- Ракетни напад на сирију је у функцији упсостављања контроле америчке дубоке државе над председником Доналдом Трампом. Други циљ је био да се изазове Русија – то јест – да се још једном испита ниво руске трпељивости, са намером да она буде приказана као слабост ако изостане адекватан одговор. Оба циља су испуњена
- У овом контексту посебно је забрињавајуће знатно повећање борбене готовости и опремљености хрватске војске последњих месеци, укључујући и недавну набавку хеликоптера „Апач” и „Кијова” итд.
- Циљ тих летећих тенкова није некакав евентуални рат против Србије, него брзо деловање јужно од Саве у циљу пресецања Коридора, запоседања Бања Луке и других градова, као и битних пунктова границе на Дрини
- Хрватска војска би дејствовала као интегрални део војне структуре НАТО пакта и њено истурено одељење, ако икада падне одлука о рушењу Републике Српске
- Ако неко мисли да је ово тек један параноидни сценарио без основа у стварности, онда вероватно верује и да је влада у Дамаску крива за напад бојним отровима на цивиле у Гути 8. априла 2018.
Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ
НОВУ фазу кризе са Сиријом и око ње треба посматрати кроз две призме.
Као прво, на делу је покушај америчке дубоке државе да напокон успостави контролу над председником Доналдом Трампом. Два дана пре лажираног напада у Думи 14. априла, Трамп је твитовао поруку да жели у што скорије време да повуче све америчке војнике из Сирије (који су тамо ионако илегално). Истог тренутка, доносиоци одлука из сенке у естаблишменту САД сагласили су се да то не долази у обзир и да стога треба без одлагања торпедовати Трампову намеру.
Не знамо засигурно да ли је управљање представом на терену, у предграђу Думи, било препуштено британском Интелиџенс сервису (како тврде Руси), или пак израелском Мосаду, али нема сумње да је операција изведена у тесној сарадњи са локалним џихадистима.
Квазихуманитарне групе које су инсценирале инцидент у Думи, као што су „Бели шлемови”, а потом „невладине” организације које су о њему преносиле fake news, пре свега „Сиријска опсерваторија за људска права” у Лондону (да о фантомској „Сиријско-америчкој лекарској комори” не говоримо), директно су стваране и финансиране од стране западних обавештајних агенција.
Масовни медији били су као и увек кооперативни. Не испитујући чињенице, створили су хистерију као и у случају Скрипаљ у Солзберију пет недеља раније. Није било дискусије о инциденту, већ када и како ћемо на њега узвратити – јер, тобоже, пређена је још једна црвена линија.
Нешто слично се десило крајем августа 2013. године у Гути, такође у предграђу Дамаска, када су побуњеници извели смртоносан напад бојним отровима на цивиле под својом контролом. Том приликом председник Барак Обама је имао довољно трезвености да не крене у најављену одмазду.
Као прво, није могао да добије подршку Конгреса за акцију. Као друго, Путин је понудио да посредује у уништењу сиријских залиха хемијског оружја.
То је заиста и спроведено; то знамо зато што крстареће ракете које су 14. априла удариле у наводно складиште и производне погоне бојних отрова, нису произвеле облак токсичног гаса. Да су ту били ускладиштени хлор и сарин, или да је у наводној лабораторији за тестирање било залиха материјала за њихову припрему, нема сумње да би биле регистроване последице, у ваздуху и на земљи.
Први циљ операције био је, дакле, да се Трамп примора да ретерира и да снаге САД трајно остану у Сирији. Колико је то био велики приоритет акције, видело се у изјавама америчких званичника два дана после бомбардовања када су најавили да се природа мисије мења из темеља. Фокус више није на борби против Исламске државе, већ на учешћу САД у политичком расплету сиријске кризе, што значи повратак на стару мантру „Асад мора да оде”.
Додатни декларисани циљ је неутрализација иранског утицаја; у преводу – то је најава останка Американаца у Сирији заувек.
