Кецмановић: Амбасадор шиитског Ирана нуди помоћ сунитском Сарајеву „у случају проблема“

• На прву, то би могло да се схвати као подстицај муслиманским масама у Босни које показују много снажније емоције солидарности са арапским свијетом него амерофилна власт у ФБиХ, која се наивно нада да само што није примљена у НАТО и ЕУ. Али, могло би да буде и охрабрење бошњачкој власти да не мора слијепо да слиједи грохнулу америчку политику и да се плаши да се не замјери Вашингтону и Бриселу
• Ердоган се некоћ позвао на Алијин аманет да брине о Босни. Ирански амасадор, сигурно не на своју руку, нуди помоћ ако буде проблема. Значи ли то да се у разрјешење кризе у БиХ, поред колективног Запада и Русије и Кине укључују и Турска и Иран као јаке муслиманске земље, од којих се прва измакла контроли Запада, друга је западни архинепријатељ, а обје су, као и Запад у најмању руку несклоне православним Србима? Ситуацију олакшава чињеница да и Турска и Иран граде добре односе са Русијом, заштитницом Српске пред притисцима Запада
• Да неко не би помислио да ће Техеран помоћи Хрватима, екселенција Абузар Ебрахими Торкаман је оптужио лидера ХДЗ-а Драгана Човића да шири утицај Израела у БиХ. Додика је заобишао, иако је овај први подржао тек нападнути Израел, истина још у фази док Нетејањаху није покренуо сурову одмазду у Гази
• Нејасно је ипак на шта се односи оно амбасадорово „у случају проблема“. Бошњачки проблем састоји се искључиво у томе што су умислили да је читава БиХ само њихова и да су њени дијелови на којима од вајкада живе Срби и Хрвати само привремено окупиране територије. Зато је Додиков мирни разлаз можда и једино рационално рјешење

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„ИРАН је спреман да помогне БиХ у случају проблема“, изјавио је ономад амбасадор Исламске републике у Сарајеву. И при томе није дорекао коме и у чему, а БиХ је сложена од три народа у два ентитета и више кантона, па су им и проблеми различити. Ипак, тиме никога није оставио у недоумици.

Да неко не би помислио да ће помоћи Хрватима, екселенција Абузар Ебрахими Торкаман је оптужио лидера ХДЗ-а Драгана Човића да шири утицај Израела у БиХ. Додика је заобишао, иако је овај први подржао тек нападнути Израел, истина још у фази док Нетејањаху није покренуо сурову одмазду у Гази.

Елем, нема дилеме коме ће „у случају проблема Иран помоћи“, али Иран гејт босанских муслимана је некако увијек остао у сјени њихове блискости са Турском, која је њихова матица, са Саудијом земљом хаџилука, са Египтом и каирским Ал ахзаром, на коме су генерације босанских хоџа и Младих муслимана задојене идејама Муслиманске браће. И, дијелом и зато што су ирански муслимани – шиити, у вјечном не само идеолошком сукобу са сунитском глобалном већином у арапском свијету, па и у БиХ.

Међутим, везе са Перзијанцима нису биле мање.

Хомеинијева исламска револуција показала је да шеријатска држава није средњовјековни анахронизам и пусти санак занесених муслиманских фанатика и да је остварива чак и уз нос моћној Америци.

Већ Титов покрет несврстаних, који је окупљао исламске земље, био је велико охрабрење и босанским Младим муслиманима, остарјелим у ишчекивању да ће изаћи из комунистичке изолације, а тријумфалан повратак Хомеинија из Париза у Техеран дао је одушка и неким партијским интелектуалцима, па и високим функционерима СКЈ из реда младе нације.

У припреми и у току великог међународног скупа „Социјализам у свијету“, истицали су лијеви социјални карактер Хомеинијеве револуције (рушење Пахлавијеве монархије, антикапитализам, учешће маса) и предлагали да муле из Кома буду позване у Цавтат.

Било је то негдје у вријеме када је Алија Изетбеговић у потаји писао Исламску декларацију, са тезом да је Запад огрезао у безбожништву, неморалу, хедонизму. Но, када је нека делегација СФРЈ, смишљено састављена од Муслимана, посјетила Техеран, пробни балон је пукао већ код представљања.

Домаћини нису могли да појме да гости јесу Муслимани у националном смислу, али да су, као комунисти, истовремено и атеисти.

Међутим, када је Изетбеговић већ као лидер СДА и предсједавајући Предсједништва БиХ, кренуо да анимира подршку исламских земаља и стигао у Техеран, није било таквих неспоразума. Он није држао до нације, али је био 100 одсто муслиман и браћа по исламу су се одмах препознала, разговарали су као муслимани са муслиманом.

Предочио им је свој пројекат босанске џамахирије, потанко разрађен у Исламској декларацији, а њихов братски одговор био је: „Босна ће бити стална ставка у иранском државном буџету“.

Током рата су Алијини најпоузданији људи попут Хасана Ченгића путовали у Иран, а Омер Бехмен, са референцом највећег жртвовања за ислам, био је амабасадор БиХ у Техерану.

