Танасковић: Домољубљем против родољубља

• Реис-ул-улем Хусеин еф. Кавазовић у Минхену, поводом обележавања Дана државности БиХ, а пред припадницима бошњачке дијаспоре, повремено је готово лирски надахнуто позивао на оданост „родној груди“. Једном употребио и реч „завичај“, а десет пута „домовина“. Нагласио је да је „љубав према родној груди природан човјеков осјећај и да извире из самог срца, као и све друге људске емоције“, а да је „ислам тај осјећај потврдио, продубио га и дао му нови смисао“
• Било би веома корисно кад би уважени ефендија Кавазовић нашао воље и времена да у некој несвечарској прилици шире и продубљеније објасни на који је то начин ислам потврдио, продубио, а нарочито какав је то нови смисао дао љубави према родној груди. Био би то драгоцен исламолошки прилог без преседана у исламским и неисламским знаностима о вери Алаховој и њеном овоземаљском озбиљавању
• Иако и у српском језику постоји реч „дом“, приврженост народном бићу именује се „родољубљем“, док се у Бошњака и Хрвата, овај (како нас учи већина речника и сличних приручника) наводни синоним за „домољубље“ и „патриотизам“ помно избегава и практично га нема у употреби, иако реч „род“ постоји и у оним језицима који се данас називају „босанским“ и „хрватским“. Нема ни отаџбине…
• Може ли се, онда, бошњачко „домољубље“ као синоним поклапати са српским „родољубљем“? Наравно да не може, а одавно му је све нелагодније и у загрљају са хрватским домовинским осећањима

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ПОСТОЈЕ две лингвистичке и семантичке законитости о којима посебно у јавном и политичком говору ваља водити рачуна, а које се често, с једне стране, комотно пренебрегавају, а са друге, срачунато инструментализују у функцији дискретног одашиљања одређених порука.

Прва казује да терминологија, односно одабир речи којима се нешто жели (наводно) објективно и егзактно исказати никада није интенционално и експресивно потпуно неутрална, а друга да закон језичке економије у начелу делује против опстајања потпуно синонимних речи у лексичком систему једног језика, а посебно у активном делу његовог речника. Ово, наравно, не значи да истозначних речи нема, али у развоју језика, односно у његовој комуникацијској употреби, испољава се тенденција њихове значењске и/или функционално-експресивне диференцијације.

Примера ради, наша именица прозор и турцизам пенџер значењски су синонимне, али функционално-стилистички нису и никада неће бити употребњене на истом нивоу и у истом комуникацијском контексту и регистру. Такође, иако је у питању исти арабизам, са двама адаптираним ликовима у нашем језичком дијасистему, шејх, односно шеик, запажа се да се облик шејх више везује за верску сферу суфијског (мистичког) ислама, а шеик за владаре у блискоисточним емиратима.

Сразмерно низак степен опште језичке културе у нас и одговорности за правилност и тачност изражавања доводе до тога да се синонимима комотно сматрају речи које то нису или да се оне које јесу усиљено товаре неприкладним семантичким пртљагом. „Нема везе, то му дође на исто“, често се може чути као одговор на покушај указивања да би понешто у језичком општењу, поготово оном јавном, требало прецизирати и значењски разграничити. А неретко уопште нису по среди нијансе, већ путокази који могу (не)намерно довести до озбиљних сметњи, па и неспоразума у језичкој, али и широј друштвеној интеракцији.

Овај кратак језикословни увод многима ће се учинити, непримерен, па и претенциозан у огледу који се не односи на лингвистичку, већ политичку проблематику. Ипак, сматрао сам да није неумесан, јер верујем да ни политички дискурс не би требало да се, како пречесто бива, одвија ван научног видокруга и лингвистичких закономерности.

Конкретно, прећутним подразумевањем или сугерисањем синонимности одређеног броја селективно често коришћених речи блиског значења ствара се појмовни неред, што је предуслов за лов у мутном, али са и те како одређено циљаним уловом.

Непосредан подстицај за ово скретање пажње на симптоматичну (квази)синонимију у босанскохерцеговачком јавном говору, а и у ширима размерима на простору бивше Југославије, код народа који говоре лингвистички истим језиком, а политички различито именованим националним идиомима, донело је излагање реис-ул-улеме Хусеина еф. Кавазовића у Минхену, поводом обележавања Дана државности БиХ, а пред припадницима бошњачке дијаспоре. У свом повремено готово лирски надахнутом позиву на оданост „родној груди“, Кавазовић је једном употребио и реч „завичај“, а десет пута „домовина“. Реис је нагласио да је „љубав према родној груди природан човјеков осјећај и да извире из самог срца, као и све друге људске емоције“, да је „ислам тај осјећај потврдио, продубио га и дао му нови смисао“, „а да га намеће и објективна стварност“.

