- Простор који је држала Армијс БИХ, ако се пореди величина територије с бројем протјераних, простор је на којем данас недостаје 450.000 Срба и Хрвата. То је простор с најдрастичније промијењеном етничком сликом на тлу Југославије након 2. свјетског рата. А тај простор је – у односу на злочинце из РС-а и ХВО-а – добио драстично мали број пресуда за ратне злочине?
- Може ли нам то нетко појаснити? Или је постављање оваквог питања фашизам?
- Зашто сарајевске елите нису тражили докидање Дејтона и протестирали против Петричеве асиметрије? Зато што им је асиметрија одговарала. Зато што им је Петрич поклонио могућност дуготрајне мајоризације у ФБИХ. Зато што им је могућност потпуне контроле два клуба од три у ФБИХ, и постепене маргинализације хрватског клуба у Дому народа, била примамљивија од бошњачког питања у Српској. О хрватском да и не говоримо
- Хрвати, преполовљени, ослабљени и пред ударом институционалне отимачине из Сарајева свјесни да у Српској од првог дана Дејтона немају снаге концетрирају се на борбу за равноправност у ФБИХ. Траже партнера у Загребу. Загреб предвођен Месићем их одбија. Природно, савезник им постаје Бања Лука. Кад би били и потпуно маргинализирани на разини ФБИХ, само вољом Бања Луке остајали би као фактор на разини државе
СВЈЕСНИ да је пресудом Љубић, заувијек изгубљена могућност за нове Платформе и Алијансе у ФБИХ и да сарајевским елитама у ФБИХ више није остављена могућност контроле хрватског клуба Дома народа него је преко ноћи постала упитна контрола чак и оног српског којим су елите с Пољина до сада суверено владале, тражи се попуњавање клуба Дома народа у ФБИХ по попису из 1991. и ако може, онако успут гашење Дома народа у ФБИХ, премда је тај дио Парламента ФБИХ уставна категорија.
И дејтонски основ ФБИХ и БИХ.
Наиме Дејтон не чине само унутарње територијалне структуре, него и оне институционалне. Суштина ФБИХ јест консоцијација. Дводомност парламента. Она је таква од првог дана. На њу су обе стране, када су је стварале, пристале само уз правила консоцијације, паритета и једнакоправности.
Тражити брисање основе једног међународног уговора, значи тражити брисање међународног уговора. Међународни уговор се не мијења тако једноставно. И према скупу жеља.
Алијина апелација Уставном суду, није урадила ништа Српској. Српска је прошла глатко. Као грађански ентитет добила је тек Вијеће народа.
Док је Алија, након што се успјешно рјешио Срба, исте те Србе институционално ојачао у ФБИХ додјељујући им клуб у Дому народа. Српски је народ тако постао консоцијативан фактор у ФБИХ.
Е сада, зашто све ове сарајевске елите нису тражили докидање Дејтона и протестирали против Петричеве асиметрије?
Зато што им је асиметрија одговарала. Зато што им је Петрич поклонио могућност дуготрајне мајоризације у ФБИХ. Зато што им је могућност потпуне контроле два клуба од три у ФБИХ, и постепене маргинализације хрватског клуба у Дому народа, била примамљивија од бошњачког питања у Српској. О хрватском да и не говоримо.
Хрвати, преполовљени, ослабљени и пред ударом институционалне отимачине из Сарајева свјесни да у Српској од првог дана Дејтона немају снаге концетрирају се на борбу за равноправност у ФБИХ.
Траже партнера у Загребу. Загреб предвођен Месићем их одбија. Природно, савезник им постаје Бања Лука. Кад би били и потпуно маргинализирани на разини ФБИХ, само вољом Бања Луке остајали би као фактор на разини државе.
Осим тога, елите које су се повукле на Пољине, знају да је на стотине тисућа станова Бошњака и Срба се замјенило. РС се додатно србизирала, Сарајево се додатно бошњакизирало Бошњацима из Српске.
Покушај Првог марта, била је прича с фиктивним пријавама. Нитко као првомартовци није свјестан колики огроман етнички посао додатне етничке хомогенизације се одрадио, што природно, што кроз воље политика након рата. Зато не треба чудити како су вође Првог марта, након краха те политике схватиле, да је простор на који се требају сконцетрирати онај неки други.
Све те године, када се морао догодити повратак Срба у Сарајево и Бошњака у РС суставно се шкиљило на Анекс7 који говори о повратку. Стварање властитог Lebensrauma, бошњачког, СДА-у нити свим осталим странкама није био нити мало мрзак.
Реислазимација, десекуларизација, етничка хомогенизација. Сви су били сретни.
У Српској Срби. У ФБИХ Бошњаци.
Простор који су у ФБИХ насељавали Срби у урбаним срединама данас поптуно контролирају Бошњаци.
Зато није чудо да се Анекс7 испунио тек на дјелу БИХ под конторлом злочиначког ХВО-а, најгоре војске коју Балкан памти откада је ратовања, простор је то злих усташа на којем је и кумулативно и процентно било најмање протјеривања других и трећих.
Статистика је ту неумољива. Суд у Хагу процјенио је да је ХВО премало тјерао, зато им је дао драстичне казне. Отјераш више добијеш мање казне.
