Лавров: Западна агресија на Русију само је део крсташког рата САД против земаља које имају свој курс

• САД и њихови сателити не крију свој циљ – да одрже доминацију и монополишу право на доношење глобално значајних одлука. Међународној заједници се намећу једнострано, без консензуса, „правила игре“ и „поредак заснован на правилима“. У односу на оне који се не слажу, „колективни Запад” користи широк спектар метода притиска – од једностраних мера принуде до демонизације у глобалном информационом простору
• Бомбардовање Југославије, насилно откидање Косова од Србије, непромишљено ширење НАТО-а на исток супротно обећањима датим совјетском руководству, подршка противуставном оружаном пучу у Украјини и вишегодишње пумпање злочиначког кијевског режима милијардама долара и оружјем за рат против Русије – све су то карике у једном ланцу
• Без директног подстицаја Сједињених Држава, Кијев се не би усудио да крене путем уништавања свега руског – језика, образовања, медија, културе, православља, не би се дрзнуо да правно и физички истребљује опозицију и отворено уводи нацистички поредак, укључујући и у законодавству
• Вашингтон гура најагресивније русофобе из Европе у први план спровођења таквог неразумног курса у нади да ће намамити друге чланице ЕУ и НАТО да их следе, а да сам остане на дистанци – преко океана

Извор: https://www.mid.ru/ru/foreign_policy/news/1911977/

ЗНАК времена је жеља све већег броја држава на глобалном југу и истоку да ојачају свој суверенитет у свим областима, да спроведу прагматичан, самосталан национално оријентисан курс у светским пословима, што се најјасније одразило у последње време у процесу брзог ширења БРИКС-а.

Геополитички однос снага наставља да се мења не у корист „историјског” или „колективног” Запада. То почињу да препознају, укључујући и јавно, представници западних елита, који говоре о крају постхладноратовске ере. То су изјавили амерички председник Џорџ Бајден и не тако давно француски председник Емануел Макрон и други лидери западних земаља.

Ови главни трендови утичу и на међународне процесе који се одвијају на нашем заједничком континенту – Евроазији. Нови светски центри настављају да јачају своје позиције овде. Они не само да имају велики потенцијал, већ показују и политичку вољу да траже решења у сфери политике, безбедности и економије која би била заснована на верификованом балансу интереса.

Посебно је о томе говорио 18. октобра ове године председник Владимир Путин у Пекингу на Трећем међународном форуму „Један појас, један пут“.

Напори земаља светске већине, укључујући Русију, да промовишу позитивну међудржавну агенду окренуту будућности у Евроазији и другим регионима планете наилазе на жесток отпор западне мањине. САД и њихови сателити не крију своје циљеве – да одрже доминацију и монополишу право на доношење глобално значајних одлука. Међународној заједници се намећу једнострано, без консензуса, „правила игре“ и „поредак заснован на правилима“. У односу на оне који се не слажу, „колективни Запад” користи широк спектар метода притиска – од једностраних мера принуде до демонизације у глобалном информационом простору.

Погубним избором у корист геополитичких игара са нултом сумом, државе Северноатлантске алијансе, предвођене Вашингтоном, изазвале су озбиљну безбедносну кризу у европском делу нашег континента. И то раде дуги низ година. Бомбардовање Југославије, насилно откидање Косова од Србије, непромишљено ширење НАТО-а на исток супротно обећањима датим совјетском руководству, подршка противуставном оружаном пучу у Украјини и вишегодишње пумпање злочиначког кијевског режима милијардама долара и оружјем за рат против Русије – све су то карике у једном ланцу.

Без директног подстицаја Сједињених Држава, Кијев се не би усудио да крене путем уништавања свега руског – језика, образовања, медија, културе, православља, не би се дрзнуо да правно и физички истребљује опозицију и отворено уводи нацистички поредак, укључујући и у законодавству.

Систем мера за изградњу поверења и контроле наоружања у Европи уништен је рукама западњака. Довољно је поменути повлачење САД из уговора о противракетној одбрани, о забрани ракета средњег и кратког домета и споразума о „отвореном небу“. Повећани стратешки ризици настају као резултат напредног распоређивања америчког нуклеарног оружја у низу европских земаља и спровођења „заједничких нуклеарних мисија“. То има крајње дестабилизујући набој и, у контексту општег пораста претњи од НАТО-а, приморава нас да прибегнемо компензационим мерама.