Други циљ је био да се изазове Русија – то јест, да будемо прецизни, да се још једном испита ниво руске трпељивости, са намером да она буде приказана као слабост ако изостане адекватан одговор. Оба циља су испуњена.
Ако је Русија већ имала наговештаја да се спрема хемијски напад под лажном заставом – на шта је представник руског Генералштаба упозорио половином марта а генерал-мајор Јуриј Јевтушенко упозорење поновио 6. априла – требало је одмах проактивно деловати да би се Западу ставило до знања да ће таква акција, као и евентуална интервенција која би после ње уследила, имати извесну цену.
Уместо тога, нити су Руси ојачали своје ваздухопловне снаге у бази Хмејмим, нити су послали додатне поморске јединице у Тартус, нити су испоручили Башару ал-Асаду системе за противваздушну одбрану С300, које су Сиријци ионако одавно платили.
Припрема је могла да се обави тако да руски одговор на евентуалну акцију лажне заставе и западни напад буде пропорционалан изазову. Требало је упутити поруку доследности без хазардерске ескалације, као нпр. гађања носача авиона или крстарица са којих су лансиране ракете.
Конкретно, у нападу су учествовали британски авиони вишеструке намене „Торнадо” са базе на Кипру, пројектовани 1970-тих, засновани на технологији 80-тих. Они наравно имају усавршене електронске системе, али свеједно не припадају нивоу „невидљивих”; свакако нису били нерањиви.
Да је активиран систем С-400, који Руси имају већ постављен на нивоу од по једне батерије са 16 лансера око своје поморске базе Тартус и ваздухопловне базе Хмејмим – дакле у зони прелета на путу од Кипра ка сиријским циљевима – обарање 2-3 „Торнада” представљало би адекватан и пропорционалан одговор. То не би водило ка грубој ескалацији, што би вероватно био случај да су биле гађане пловне јединице у Средоземном мору, или да су обарани авиони САД.
Одговор је изостао. Имали смо, не по први пут, утисак да Руси седе скрштених руку, не желећи да ризикују ма какву конфронтацију – или пак да је реч о неком договору.
Ако јесте по среди нагодба, онда се поставља питање: какав је то договор у коме Руси прихватају свршени чин америчког (макар симболичног) гађања циљева својих сиријских савезника, када знамо да је провокација која даје основу за тај поступак инсценирана од самог Запада?
Нагриза се кредибилитет Руса као савезника јер имају са Башаром формални безбедносни споразум, а не дају му давно договорени систем за ваздушну одбрану новије генерације и не реагују на макар симболична гађања његових објеката.
Осим тога, поставља се питање: када ће да се у пракси испробају системи С300 или С400? На Западу све су чешће тврдње да Руси оклевају да их ангажују управо услед неизвесности да ли је и у којој мери њихов систем ефикасан.
Последње, али не најмање важно, за човека Путиновог државничког калибра – не охрабрује изјава да ако Американци и њихови пулени „поново изведу напад на Сирију, изазваће се хаос!”
Априла 2017. Американци су то први пут урадили гађајући само једну ваздухопловну базу, Шајрат, и користећи само крстареће ракете лансиране са бродова. Сада су извели операцију „лажне заставе” и узвраћање на њу са ефективима три земље, уз директно учешће авиона а не само из даљине лансираних крстарећих ракета.
Два дана касније, уследиле су изјаве Ники Хејли, америчке амбасадорке у УН и других америчких званичника, да ће сада бити промењена мисија у циљу промене режима у Дамаску и неутралисања иранског присуства у Сирији. Када они кажу да мисија САД траје све док се не нађе „трајно политичко решење, стабилност” итд. или док се не потисне ирански утицај – сасвим је јасно да имају у виду трајни сукоб.
Перцепцијом руске немоћи, недостатка стратегије или мекоће, охрабрују се тврди неолиберални и неоконзервативни јастребови у Вашингтону да ексалирају своје захтеве.
