подела човечанства на малу групу богатих земаља и све друге и даље опстаје. Циљеви господара света остају исти, само су им се методи променили. Онима који остану чврсто привржени својим принципима и не слажу се са оваквим стањем ствари следе трговинска ограничења, финансијске и економске санкције и дужничко ропство, све до операција промене режима и војних интервенција, као што се десило у Ираку, Либији и Сирији…
Последице колонијализма и сурове примене његових манифестација данас представљају неке од главних узрока озбиљних неравномерности у развоју држава. Напори ка смањењу зависности од америчког долара доказују да је већина света, укључујући и Глобални југ, постала тога свесна.
Данас и Русија и друге земље константно смањују удео долара у финансијским трансакцијама, радећи на преласку на коришћење националних валута у међународним плаћањима и стварајући алтернативе платне и логистичке системе. Искуство показује да је данас технолошка размена могућа изван Глобалног севера.
Постоје реалне шансе за изградњу ефектних система интеракције и развоја који заобилазе Запад или га потпуно искључују. Стварају се услови за коначно завршавање процеса деколонизације и ослобађања међународних економских односа од контроле малог броја држава.”
Дакле, ако желимо да будемо део слободног мултиполарног света у настајању – а нема сумње да то жели огромна већина српског народа ако је судити по независним анкетама – нама је деколонизација императив. Такозвани европски пут је пут у учвршћивање колонијалног положаја наспрам западних сила, пут у коначно брисање нашег идентитета и наших вековних духовних вредности које су нас одржале, и које чине кључни стуб нашег идентитета и животног смисла.
То је пут у ропство. Што значи да ћемо врло брзо морати да доносимо неке стратешке одлуке.
Неутралност звучи лепо у апстрактном смислу, али данашњи агресивни Запад чини такву оријентацију практично немогућом, водећи се политиком “ко није са нама, тај је против нас“. Овој генерацији Срба је припала привилегија да буду међу предводницима једног новог, глобалног покрета ослобођења, кроз процес деколонизације друштва, привреде, политичког живота и самих умова људи.
Наша историјска улога геополитичког и историјског таса на ваги је ефектно сажета у телеграму који је немачки цар Вилхелм Други упутио бугарском краљу Фердинанду, пошто је јуриш српске војске после пробоја Солунског фронта избацио Бугарску из рата: ”62.000 Срба одлучило је исход рата. Срамота.”
По речима Марка Твена: ”Историја се не понавља, али се често римује”.
(Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Павић је говорио на тему „Зашто је деколонизација потребна нашем простору и шта она подразумева?“)
Додај коментар