Западне геополитичке „инжењере“, који су, по свему судећи, изгубили сваку везу са стварношћу и замишљају себе као „намеснике Господа Бога на Земљи“, није срамота што су својим поступцима погазили преузете на највишем нивоу, укључујући у ОЕБС-у (како је данас поменуо министар спољних послова Мађарске Сијарто) обавезе поштовања принципа једнаке и недељиве безбедности: не јачати своју безбедност на рачун других, не дозволити било којој земљи или организацији. да доминира Европом. НАТО ради управо супротно.

А сам ОЕБС, првобитно замишљен као паневропска платформа за равноправан дијалог и широку сарадњу, напорима чланица НАТО-а и ЕУ трансформише се у маргиналну структуру која нимало не утиче на стање ствари у сфери безбедности.

Праве намере западних политичара још једном су откривене када су Вашингтон и Брисел арогантно одбацили предлоге Русије у децембру 2021. о усаглашавању поузданих безбедносних гаранција и регулисању ситуације око Украјине реши без њеног укључивања у НАТО и без употребе кијевског режима против легитимних руских интереса. Нису хтели ни да разговарају са нама озбиљно.

Војна активност алијансе се доследно и вишеструко повећава. Низ недавних заједничких вежби САД и њихових савезника у блоку, укључујући тестирање сценарија за употребу нуклеарног оружја против циљева на територији Руске Федерације, без преседана је од окончања Хладног рата.

Вашингтон гура најагресивније русофобе из Европе у први план спровођења таквог неразумног курса у нади да ће намамити друге чланице ЕУ и НАТО да их следе, а да сам остане на дистанци – преко океана.

Хушкајући чланице Европске уније против Руске Федерације и захтевајући да прекину све трговинске, економске, инвестиционе и културне везе са Русијом, а истовремено организујући терористичке нападе попут експлозије Северног тока, које нико не намерава да истражује. Предузимају се и многе друге радње које уништавају инфраструктуру која је грађена деценијама и која је обезбедила међусобну повезаност економија Запада и Истока континента. Све то руши темеље који су у одлучујућој мери обезбедили брз и одржив економски раст и друштвено-економски развој земаља, укључујући и Европске уније.

У доктринарним документима алијансе, Русија је проглашена „директном претњом“. Против нас се води отворени и прави хибридни рат свим расположивим снагама и средствима. Декларисани задатак је нанети „стратешки пораз“ Русији „на бојном пољу“, укључујући рукама и телима украјинских неонациста. Онда касније – да „сложимо” неку нову европску архитектуру, али без Русије и Белорусије.

Сетите се изума „европске политичке заједнице“. Ту иницијативу је изнео председник Француске Макрон, а отворено је објављено да су позвани сви осим Москве и Минска.

Мислим да не треба објашњавати колико је то кратковидо и просто непрофесионално за било кога ко је одлучио да се бави спољном политиком – да гради безбедност у Европи не водећи рачуна о мишљењима и легитимним интересима наших земаља.

Једнако су узалудни покушаји кијевског режима да обезбеди неке једностране безбедносне гаранције од својих западних господара. Ово такође сугерише да је циљ да се Русија и Белорусија отргну од споразума које ће Запад накнадно градити на континенту. Отворено кажу да ће морати да рачунају са Русијом, а после рата ће морати да обезбеде некакве споразуме који ће их „заштитити” од Русије. Ето какав им је менталитет.

Наша спремност да преговарамо, показана још у марту и априлу 2022, довела је до договора о принципима између преговарача Москве и Кијева. Али то је било недовољно за САД и Лондон. Англосаксонци су то једноставно забранили. То је добро познато. О томе пишу сви који су били у додиру са тим догађајем: бивши немачки канцелар Шредер и новинари попут Херша у САД и многи други.

Сада је тешко говорити о било чему када Запад сваки дан изјављује да се Русија мора разбити на „бојном пољу“, а Зеленски је забранио себи и свим својим сарадницима да ступају у било какве преговоре са Русијом, са владом Владимира Путина.

Очигледно је да је западна агресија на Русију само део „крсташког рата“ Сједињених Држава и њихових сателита против било ког члана међународне заједнице који демонстрира самосталност и штити националне интересе.

Постоји јасна жеља Вашингтона и његових савезника да створе дугорочни извор напетости у азијско-пацифичком региону, што је већ отворено декларисано, јер је то, по њиховом мишљењу, зона одговорности НАТО-а.

