- Код Бошњака су значајно и евидентно присутна развијена осјећања (национални инстинкт и национални рефлекс) али и одсутни било какви рационални системи у промишљању властитог колективног интереса. Ја не мислим да је тај рефлекс или то осјећање Бошњачко – мислим да оно потиче, прије свега, из извора тзв. негативне идентификације спрам Срба и Хрвата. Чак не вјерујем да је босанском муслиману посебно битно да ли ће се именовати као „Бошњак“ или као „Муслиман“ – он је само увјерен у оправданост властитог става да у националном погледу није ни Србин, ни Хрват
- Моја анкета у Сарајеву и Тузли (на по хиљаду испитаника, показала је да су чули за Богумиле (Сарајево: 88 %; Тузла: 93 %), али шта су били, шта радили и откуда у Босни, релативно разуман одговор добили смо само од једног професора историје, у средњој школи, у Тузли. За све друге, то је, прије свега „неинтересантно питање“ па и знање о њему и сам одговор, немају неке посебне вриједности. Уједно, ниједан испитаник, у оба града, себе нити може – нити жели идентификовати као сљедбеника духовности Босанске цркве („каква црква, тобе јараби, ја сам муслиманка“, рече једна испитаница у Тузли)
- „Национално осјећање“ Бошњака није национално и потекло је из негативног одређења у односу на могућу припадност српском или хрватском националном корпусу а сам извор тог негативног одређења није у историјском односу нације према Босанској држави, Богумилима или Босанској цркви – него, прије свега, у вјерској свијести и припадности Исламу као непорецивој и непромијењивој чињеници, која је овој заједници (поријеклом и културом европској) у Европи одредила стазу на којој је чекају вијекови мржње, неспоразума и самоће
Извор: disident.info
Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ
„ПОСТОЈИ један велики апсурд или велики неспоразум а појавио се у Босни. Наиме, мисли се да се национално осјећање и то управо код муслимана – бошњаштво, мора и треба научно потврдити. Национални осјећај је субјективно право сваког човјека, који се мора респектирати и који није предмет приговора нити анализа.“
Овим је ријечима, Адил Зулфикарпашић, публициста и бизнисмен, помало хохштаплер и донатор, у Сарајеву, септембра 1990. године, отворио симпозијум на тему: „Бошњаштво – шанса или баук“.
Истовремено, он је указао на један неоспоран, премда, наглашено политички став: НАЦИОНАЛНО ОСЈЕЋАЊЕ СЕ НЕ МОРА НИКОМЕ ДОКАЗИВАТИ! Било оно на „бошњачкој“ или на „исламској“ подлози – било на неком трећем нивоу историјске и социјалне свијести, судити о том осјећању значи омаловажити духовну позицију појединца у заједници и цјелокупне заједнице.
Иако Смаил Балић, историчар и публициста, сматра да „…историјски гледано није оправдано само у Муслиманима у националном смислу налазити Бошњаке. То су и други словенски становници Босне, ако се тако осјећају“. Балић, међутим, процјењује да је захваљујући политичким и културним приликама у деветнаестом и двадесетом вијеку, бошњаштво „спласнуло на муслимански дио повијесне Босне“.
Једна је препознатљива нит оваквог приступа: субјективно-психолошка основа дефиниције припадности, која заиста не може бити предмет приговора нити анализа. Али, је ли то довољно, за објективну верификацију такве заједнице као нације?
Наравно да није.
Ако су таква осјећања, историјски гледано уски статички континуум – нестабилни и промјењиви, мада фанатични, онда једна таква заједница, ни у социолошком ни у било ком објективном смислу, није нација.
Иако спадају у домен елементарних људских права, што стварају увјерење о властитој сигурности, таква осјећања, ако су лишена позитивне историјске свијести, врло често су пуна емотивног набоја, па се јављају и као ирационални покретачи на заједничке акције. На жалост, осјећања припадности код Бошњака (некад Муслимана), су у овој не-националној равни.
Та осјећања су само дио једног дуготрајног и динамичног формирања СВИЈЕСТИ О ПРИПАДНОСТИ једној вјерској заједници и Исламу у цјелини.
Тај феномен интензивних осјећања припадности једној заједници (о чему говоре Балић и Зулфикарпашић) који је произвео специфичну хомогеност колективитета, сигурно није само једна од многих фаза у конституисању и развоју зреле и свјесне нације, него пуно више искомплексиране, истраумиране исламске заједнице у срцу Европе и хришћанском окружењу.