Када је Алија завапио за помоћ у оружју, ОИК је послала на Запад ултиматум да ће, не реагују ли САД, муслиманске земље једнострано прекршити ембарго УН на дотур оружја у БиХ.

Да једина суперсила не би изгубила ауторитет свјетског полицајца, иницијативу је преузео лично Клинтон, мимо свих тајних служби. Изабрао је, што се најмање могло очекивати, Техеран као сабирни центар, и оружје и муџахедини су, виа Загреб, стигли у ратну средњу Босну.

Послије Иран контре у којој амерички специјалци нису успјели да извуку таоце, иранске колеге су, биће, стекле репутацију јединог достојног партнера у подухвату ових размјера и степена тајности.

Али прастара цивилизација, велика, богата и моћна држава, Иран је остао и наставио да ради у Босни за свој рачун.

Убице Неџада Угљена и Јозе Леутара, високих полицијских функционера са западним линком, никада нису откривене, али је препознат рукопис ВЕВАК-а. Најзад, неколико година послије рата, у Погорелици поред Сарајева откривен је ирански (анти) терористички камп којим су руководили Хасан Ченгић и Бакир Алиспахић, прва два човјека Алијине паралелне линије власти по војној, односно полицијској линији.

Реакција САД је била жестока и муњевита: овој двојици је трајно забрањено ангажовање у власти, а Алији, који је морао да зна и одобри камп, дата је прилика да се, сам „због старости и болести“, повуче из политичког живота. И све је обављено рекордно брзо, ефикасно и надасве дискретно.

Када је на упражњено мјесто предсједника СДА, забрањени Ченгић покушао да се кандидује рачунајући да то није државна фунција, Алија га је и у том уском и повјерљивом кругу без објашњења кратко пресјекао: „Хасане, ти знаш да не можеш!“

Док, колективни Запад већ вијековима вјешто манипулише бившим колонијама у арапском свијету, међусобно их завађа, фаворизује једне на рачун других, увлачи их у ратове, смјењује иоле снажније и самосталније лидере, попут Садама, Гадафија, Мубарака, са Ираном не иде тако.

Од пада цара Резе Пахлавија и доласка ајатолаха Хомеинија, Иран не силази са америчке црне листе „земаља осовине зла“, а муле из Кома које држе вјерску, моралну и судску власт тај сукоб виде као сукоб цивилизација.

Још је Хомеинији Америку назвао „великом сатаном“ и, слично Алији, сматрао је леглом разврата, перверзије, расипништва, отуђености, обездуховљености, распада свих нематеријалних вриједности.

За Американце Иран стоји високо на листи америчких непријатеља, а Израел стрепи од иранске атомске бомбе, односно нуклеарног програма који ће му омогућити да је има.

Иран је дуго непримјетан у Босни, па је изјава његовог амбасадора пала као гром из ведра неба.

Шта значи ова минималистичка порука у свега неколико ријечи?

На прву, то би могло да се схвати као подстицај муслиманским масама у Босни које показују много снажније емоције солидарности са арапским свијетом него амерофилна власт у ФБиХ, која се наивно нада да само што није примљена у НАТО и ЕУ. Али, могло би да буде и охрабрење бошњачкој власти да не мора слијепо да слиједи грохнулу америчку политику и да се плаши да се не замјери Вашингтону и Бриселу. Или је, рецимо, подсјећање Нермину, Елмедину и Данису да су им ипак ближа муслиманска браћа него протестантски ујка Сем.

Порука може да се схвати и много шире, као наговјештај да је Иран одлучио да обнови или ојача своје присуство у кантоналном дијелу БиХ.

Ердоган се некоћ позвао на Алијин аманет да брине о Босни. Ирански амбасадор, сигурно не на своју руку, нуди помоћ ако буде проблема.

Значи ли то да се у разрјешење кризе у БиХ, поред колективног Запада и Русије и Кине укључују и Турска и Иран као јаке муслиманске земље, од којих се прва измакла контроли Запада, друга је западни архинепријатељ, а обје су, као и Запад у најмању руку несклоне православним Србима?

Ситуацију олакшава чињеница да и Турска и Иран граде добре односе са Русијом, заштитницом Српске пред притисцима Запада.

Симптоматично је да Бошњаци, којима је била упућена понуда добрих намјера, а ни Хрвати, којима је упућен приговор, нису много коментарисали изјаву иранског амбасадора Абузара Ебрахими Торкамана. А из Српске су, истина са нижег нивоа, подсјетили на улогу Техерана у ратном трансферу муџахедина у БиХ и на покољ Срба код Возуће.

На крају, једино остаје нејасно на шта се односи оно амбасадорово „у случају проблема“.

Бошњачки проблем састоји се искључиво у томе што су умислили да је читава БиХ само њихова и да су њени дијелови на којима од вајкада живе Срби и Хрвати само привремено окупиране територије.

Зато је Додиков мирни разлаз можда и једино рационално рјешење.