Било би веома корисно кад би уважени ефендија Кавазовић нашао воље и времена да у некој несвечарској прилици шире и продубљеније објасни на који је то начин ислам потврдио, продубио, а нарочито какав је то нови смисао дао љубави према родној груди. Био би то драгоцен исламолошки прилог без преседана у исламским и неисламским знаностима о вери Алаховој и њеном овоземаљском озбиљавању.

Није, наравно, честити реис пропустио да, онако узгред, ошине оне који према својој родној груди гаје негативна осећања, као изопачене људе нарушене природе. Нису, међутим, ни садржина ни тон овог пригодног и у целини умереног и одмереног ваза поглавара босанскохерцеговачких муслимана оно што ми је привукло пажњу, већ његово наглашавање појма „домовине“.

Поготово стога што се некако у исто време огласила и Патриотска лига, па је Ненад Кецмановић нашао за сходно да се у једној изјави за Срну упита није ли то „припрема младе генерације Бошњака за ‘друго полувријеме рата’ у коме ће ‘Бошњаци преокренути резултат и коначно побиједити и ослободити ‘привремено окупиране територије Републике Српске и Херцег-Босне“.

Наиме, у Травнику је надавно представљена књига „Патриотска лига у рађању чуда босанског отпора“, чији су издавачи Савез удружења бораца Патриотске лиге у БиХ и Савез удружења бораца Патриотске лиге Средњобосанског кантона“.

Ако придев патриотски потиче од латинског „patria“, а она значи „домовина“, онда је Патриотска лига заправо „Домовинска лига“, на начин на који Хрвати говоре о „домовинском рату“ и неки од њих се и даље поздрављају усташким поздравом „За дом спремни!“.

Није ми ни на крај памети да реиса Кавазовића и Патриотску лигу доводим у било какву, чак и посредну везу са усташтвом, већ само указујем на то да је и код Бошњака и код Хрвата реч „домовина“ референтна за истицање колективног идентитета заснованог на оданости „дому“. Дакле, „домољубље“.

Иако и у српском језику постоји реч „дом“, приврженост народном бићу именује се „родољубљем“, док се у Бошњака и Хрвата, овај (како нас учи већина речника и сличних приручника) наводни синоним за „домољубље“ и „патриотизам“ помно избегава и практично га нема у употреби, иако реч „род“ постоји и у оним језицима који се данас називају „босанским“ и „хрватским“. Нема ни отаџбине…

Да ли је то само лингвистичко питање стандарднојезичке дистрибуције синонима?

Уверен сам да није, па би у светлу „објективне стварности“, како рече реис Кавазовић, ваљало ревидирати комотне обраде одговарајућих лексиколошких гнезда у већини речничких приручника, у којима су „домовина“, „отаџбина“, „завичај“ или пак „патриотизам“, „родољубље“, „домољубље“ итд. практично третирани као синоними. Јер, лексикологија и лексикогарфија би морале пратити развојну језичку динамику и регистровати промене у употреби и значењу речи, чиме се не само стварају услови за боље или бар прецизније (спо)разумевање говорника заједничког, а подељеног језика, већ се посредно даје и значајан допринос социолингвистичким, социолошким и политиколошким сазнањима.

А да на тој разини проблем постоји рећи ће нам и следећи навод из књиге „Патриотска лига у рађању чуда босанског отпора“:

„У веома сложеним околностима, 10. јуна 1991. године визионар Алија Изетбеговић, окупио је кључне представнике бошњачког народа да се дефинишу правци дјеловања патриотског фронта са унутрашњом организацијом, садржајима и задацима на припреми одбране земље од све извјесније великосрпске агресије. У окриљу водеће политичке снаге бошњачког корпуса странке СДА, формирано је функционално језгро патриотског фронта са циљем организирања припрема за одбрану Босне и Херцеговине и опстојности свих њених народа и, у оквиру ‘Патриотске лиге’ која је стала у одбрану своје земље са припадницима активног и резервног састава полиције и дјеловала све до 9-тог, односно 15. априла 1993. године, када улази у састав Армије Р БиХ“ .