Јер, оно што је садржано у „појму нације“, у њеној дефиницији и суштини, потпуно је погрешно тражити, по сваку цјену у резултату историјског процеса. Нација није пуки резултат, она је непрекинути ток успона свијести од индивидуалног до колективног духа, који јасно лучи разлику у односу на друге заједнице али и непобитну сродност са већим народним заједницама и са човјечанством у цјелини.
Велики недостатак у проучавању поријекла и развоја нације, која настаје као заједница новог интеграцијског типа, у добу неолиберализма и грађанског/цивилног друштва, видљив је у томе што општа јавност и научници, у Босни и Херцеговини, искључиво полазе од субјективног доживљаја нације: од проучавања феномена „национализма“ и тек затим, преко поближе неодређених националних осјећања, истражују развој нације.
У том случају они остају на подручју сентимената у одређењу етничког и/или националног идентитета, тј. остају на ирационалном подручју које садржи субјективни доживљај националног идентитета и нације; националне заједнице и национализма. Тај приступ углавном полази од гледишта да се феномен национализма (његова појава и развој) значајно темељи на националним осјећањима, дакле на психолошким факторима (на сентиментима везаним уз нацију) и тиме на субјективном доживљају нације.
Будући да национализам утиче на појаву и развој нације, онда се и нација темељи на развоју „наводне, националне свијести и националних осјећања“.
Према том гледишту, национална осјећања постају основа на којој израста нација и национализам.
У БиХ се национална осјећања, у многим теоријама о феномену нације, узимају као реална вриједност на темељу којег се проучава настанак и развој, нације и национализма, али и као основа, на којој се развијају сви психолошки фактори и/или стања (сви сентименти) везани уз нацију, а то су: национална воља, национални дух, национални карактер, као и сви облици национализма, од патриотизма до агресивног национализма, националности, националитета, етницитета, етничности итд.
Другим ријечима, за Зулфикарпашића и Балића, национална осјећања су основа на којој израстају све појаве везане уз нацију: патриотизам, национализам, национални покрети, националне вриједности, национална воља, национални дух и карактер итд.
Нема дилеме да наведене вриједности – које се код појединаца и свих друштвених група исказују као сентименти (као психолошка и/или емоционална стања) везана уз властиту нацију, уз њезину појаву и развој – могу у извјесној мјери утицати на мобилизацију људи у свакој народној и/или националној заједници, да су у историји утицале на организацију националних покрета, на обликовање јавнога мнијења итд. Тешко је, међутим, спознати све те сентименте и вриједности саме за себе.
Појмови, сами за себе, још увијек не стварају реални свијет. Везано за интеграцију националне заједнице – видљиво је да те сентименте (националну свијест, национализам, национални дух, национални карактер итд.) није лако научно истраживати, јер је њихов садржај, када је ријеч о прошлости, изван домета наших научних спознаја. У првом реду зато јер је то подручје ирационалног понашања људи: та се њихова психолошка стања, сви сентименти везани уз доживљај властите нације, у времену и простору непрекидно мијењају, ишчезну и поново се у другом садржају и облику појаве.
Није их могуће контролисати, јер немају развијене ни моделе нити институције самоконтроле, па их није лако ни истраживати. Они нису постојани, јер се њихов садржај и интензитет (набој) и распрострањеност непрекидно мијењају: и код појединих људи (током њихова живота често више пута) и код свих друштвених група (скупина, елите, политичких странака и народа у цјелини).
Осим тога, овдје постоји теоријски и методолошки проблем, који није лако ријешити; у историји – нарочито када је ријеч о 19. вијеку, када се формирају нације, националне свијести и национализми – није остало, пажње вриједно, свједочанство о вредновању и/или о научном истраживању садржаја и интензитета (набоја) етничких и/или националних осјећања, вредновања етничког и националног идентитета, чији су носиоци били појединци, елита и шире друштвене групе.
Како је онда могуће, аргументовано говорити о садржају, интензитету и распрострањености националнх осјећања код цјелог народа?
Уосталом, историја сваке нације обилује, више или мање драматичним сукобима НАЦИОНАЛНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ И НАЦИОНАЛНОГ РАЗУМА – емотивне националне апологије и стварне социјалне свијести, и сигурно је да ни Бошњаци нису лишени таквих сукоба који се на политичкој позорници константно одвијају између „правовјерних“ и „отпадника“!