Ситуација око Тајвана се плански ескалира. Састављају се различити уски формати војних припрема уз учешће Англосаксонаца (АУКУС) и њихових послушних сапутника, промовишу се „индо-пацифичке стратегије“, које имају за циљ обуздавање НР Кине, изолацију Русије и колапс отворене и равноправне регионалне архитектуре, засноване на консензусу који се развио око АСЕАН-а.

У последње време, са посебним жаром, САД настоје да прошире свој деструктивни утицај на Јужни Кавказ и Централну Азију. Настављају да дестабилизују ситуацију на Блиском истоку. Последице њихове авантуристичке политике подривања принципа Повеље УН и одлука њеног Савета безбедности још увек осећају народи Ирака, Либије, Сирије, Јемена, Судана и Палестине.

Покушаји Вашингтона да монополизују преговарачки процес на Блиском истоку, довели су до садашње катастрофалне ситуације.

Осуђујући терористичке акте и све друге акције које крше међународно хуманитарно право и наносе штету цивилима, Русија позива на хитан прекид непријатељстава и наставак преговора за стварање независне палестинске државе, свечано обећане Палестинцима пре скоро седамдесет пет година. О томе је јуче још једном детаљно говорио председник Русије Владимир Путин.

Узимајући у обзир деструктивну линију Запада на подривање стабилног развоја Евроазије, његову неспремност за фер конкуренцију и заједнички рад, више него икад је актуелан задатак формирања нове архитектуре једнаке и недељиве безбедности на целом континенту, што је могуће више отворене за најшири спектар држава спремних за равноправну и конструктивну интеракцију.

 Сврха конференције, која је сазвана на иницијативу председника Републике Белорусије, јесте „повезивање” Евроазије у јединствен простор за супротстављање заједничким изазовима у име обезбеђивања мира и просперитета за све њене народе.

У том контексту, логично је ослонити се на потенцијал постојећих међународних структура које делују на нашем континенту. То су – Савезна држава Белорусије и Русије, ОДКБ, ЕАЕС, ЗНД, ШОС, Арапска лига, ГЦЦ и АСЕАН.

Перспективни су и остали интерграциони процеси на континенту, укључујући у Централној Азији и на Јужном Кавказу.

Разноликост мора бити много шира од Борељовог „врта и џунгле“. Борељ, који је смислио ову „шему“, није споменуо ни тајгу, ни тундру, ни врели песак централноазијских пустиња. Мислим да се тако уски поглед на свет мора кориговати.

Важно је да овакве расправе, о којима говорим и за које су сви заинтересовани, буду засноване на општепризнатим нормама међународног права, пре свега, онима које су садржане у Повељи УН.

Јасно је да архитектура недељиве евроазијске безбедности мора бити инклузивна, узимајући у обзир интересе свих земаља континента без изузетка, буквално од Лисабона до Владивостока. Али овог пута разговор треба да буде искрен и усмерен на постизање практичних резултата, а не на „избацивање“ лепих парола, иза којих се крила жеља да се ипак води себична политика.

Што се тиче односа наших западних суседа на евроазијском континенту према овоме, већина њих је потпуно подређена Вашингтону. Данас не видимо никакве изгледе за смислен разговор са великом већином ових земаља. Чак их не назиремо.

Али у принципу (желим да то још једном нагласим), ми смо увек спремни да радимо заједно, ако наши западни суседи на континенту нађу снаге да се осамостале, да стекну управо ону „стратешку аутономију“ о којој француски председник Макрон и бројни други лидери стално говоре. И ако они успеју да се одрекну од неоколонијалних инстинкта и од потпуно идеологизоване конфронтационе политике и ако се врате на пут прагматичне интеракције са узајамним поштовањем у трагању за правичном равнотежом интереса. Видећемо.

С тим у вези, поздрављам учешће на нашој конференцији министра спољних послова Мађарске, мог пријатеља Петера Сијарта. Његово учешће сведочи о томе да руководство у Будимпешти види могућност коришћења природних конкурентских предности сарадње између земаља нашег заједничког континента и значај те сарадње за националне интересе Мађарске зарад ефикаснијег развоја своје земље на добробит њених грађана.

У сваком случају, предстоји нам титански рад на евроазијској безбедности. Али одлагање његовог практичног почетка само би створило додатне ризике.

(Акценти из говора министра иностраних послова РФ Сергеја Лаврова на Међународној конференцији „Евроазијска безбедност: реалност и перспективе у свету који се трансформише“, Минск, 26. октобар 2023.)