Изетбеговић је, дакле, окупио представнике „бошњачког народа“, зарад дефинисања праваца деловања „патриотског“ фронта. На страну то што ова „одбрамбена“ формација настаје пре избијања грађанског рата, тобоже ради заштите од „све извесније“ великосрпске агресије, како то један народ може створити патриотску, тј. домовинску лигу, кад у „дому“/ „земљи“ има и других станара. Сетимо се само како је то црнохуморно пред рат ефектно дочарала перформанса „Топ листе надреалиста“! Па се, штавише, тврди да је ова једнонационална „Патриотска лига“ БиХ требало да брани „опстојност свих њених народа“.

Узгред, с обзиром на пригоду, ни реис Кавазовић није пропустио да се реторички ослони о 1943. годину и ЗАВНОБИХ…

Може ли се, онда, бошњачко „домољубље“ као синоним поклапати са српским „родољубљем“?

Наравно да не може, а одавно му је све нелагодније и у загрљају са хрватским домовинским осећањима.

О овом крајње осетљивом питању политичке и идеолошке „несинонимности“ наводних синонима, уз велику унутрашњу муку, на трибини Римског клуба у Загребу 2000. године поштенио је говорио угледни провинцијал босанских фрањеваца фра Петар Анђеловић. То излагање је две године касније, под насловом „Национализам и патриотизам. Разапетост босанско-херцеговачких Хрвата између ових двију стварности“, објављено у књизи „Вјерни Богу, вјерни Босни“. А фра Петру се никако не може оспорити љубав према „домовини“ или пак приписати великосрпско националистичко родољубље.

Принципијелно је важно његово уводно запажање да је „један од најважнијих узрока бројним невољама у којима су се нашли босанско-херцеговачки Хрвати, крије у нејасноћи, у недефинираности појмова, што онда узрокује не само мисаоно него и практично, стварно лутање, а и једно и друго се може трагично завршити“.

Укорењен у теолошко категоријално и појмовно тле, учени фрањевац покушава да промисли односе између патриотизма и национализма и, као скрупулозан и смеран духовник и интелектуалац, до краја сумња у своје увиде. Значајним, посебно у светлу нагађања о томе на шта је мислио реис Кавазовић, устврдивши да је „ислам тај осјећај /љубави према родној груди/ потврдио, продубио га и дао му нови смисао“, може се сматрати фра Петров закључак да су се „у посебним приликама, као што је то на овим просторима био случај задњих десетак година, у сврху мобилизирања кроз повијест различитим начинима формираних нација, политичке вође радо враћале метафизичком ‘темељу’ нације. То им је помагало јер су на тај начин успијевали укључити све душевне моћи као важну позадину извањског дјеловања“.

Не заборавимо, фра Петар је теолог и човек најдубље вере. Требало би да је такав и реис Кавазовић, али је некако, изгледа, мање отпоран на политизовани „метафизички“ однос према чињеницама живота и политике, укључујући и концепт „домовине“, о којој је понесено вазио Бошњацима у немачкој дијаспори.

У закључном разматрању фра Петар Анђеловић се пита „Има ли излаза из ове невоље?“, односно може ли се наћи кључ решења за разапетост босанско-херцеговачких Хрвата између патриотизма и национализма, па се за помоћ обраћа једној дефиницији народа папе Јована Павла II у екциклици „Laborem exercens“, где, између осталог, читамо да је народ „оно велико друштво којему човјек припада по нарочитим културним и повијесним везама /…/. То је друштво такођер повијесно утјеловљење рада свих нараштаја. Резултат је тога да човјек повезује свој најдубљи људски идентитет с припадношћу народу, те да у свом раду види и средство којим се повећава заједничко добро за које ради заједно са својим сународницима“.

Ово је написао пољски папа, а не српски академици у „Меморандуму“ САНУ… Смислом се, заправо, поклапа са оним што је за Србе „српски свет“.

Код Кавазовића и ветерана Патриотске лиге овако схваћеног народа нема. Постоји само императив идентификовања са „домовином“, па се не треба чудити томе да у таквом „домољубљу“ за српско, и било какво друго „родољубље“, па чак и оно хрватско, нема места.

Како се онда очекује да они ту домовину доживе као свој „дом“?

У оваквој актуализацији наводних синонима „домољубља“ и „родољубља“ пре ће бити да имамо посла са антонимима.