Цвијановић: Неоколонијални аранжман у БиХ срамота је за вриједности и идеале Европе 21. вијека

• Нагласила: Произвољне и злонамјерне уставне и политичке интервенције разних високих представника толико су се често показале штетним за политичке процесе у нашој земљи да и сами бивши високи представници сад кажу да је ОХР дио проблема у БиХ и да није дио рјешења
• „Права, истинска и органска демократизација и напредак у БиХ су немогући све док постоји анахрона институција такозване Канцеларије високог представника. Што се прије ОХР затвори, то прије ће и БиХ почети да прераста у стабилну, мултиетничку и демократску државу и брже ћемо почети да испуњавамо захтјеве за приступање ЕУ“
• „Неки службеници ЕУ дају назнаке да би почетак процеса приступања могао бити одређен за крај ове или почетак наредне године. Али, знамо и да неки у Бриселу не дијеле такво мишљење“
• „БиХ је прихваћена као земља кандидат за чланство у ЕУ, а истовремено је њен суверенитет значајно умањен због наставка рада Канцеларије високог представника, као и страних судија у Уставном суду ‒ двадесет осам година након потписивања Дејтонског мировног споразума. Надзор над Њемачком и Јапаном је завршен и враћен им је суверенитет десет година након завршетка Другог свјетског рата. Међународни надзор над Ираком је завршен и враћен му је суверенитет двије године након инвазије на ову земљу, упркос чињеници да је у том тренутку у Ираку буктао грађански рат“

Извор: РТРС

У БОСНИ и Херцеговини, готово три деценије након потписивања Дејтонског мировног споразума, страни бирократа кога су нашој земљи наметнули странци ‒ о чијем избору грађани нису имали прилику да одлучују ‒ још увијек тврди да има право да произвољно намеће законе и смјењује демократски изабране носиоце власти, рекла је српски члан Предсједништва Жељка Цвијановић током обраћања учесницима 32. Економског форума у Карпачу у Пољској о теми „Западни Балкан – регионалне иницијативе и европске интеграције“.

Истакла је да је неоколонијални аранжман срамотан за вриједности и идеале Европе 21. вијека и срамотан за земљу која је добила статус кандидата за чланство у ЕУ.

– И заиста, ове произвољне и злонамјерне уставне и политичке интервенције разних високих представника толико су се често показале штетним и контрапродуктивним за политичке процесе у нашој земљи да и сами бивши високи представници сад кажу да је ОХР дио проблема у БиХ и да није дио рјешења – истакла је Цвијановићева.

Нагласила је да су права, истинска и органска демократизација и напредак у БиХ су немогући све док постоји анахрона институција такозване „Канцеларије високог представника“.

– Што се прије ОХР затвори, то прије ће и БиХ почети да прераста у стабилну, мултиетничку и демократску државу и брже ћемо почети да испуњавамо захтјеве за приступање ЕУ – додала је Цвијановићева.

Навела је да је послијератна БиХ искусила и озбиљне безбједносне проблеме као резултат исламистичке радикализације која се догодила у неким дијеловима њеног становништва.

– Бројне ћелије Ал Каиде и ИСИС-а основане су у БиХ током и након рата, а како свједоче различити терористички напади са босанским везама који су изведени широм Европе у протеклих двадесет пет година – од бомбашких напада на возове у Мадриду 2004. до терористичког напада у Бечу од прије само неколико година ‒ и региону и Европи у цјелини још увијек пријети овај опасан проблем. Жељела бих да закључим оптимистично. Као што сам образложила, Западни Балкан је осјетљиво и крхко подручје, бременито различитим изазовима и проблемима. Али, истина је и да је већи дио Западне Европе био такав и прије 75 година – навела је Цвијановићева.

У случају Западне Европе су, међутим, просвијећене, мудре и пажљиве мјере су помогле да се историјски непријатељи претворе у постојане и сараднички настројене савезнике.

– Верујем да до исте трансформације може доћи и на Западном Балкану ако међународне мјере према региону буду садржале исти степен просвијећености, мудрости и осјетљивости који су утемељитељи Европске заједнице и највећи дио међународног поретка послије Другог свјетског рата показали тих година – навела је Цвијановићева.

Каже да изазов у овом тренутку јесте да међународне и мјере које Европска унија спроводи према региону буду реалистичније и да узму у обзир историјске сложености које „покушавамо да превазиђемо“.

Исткала је да је се у посљедњих 18 мјесеци свијет суочава са огромним геополитичким промјенама и изазовима.

– Ни земље Западног Балкана, наравно, нису имуне на ове изазове нити на кризе у Европи које су они произвели. Поред тога, земље нашег региона се боре са властитим дуготрајним проблемима. Разлоге за ово можемо тражити у геополитичком положају Западног Балкана, као и његовој етничкој, вјерској, политичкој и културној сложености. С правом би се могло рећи да демократски капацитети који се развијају у овим земљама још увијек нису довољни за превазилажење разноликих проблема који се манифестују унутар самих земаља и у нашим међусобним односима – истакла је Цвијановићева.

Каже да ни велика укљученост међународног фактора није била од помоћи.