Проблем Босанских Муслимана – Бошњака по много чему је специфичан историјски и социјални проблем. Основно питање је: Шта су, у ствари, Бошњаци, данас?!
Јесу ли уопште нација у европском смислу и контексту или су само вјерска група оптерећена властитим конвертитством до те мјере да сву кривицу приписују другима?
У цјелој историји лутања недјелотворним и погрешним се показало, упирање прстом у туђе национално смеће; у друге националне егзалтације и хистерије како би се оправдала несретна историјска позиција несретног Бошњачког народа – далеко је важније сагледати Бошњачку етничку групу као сегмент и субјект вишенационалне заједнице – уочити сву трагику те димензије и пронаћи пут за превладавање амбијента трагедије и безизлаза.
Колективно страдалништво, која своје оправдање тражи у нереалним политичким циљевима, које ће неко моћнији реализовати, на штету комшија и стварне историјске и културне браће (Срба и Хрвата), или, хомогенизација у оквиру једног примитивног поимања вјере и идеолошког погледа који опонира цјелокупној западној цивилизацији (којој као нација припадају) – и то по сваку цијену, па и по цјену уплитања у вртлог дугорочног конфликта цивилизација; занемаривши стотине хиљада мртвих, рањених, протјераних или избјеглих; тешко окончана, крвава епопеја раздвајања народа и система, уништавања специфичног духовног обрасца, што је крајем двадесетог вијека био у успону; уништење тла, комадање ослонца једном начину мишљења, позитивној свијести заједништва – тај чин који је раван геноциду – све скупа, или све то само за себе, представља довољан унутрашњи разлог сваке нације да преиспита изабрани пут „освјешћења“.
И уколико тај глас преиспитивања буде снажнији и надвлада хистерију анти-босанске кампање СДА (заступника криминалаца и варалица – брадатих сподоба и терориста – тајкуна и бандита, што обећаше јачање државе) и њеног утемељитеља ханџар -ивизионара, исламисте и криминалца Алије Изетбеговића – утолико ће прије духовност и памет нације, однијети побједу над логиком оправданог робовања појединца колективној катарзи и инстинктима, у име недостижних циљева.
Истина, лијепо је и, каткада, часно тежити звијездама. Из таквих тежњи извирао је, често, прогрес цивилизације, ал, понекад треба знати која је цијена таквих стремљења. Јер, ако је цијена ГЛАВА – та двомилионска глава босанских муслимана – ако је цијена рушење егзистенције и будућности нације, онда они, који би плаћали такву цијену не теже звијездама него народној несрећи, водећи га у страдање и неизвјесност. И у стару предрасуду нецивилизованих народа који када дођу у додир са развијенијим народима забораве просту чињеницу: НА КРАЈУ – ОСНОВ СВАКЕ ДРУШТВЕНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ чине РАЗВИЈЕНО МИШЉЕЊЕ И ОСЈЕЋАЊЕ.
Код Бошњака су значајно и евидентно присутна развијена осјећања (национални инстинкт и национални рефлекс) али и одсутни било какви рационални системи у промишљању властитог колективног интереса.
Ја не мислим да је тај рефлекс или то осјећање Бошњачко – мислим да оно потиче, прије свега, из извора тзв. негативне идентификације спрам Срба и Хрвата. Чак не вјерујем да је босанском муслиману посебно битно да ли ће се именовати као „Бошњак“ или као „Муслиман“ – он је само увјерен у оправданост властитог става да у националном погледу није ни Србин, ни Хрват.
Али, Бошњаци нису свјесни основне чињенице – да та колективна осјећања, проистекла из вјерске разлике, нису утемељена ни у историји, култури или језику – него на односу према Исламу. Тачније, та осјећања су вјерска а не национална и отварају нужно питање: јесу ли Бошњаци способни бити нација и да ли то уопште желе?
Очито да то и не жели бити а продубљивање и уопштавање своје специфичне драме и колективне позиције, он са пуним повјерењем оставља „својој странци“, својим политичарима, вођама и хоџама – онима који се без резерве идентификују са њим и његовим осјећањем. Из тог негативног одређења Бошњаци, споро и несигурно, ступају на поље позитивне свјести о себи као колективитету, неспособни да формулишу властити идентитет као што су друге националне заједнице.
Проводећи једну анкету ( у Тузли и Сарајеву), од јуна до децембра 2019. године, на по хиљаду испитаника, дошао сам до поражавајућих сазнања о нивоу историјске свијести нације – поразнијем, тим прије, јер су Изетбеговићи учинили све да радикализирају друштво.