Како другачије протумачити да је простор Армије БИХ, ако се пореди величина територије с бројем протјераних, простор на којем данас недостаје 450.000 Срба и Хрвата, простор с најдрастичније промијењеном етничком сликом на тлу Југославије након 2. свјетског рата, а да је тај простор у односу на злочинце из РС-а и ХВО-а добио драстично мали број пресуда за ратне злочине?
Може ли нам то нетко појаснити? Или је постављање оваквог питања фашизам?
Пројект чупања из кобних посљедица апелације Алије Изетбеговића
Да се данас понуди сарајевским елитама поништавање пресуде на апелацију покојног Изетбеговића, питање је колико би их ту идеју одбило. Прилично смо увјерени да се Сарајево боји да би сутра половицу министара у Влади ФБИХ могли чинити легитимни представници два малобројнија народа у ФБИХ. Што практички значи – чули наш ентитет, чули они владају над нама. Апартхејд и готово.
Циљ маргинализације Хрвата у ФБИХ наједном се чини као далеки сан. Не само да их се неће маргинализирати, него пресуда Љубић, у комбинацији с пописом становништва из 2013. тражи да се и српски клуб Дома народа попуни сукладно вољи готово ишчезлог српског народа у ФБИХ.
И зато се тражи 1991-а. Управо зато. С том годином до сада се није оперирало.
У Сарајевје 1991-е живјело 200.000 Срба. Тако би Бошњаци , преко Кантона Сарајево са 200.000 виртуалних Срба наставили контролирати два национална клуба од три.
Три су пута којим су сарајевске елите лутале, док коначно нису усугласили став.
Прво су тражењем од Хрвата, да крену Србима у кантонима с хрватском већином наметати представнике тражили покриће за јучерашња и сутрашња наметања Срба у бошњачким кантонима, али и Хрвата, ако прође идеја да “сваки кантон мора имати једног”.
Потом се схватило да су Срби и Хрвати ту идеју прозрели.
Други корак је, овај који смо чули након састанка у амбасади. Дај шта даш. Или – ако ако.
Увођењем приче о симетрији уређења РС-а и ФБИХ, и гашењем Дома народа у ФБИХ, бошњачки лидери шаљу јасну поруку да иду на коцкање с опстанком ФБИХ.
На пресуду Уставног суда, то је сада већ јасно, они никако неће пристати. Пресуда Уставног значи пристајање на то да ФБИХ јест консоцијација. Пристајање да Платформи више нема. И да никад више у власти ФБИХ неће сједити они које наметне Сарајево.
Опција је прихватити равноправност у ФБИХ те тражити да се сутра у РС-у уведе Дом народа. Или тражити да се ФБИХ уреди као РС. Изабрали су рискантнији потез. Свјесни да би тражењем од РС-а да уведе Дом народа, испровоцирали далеко моћнију РС да пријети изласком из БИХ.
Стога ће покушати од ФБИХ направити Српску, па ако то не прође једноставно пустити ФБИХ да умре, те идућу фазу утакмице играти на државном нивоу. Након што се Федерација након избора уруши а БИХ постане унија кантона и РС-а.
Тај пут могао би имати лоше посљедице, но како у политици све јесте непредвидиво, уз мудрост бошњачких лидера, и нагли хуманизам, који би се неким чудом пробудио у њима, могло би се догодити да на тај начин БИХ коначно постане рентабилнија држава.
Како ће се Влада ФБИХ у случају неусвајања Изборног закона урушити, државна власт ће се морати појачати преузимајући значајан дио федералних овласти.
Но за проведбу идеје гашења Дома народа треба нешто више од пустих жеља.
За то је потребна парламентарна редефиниција Устава БИХ и ФБИХ. Која се може провести или насилно или демократски у парламентима. Очекивати од неког да сам себи докине један од најважнијих института заштите колективних права наивно је.
Насилна измјена Устава ФБИХ коју је провео ОХР довела је већ до раста национализама и неповјерења. Пропадања земље.
Нову насилну измјену Устава БИХ напросто не би издржала. А одговорност за крах сустава би била на ономе тко ју проведе.
Но у сваком случају ваља поздравити коначно оутање бошњачких странака, како ипак желе симетричну БИХ и како им трећи ентитет, додуше бошњачки, више није табу тема.
Иако изостају оштре реакције међународне заједнице, када је у питању термин “трећи” важно је нагласити да у том случају, онима који траже бошњачки ентитет, никако не би смио сметати нити хрватски. Иначе би то био јавно прокламирани фашизам.
Ми можемо имати бошњачки, ви хрватски не.
Сарајевске елите су пресудом Љубић добиле избор да бирају, или ће поштовати своју земљу, свој Уставни суд и коначно прихватити да ФБИХ заживи као консоцијација или ће угасити Федерацију и позвати на симетрично уређење земље.
Три републике, грађанска државна влада. Један предсједник.
Ако доиста желе симетричну причу, не постоји боља симетрија, тако уређене државе.
Требају само мало озбиљније схватити да је то у интересу свих. Нарочито Бошњака. Само кад би државнички зен, у бошњачких лидера, коначно постао јачи од етничког.
Додај коментар