Кецмановић: Додик ће узвратити још жешће, али је кључна подршка народа одоздо

• Зашто оптужница баш сада? Зато што се бије пресудна битка за опстанак не само Српске, него и српског света, српских земаља, колективних Срба. Раније су наизмјенице ударали на КиМ, Републику Српску, Црну Гору. Сада су ударили фронтално на све одједном
• Све док протекторат види да је већина активна, да опозиција реагује патриотски, неће стати, али хоће застати. Прошлогодишња убједљива побједа није довољна и треба је непрестано потврђивати и ојачавати масовним скуповима подршке не само у Бањалуци него и широм Српске и српског свијета, иступима политичара, умјетника, новинара, интелектуалаца
• Неоспорно је да је конфузија почела ревизијом Дејтона и вјероватно ће завршити  повратком на изворни Дејтон. Неки нови договор изгледа немогућ, па је једина реална алтернатива мирни разлаз. Са краћим или дужим интервалом крчкања Босанског лонца уз спољно придржавање да не загори
• Руси на делти Дунава пресудно би промијенили позицију српских земаља, али зато друга страна прави велики симултани притисак на Србију и Српску. И Вучић им је ономад поручио из Бањалуке да је света дужност Србије да буде уз Српску и да санкције функционерима Српске за Србију не постоје

АТАК на Додика је ударац на Српску. Али не само у симболичком смислу као на предсједника Републике, него зато што добро знају да би његовим уклањањем са политичке сцене „колективни Запад“ поломио зубе „колективном Србину“, а Додик је постао један од неколико лидера отпора неоколинијализму – рекао је Ненад Кецмановић у интервјуу новинској агенцији Срна.

* Како коментаришете оптужницу Тужилаштва БиХ против предсједника Републике Српске Милорада Додика због „неспровођења одлука високог представника“? Како гледате на то и чему то води?

– Већ дуже више не постоји високи представник УН у БиХ, па досљедно томе не могу да постоје ни одлуке високог представника, и онда се, на посљетку, нема шта ни поштовати ни непоштовати.

Оптужба за непоштовање нечег што не постоји, а што је одлучио неки фантомски високи представник представља политички театар апсурда у режији амбасадора САД Мајкла Марфија, са Кристијаном Шмитом у главној улози.   

Није добро што се у свакодневној  употреби скраћује то звање па кажемо само „високи представник“, а испуштамо оно „УН за БиХ“. Пуни назив упућује на то ко га бира и коме два пута годишње подноси рачун о своме раду, као и да је за то једино надлежан Савјет безбиједности УН који одлучује конзензусом, а не некакво изведено седмично дипломатско сијело звано ПИК којим руководи амбасадор САД Марфи, а живи још у ’90-им када је Клинтонова Америка била једина суперсила и сав остали свијет држала у колонијалном  статусу.    

Њихов проблем у БиХ је у томе што је ланац  Стејт департмент – амбасада САД – ПИК – В.П. остао без ове посљедње оперативне карике. И умјесто да се љуте на Русију и Кину, које су гласале против његовог избора, Шмит се окомио на Српску. Ако хоће да постане в.п. он треба да тражи пријем код Путина и Сија, а не да трчи за Додиком и прогања га.

Изигравање в.п. који за ту функцију није изабран, и то у земљи гдје је само на пола територије прихваћен, не само да не доликује озбиљном дипломати, него ни пристојном човјеку, какав би одавно поднио оставку.  

Али, као и његови шефови Олаф и Аналена  држе се за скуте САД. Они за Бајденове, а он за Марфијеве. Е сада је овај тандем у невољи, упрегао као испомоћ Суд и тужилаштво БиХ који су такође фантомске институције јер се нигдје и не спомињу у Дејтонским документима, па нико није обавезан да поштује њихове конкретне оптужбе.

Посљедњих мјесеци у БиХ имамо појачану фреквенцију акција из Сарајева и реакција из Бањалуке. Хиперпродукцију политичких конфронтација у Предсједништву БиХ, одлука о поништавању потеза друге стране, мањих инцидената, спољнополиичких разилажења. 

