Ћеранић: Колонизатори рачунају: Ако срушимо Додика – све пада, али је скупова „Бранимо Српску“ све више

• Милорад Додик је с правом себе назвао вођом антиколонијалне побуне. Он је тај, који је, по ријечима Јелене Гускове изреченим на недавно одржаном скупу „Балкански дијалог 23“ у Бањој Луци, показао да се колонизаторима може пружити отпор
• Ослањање на стране амбасадоре и уопште, страни фактор, кад је ријеч о СДА, странци коју након Алије води његов син Бакир, за резултат је имало избацивање из власти и удар на блиске Бакирове сараднике. Сада, у опозицији, преиспитују да ли би било боље да су више уважавали и прихватали Ердоганове сугестије и савјете. Ердоган је СДА, као најзначајнији бошњачку партију, упућивао на сарадњу са братским народима, првенствено Србима али и Хрватима
• Колонизаторску логику да што је мања земља из које долази отпор, одговор треба да буде јачи, како лидерима већих земаља не би пало на памет да се колонизатору супротставе. У том контексту морамо посматрати и судски процес који се у Сарајеву води против предсједника Српске

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

МИЛОРАД Додик је у јавни дискурс увео два термина – деколонизација и самопредјељење.

Испрва је дјеловало збуњујуће, помало и анхроно враћање термина деколонизација у политички колорит Босне и Херцеговине, али се убрзо Додиково размишљање показало као исправно и било прихваћено.

Деколонизација је термин којим би се у најкраћем могао назвати – излаз из нагомиланих проблема и великог неразумијевања која су присутна у Босни и Херцеговини.

У Странци демократске акције (СДА), изборном губитнику, одмах након спроведених избора услиједило је преиспитивање, тражење правца у којем би се политички дјеловало. Кутиљеров план, који су сви политички актери прихватили као рјешење за БиХ, напуштен је јер је Алија Изетбеговић послушао америчког амбасадора Ворена Цимермана. Како је сам нагласио, жртвовао је мир због БиХ.

Да ли је добио БиХ коју је желио, или послијератна, дејтонска БиХ, личи на ону која је Кутиљеровим планом била замишљена?

Ослањање на стране амбасадоре и уопште, страни фактор, кад је ријеч о СДА, странци коју је након Алије водио његов син Бакир, за резултат је имало избацивање из власти и удар на блиске Бакирове сараднике.

Сада, у опозицији, преиспитују да ли би било боље да су више уважавали и прихватали Ердоганове сугестије и савјете. Ердоган је СДА, као најзначајнији бошњачку партију, упућивао на сарадњу са братским народима, првенствено Србима али и Хрватима.

Али, унутар СДА се сматрало да је сарадња са Ердоганом уједно и сарадња са Русијом, од чега се бјежало. Зато су се ослањали искључиво на Америку.

Убрзо након избијања израелско-палестинског сукоба, у Сарајеву су одржани протести у знак подршке палестинском народу. Били су најбоље организовани и најпосјећенији у региону. Уз палестинске заставе биле су истакнуте и ратне заставе, а не смије се занемарити ни критика на рачун америчке политике на Блиском Истоку.

Иако су протести солидарности са Палестинцима регистровани широм Европе, највише енергије било је на онима који су запљуснули Турску. Предсједник Ердоган је запријетио Израелу, јавно прозвао Америку.

Из Ирана су такође стигле пријетње.

Тако се догодило да се СДА, партија чији утицај у бошњачком народу не смије бити занемарен, нагло приближила турском политичком курсу, одступајући од ранијег проамеричког.

Али, и друга страна бошњачке политике, показала је идентичан став. Мислимо на иступ Нермина Никшића, предсједника Владе Федерације БиХ поводом сукоба у Гази.

Из Републике Српске, не рачунајући на почетно „фарбање“ Палате Републике у боје израелске заставе, чиме се показао знак солидарности са израелским жртвама Хамасовог терористичког напада на омладински фастивал, дошла је суздржаност и искључиво жал за жртвама на обе стране. На тај начин је политика, креирана у званичној Бања Луци, показала аутохтоност и потпуно одсуство страног туторства.

Значај тог наратива требало би да препознају сва три конститутивна народа и сви други који живе у Босни и Херцеговини, нарочито њихови политички представници.

Постоји народна изрека: Ко неће брата за брата, имаће туђина за господара. А нама се управо то дешава, да је многима ближи туђин, него онај с ким се вијековима живјело на једном простору, говорило истим језиком.

У Босни је већ дуже од стотину година присутна спирала мржње, у ратовима који су вођени више смо убијали једни друге него што нас је убијао окупатор. Ту спиралу мржње треба прекинути због наше дјеце и дјеце наше дјеце.

Међусобно уважавање, нарочито различитости међу нама, донијеће плодотворан дијалог.

Недавно одржана заједничка сједница влада Републике Српске и Федерације БиХ је примјер како треба дјеловати. Морамо разговарати, јер проблем о којем се не разговара доживи кулминацију.

Разговор ће дати договор.

Милорад Додик је с правом себе назвао вођом антиколонијалне побуне. Он је тај, који је, по ријечима Јелене Гускове изреченим на недавно одржаном скупу „Балкански дијалог 23“ у Бањој Луци, показао да се колонизаторима може пружити отпор.

Наравно, не треба занемарити колонизаторску логику да што је мања земља из које долази отпор, одговор треба да буде јачи, како лидерима већих земаља не би пало на памет да се колонизатору супротставе. У том контексту морамо посматрати и судски процес који се у Сарајеву води против предсједника Српске.

Логика колонизатора је јасна: Ако срушимо Додика, Република Српска пада као кула од карата.

Скупова подршке Додику под називом „Граница постоји“ и „Бранимо Српску“ све је више. Напоредо, на јавну сцену излазе и полазници „курсева демократије“ и „преобраћени“ чланови СНСД који су деценијама властиту партију искључиво сматрали као средство за лично богаћење, а након америчких санкција врху политике коју су годинама слиједили, схватили да је њихова партија „криминална хоботница“ које се треба стидјети.  

Сукоб на Блиском Истоку се шири и узима маха. Јеменски Хути су „објавили рат“ Израелу као проирански Хезболах, због чега Израел ракетама гађа Либан. Израелска војска улази све дубље у палестинску теритирију, у арапским, и уопште исламским земљама све су јачи изливи незадовољства. Тако се Балкан нашао између двије ватре, оне у Украјини и друге на Блиском Истоку.

И сам има неколико неуралгичних тачака: Косово, БиХ, Црну Гору. За надати се да ће варнице с једне или друге стране бити брзо угашене.