Бошњаци врло мало познају историју босанске државности, од оне средњевјековне до АВНОЈске и ове, данашње.
Не познају имена босанских банова (Сарајево: бан Борић 1,4 %; бан Кулин 78 %; бан Матија Нинослав 0,8 %: – Тузла: бан Борић 0,6 %; бан Кулин 83,3 %; бан Матија Нинослав 1,2 %), имена босанских краљева Твртка Котроманића и Стјепана Томашевића (у оба града) 8 % испитаника, само је чуло, али за краља Остоју, гдје је био и одакле је дошао – или, ко је Дабиша, то нико нити је чуо, нити зна.
Испитаници су чули за Богумиле (Сарајево: 88 %; Тузла: 93 %), али шта су били, шта радили и откуда у Босни, релативно разуман одговор добили смо само од једног професора историје, у средњој школи, у Тузли. За све друге, то је, прије свега „неинтересантно питање“ па и знање о њему и сам одговор, немају неке посебне вриједности.
Уједно, ниједан испитаник, у оба града, себе нити може – нити жели идентификовати као сљедбеника духовности Босанске цркве („каква црква, тобе јараби, ја сам муслиманка“, рече једна испитаница у Тузли).
Нико није ни чуо за Фрањевачку редо-државу „Босну Сребрену“ и за њену улогу посљедњег чувара средњевјековне традиције босанске државе – готово сви су чули за Хусејн капетана Градашчевића и за „Змаја од Босне“, али, мало ко је знао да је ту ријеч о истом јунаку, те како се то јунаштво испољило – гдје је све ратовао – да се тукао против Турака на Косову („ваљда против Срба, гдје ће се Хусејн борити против Турака“, рећи ће један наставник математике у Сарајеву).
За Сафвет-бега Башагића једва да је 5 % испитаника у Сарајеву чуло а у Тузли тек 3,5 % – да су га звали „Мирза“, тј. да је и сам себе тако називао, први пут чују – не знају ко је Фирдус Али-бег а за Адемагу Мешића, углавном су чули и одговарали у стилу: „ а, то је онај усташа“ или „онај доглавник Павелићев“.
Зато и мислим да само име (Бошњак) које се овој нацији претпоставља као најважније достигнуће „СДАовске“ власти и јасан отклон од „комунистичких рјешења (типа „Муслиман“), у суштини је маргинално питање – далеко је важније да ова ЕВРОПСКА НАЦИЈА , недвосмислено и јасно формулише властито историјско и културно искуство и преточи га у колективну свјест. Сама традиција је углавном у оваквом процесу, несигуран савезник, јер није била конзистентан дио националног бића. Она се мјењала и прилагођавала политичким и другим околностима; како рече М. Селимовић:
„Наша генерација је свиједок да су се из традиције извлачили час убојни звуци који су подстицали храброст, час позиви на освету који су подстицали суровост; час сељачко лукавство које је позивало на опрезност, час трпељивост – час нетрпељивост, већ према облачном или сунчаном дану историје или према афективним расположењима.“
И да потврдим основно полазиште: „Национално осјећање“ Бошњака није национално и потекло је из негативног одређења у односу на могућу припадност српском или хрватском националном корпусу а сам извор тог негативног одређења није у историјском односу нације према Босанској држави, Богумилима или Босанској цркви – него, прије свега, у вјерској свијести и припадности Исламу као непорецивој и непромијењивој чињеници, која је овој заједници (поријеклом и културом европској) у Европи одредила стазу на којој је чекају вијекови мржње, неспоразума и самоће.
Тај вјерски рефлекс разлике био је вјековима чувар сазнања о властитој посебности и то му треба записати у непобитну и трајну вриједност, која се, нажалост, још увијек, није испољила у својој цјелокупности.
Зато је овој нацији у колективној подсвијести, то вријеме моћи, кога се присјећа са сјетом, идентификујући то вријеме и себе у њему са судбином Османског царства, и зато се нада да се то доба може и повратити, А НЕ МОЖЕ!
Вјероватно из тог разлога, угледни београдски, универзитетски професор, данас академик Коста Чавошки, непосредно пред рат који ће разорити и подијелити све што је било заједничко, рећи ће ми: „Тако мора бити, јер ви, још увијек, толико волите Турску, а ми, још увијек, толико тога јој оправдано замјеримо“.
Додај коментар