Поставља се питање: гдје то све води.

Неоспорно је да је та конфузија почела ревизијом Дејтона и вјероватно ће завршити  повратком на изворни Дејтон. Неки нови договор изгледа немогућ, па је једина реална алтернатива мирни разлаз. Са краћим или дужим интервалом крчкања Босанског лонца уз спољно придржавање да не загори.

* Шта вам говори то што је Амбасада САД, како тврди Милорад Додик, у петак цијели дан безуспјешно покушавала да добије подршку европских канцеларија за оптужницу и што су два тужиоца, према тврдњама предсједника Републике Српске, одбила да учествују у подизању оптужнице против предсједника Републике Српске?

Европске подршке САД биће све мање. Политичке елите водећиих земаља ЕУ, ма колико биле вазалне, потпуно су свјесне да их је америчка политика у Украјини жртвовала у свом неуспјелом обрачуну са Русијом, али то још не смију отворено да кажу. 

Упркос свим медијским обмана, та свијест се шири у националној бази, па ће се ускоро наћи у процијепу између диктата САД и бирача.  У међувремену су сачували толико политичке разборитости да неће да бацају шибице у босанско буре барута пред сопствененим балканским вратима. Напротив, опетовано траже „мир и стабилност“. 

Најзад, то што се они још не усуђују да гласно и јасно кажу, Милорад Додик виче из свега гласа, без зазора ствари назива правим именом и упире прстом, те тиме импонује и ужива потајне симпатије многих европских политичара. Орбан, па и Милановић то и не крију. 

Атак на Додика је ударац на Српску. Али не само у симболичком смислу као на предсједника Републике, него зато што добро знају да би његовим уклањањем са политичке сцене „колективни Запад“ поломио зубе „колективном Србину“. 

Додик је постао један од неколико лидера отпора неоколинијализму. Не као најјачи, али да као првоборац тог отпора и тиме Српску учинио већом и јачом него што јесте. 

* Како Република Српска треба да одговори на потез Тужилаштва БиХ и које замке крије одлука Тужилаштва да подигне оптужницу против Додика?

– У тужби потив Додика нема никакве лукаве замке, него много нервозе зато што се изгледа сасвим приближио крај Путинове специјалне операције. Украјинска контрофанзива је пропала, предстоји завршна руска офанзива. Сада и у САД и ЕУ сви говоре да је Русија побиједила и да је само питање да ли ће се вратити у Храков, ући у Одесу, чак и Кијев, лицитира се ко ће умјесто одлазећег Зеленског преговарати о миру.

Руси на делти Дунава пресудно би промијенили позицију српских земаља, али зато друга страна прави велики симултани притисак на Србију и Српску. И Вучић им је ономад поручио из Бањалуке да је света дужност Србије да буде уз Српску и да санкције функционерима Српске за Србију не постоје.

Зашто баш сада? Зато што се бије пресудна битка за опстанак не само Српске, него и српског света, српских земаља, колективних Срба. Раније су наизмјенице ударали на КиМ, Републику Српску, Црну Гору. Сада су ударили фронтално на све одједном.

Сигурно је да ће на неком нивоу реаговати и Русија и Кина јер се као основ тужбе против Додика узима „непоштовање одлука високог представника“, што је за њих двострука провокација. Једно зато што није било консензуса око избора в.п., а друго зато што су највећа и најмногољуднија земља биле против. Биће то довољно јасно упозорење да Путин и Си нису незаинтересовани за статус РС и Додика лично. 

Не треба сумњати да ће Додик и овога пута без комплекса инфериорности узвратити још жешће. Али, подршка народа одоздо је кључна.  Све док протекторат види да је већина активна, да опозиција реагује патриотски, неће стати, али хоће застати. Прошлогодишња убједљива побједа није довољна и треба је непрестано потврђивати и ојачавати масовним скуповима подршке не само у Бањалуци него и широм Српске и српског свијета, иступима политичара, умјетника, новинара, интелектуалаца. Хоћу да вјерујем да је и овај наш разговор за Срну мали допринос томе.

Разговарао: Горан ЂОГИЋ