– Чини се да су међународне интервенције често више компликовале него што су ублажавале наше нагомилане проблеме, непријатељства и неразумијевања. С једне стране, добро је то што све наше земље дијеле исте тежње кад је у питању европска интеграција и циљ пуноправног чланства у Европској унији. С друге стране, међутим, лоше је то што поједине земље Европске Уније слабо разумију нашу, горе поменуту, регионалну сложеност. Недостатак тог разумијевања у доста случајева значи да се Европска унија поставља неадекватно и често користи двострука мјерила у начину на који се носи с поменутом сложеношћу. Неке земље ЕУ у нашим земљама промовишу политичку и уставну праксу коју никад не би прихватиле у властитим земљама – изјавила је српски члан Предсједништва.

Додала је да се још један проблем с којим се носи на Западни Балкан огледа у томе што се „наша европска перспектива посљедњих двадесет година налази у неком стању неизвјесности“.

– Током посљедње двије деценије неке земље региона су постале државе кандидати за чланство у ЕУ, али још увијек немају јасног временског оквира о томе када би могле постати чланице. Посљедично, у цијелом региону губи се вјера у могућност да ће иједна земља региона икад постати чланица. Стога не изненађује да сад чујемо доста оних који упозоравају да се „европска перспектива“ никад неће остварити у пуноправном чланству, и то не само због наших властитих невоља, него и због чињенице што се ЕУ понаша као да ће те невоље на неки чудноват начин нестати саме од себе – навела је она.

Истакла је да се с друге стране, чују и они који тврде да се неодлучан став Европске Уније о прихватању земаља Западног Балкана као пуноправних чланица мијења усљед нових геополитичких околности насталих посљедњих осамнаест мјесеци и да ће процес приступања земаља Западног Балкана сад бити убрзан.

– Како ће ЕУ на крају разријешити ову дилему зависиће добрим дијелом од њене одлуке да ли да посматра Западни Балкан као нову вриједност за Унију или само као њен будући терет. Какав год да буде исход, желим да искористим ову прилику да се захвалим Пољској, њеном предсједнику и влади, на продршци у току процедуре у којој је Европска унија БиХ дала статус кандидата у децембру прошле године. Разумијемо и да су недавне одлуке о давању кандидатског статуса појединим земљама произашле из нове геополитичке ситуације и да нису утемељене на неким стварним постигнућима нових земаља кандидата, које ЕУ, наравно, детаљно прати – нагласила је.

Према њеним ријечима. што се тиче саме БиХ, након што смо добили статус кандидата, наставили су да раде на испуњавању обавеза из пакета 14 приоритета које је Брисел поставио пред БиХ.

– Неки службеници ЕУ дају назнаке да би почетак процеса приступања могао бити одређен за крај ове или почетак наредне године. Али, знамо и да неки у Бриселу не дијеле такво мишљење. Нажалост, земље нашег региона су већ окусиле бројне такве противрјечности и БиХ није изузетак. Добар такав примјер је свакако и Сјеверна Македонија, која се суочава са различитим билатералним и мултилатералним препрекама у ишчекивању почетка преговора са Европском унијом – рекла је Цвијановићева.

Подсјетила је и да је један од захтјева, које је поставила Европска унија, и регионална сарадња.

– Зато су у региону и договорени различити билатерални и мултилатерални аранжмани који се баве готово свим питањима ‒ од трговине до политичке и економске сарадње. Већину њих су покренули међународни актери и подразумијевају и њихово учешће, координацију и надзор – истакла је она.

Каже да се може рећи да су такве иницијативе дале добре резултате, пошто су помогле у повећању трговинског обима у региону и постепеном успостављању јединственог тржишта Западног Балкана.

– Ове иницијативе су, такође, довеле до разних облика полицијске и безбједносне сарадње и подстицале су већу слободу кретања. На примјер, признавање диплома и професионалних квалификација је људима широм региона значајно повећало слободу кретања и запошљавања. Ова сарадња је очигледна – поручичла је Цвијановићева.

Међутим, како наглашава, очигледно је и да на Западном Балкану и даље постоје многа отворена питања и озбиљни проблеми који имају своје специфичне историјске и политичке димензије.

– Имајући на уму ситуацију у БиХ, гдје су одређени страни центри моћи практично узурпирали њен демократски институционални капацитет и суверенитет, или недавне случајеве насиља и непријатељства приштинског режима против српског становништва у сјеверном дијелу Косова и Метохије, слободно могу да кажем да су оваке међународно подстакнуте политичке иницијативе или средства непоштени, неодговарајући и промовишу двострука мјерила. Ово све више ствара осјећај да још од ратова у бившој Југославији међународни актери не само да нису успјели да нађу одговарајуће модалитете за рјешење проблема региона, него су прилично често те проблеме погоршавали – нагласила је.

На примјер, према њеним ријечима, БиХ је прихваћена као земља кандидат за чланство у ЕУ, а истовремено је њен суверенитет значајно умањен због наставка рада Канцеларије високог представника, као и страних судија у Уставном суду ‒ двадесет осам година након потписивања Дејтонског мировног споразума.

– Дозволите ми да вам ову апсурдну ситуацију смјестим у историјски и поредбени контекст. Међународни надзор над Њемачком и Јапаном је завршен и враћен им је суверенитет десет година након завршетка Другог свјетског рата. Међународни надзор над Ираком је завршен и враћен му је суверенитет двије године након инвазије на ову земљу, упркос чињеници да је у том тренутку у Ираку буктао грађански рат – истакла је Цвијановићева.