У наративу америчког спољнополитичког естаблишмента, руски потези који одају утисак страховања од конфронтације отварају простор за агресивнији наступ и дугорочну промену мисије.
Утисак руске слабости формиран је у пролеће 2014. године. После поразног исхода у Кијеву, Путин није реаговао на ужас у Одеси, када је 2. маја у згради синдиката страдало преко 60 људи у пожару који су подметнули разуларени бандеристи. То је била идеална прилика да се (рецимо то са дозом ироније) у име америчке доктрине „одговорности за заштиту” (Р2П) упуте руске војне снаге у све делове Украјине где се говори руски.
Циљ не би био да анектирају територију, наравно, већ само да заведу ред, који – очигледно – пучистичка власт у Кијеву није могла да обезбеди. Путин то није учинио. Пре тога он није спречио злокобну игру на Мајдану, иако су Руси имали упозорење у виду тзв. наранџасте револуције Виктора Јушченка још далеке 2004. године.
Да је то урадио, не би био мање демонизован на Западу него данас – али би имао далеко боље стратегијске позиције и кредибилитет.
Слава, репутација, респект… то је валута велике силе, а не фразе о партнерству и респекту за неке норме које друга страна упорно и са презиром пренебрегава.
Тачно једну деценију пре кризе на Мајдану јануара 2014, Руси су имали видљив сценарио Запада за преузимање контроле над Украјином, рањивим југозападним боком руске екумене, битним елементом дефанзивне руске велике стратегије (да о „офанзивној” не говоримо). Тај је сценарио тада био успешно спроведен: прозападни сурогат Јушченко доведен је на власт. После су он и Јулија Тимошенко имали сукобе око деобе плена, па је успео да се уздигне „проруски” Виктор Јанукович.
У критичним месецима после његовог избора за председника фебруара 2010 године, међутим, уместо да напокон прошире дијапазон свог утицаја у Украјини, Руси су се фокусирали на везе са олигархијом, самог Јануковича и његовог корумпираног сина, затим на премијера Николаја Азарова и остале чланове старе гарде. У међувремену, западне агентуре су шириле своје пипке кроз мрежу „невладиних организација”.
Тадашња подсекретарка за европска питања САД Викторија Нуленд је са поносом рекла да су Американци потрошили 5,5 милијарди долара за исход 2014. Само они! Где је ту Конрад Аденауер фондација, или једна од бројних Сорошевих експозитура?
На делу су били плодови руског непознавања снаге и употребе меке моћи.
У Сирији данас – све и са својим релативно скромним ресурсима у поређењу са западном алијансом – да постоји једна кохерентна стратегија Кремља, Руси би својим западним противницима могли да отежају па и сасвим поремете план постепеног ескалирања циљева. Ње нема, или је барем створен утисак да је нема.
Стога је померен нишан: поново се као стратешки циљ Запада поставља промена режима.
Непоновљива Ники Хејли (лик и дело „Deep State” САД) рекла је у УН, „Наша пушка је напета”! У било ком тренутку може поново да се деси нека Дума, тобожњим или правим хемијским оружјем, па да поново полете ракете – овог пута на зграде сиријске владе или на Башареву председничку палату…. и шта онда?
Перцепцијом слабости, која у западним медијима сада има велики одјек (в. нпр. „Руски тигар од паприра” у лондонском Дејли Телеграфу од 16. априла), Руси ризикују нужност далеко жешћег одговора на неку нову провокацију, са смањеним маневарским простором за спречавање даље ескалације. Конкретно, како намеравају да одговоре на сада сасвим јасан циљ САД и Лондона да саботирају фудбалско првенство света свим средствима, а пре свега неком новом исфабрикованом кризом?
Сиријска збивања имају суморне импликације за Србе у целини, а за Републику Српску посебно. Јасно је да немају поузданог спољног спонзора. По моделу Думе, расте опасност од операције лажних застава у Босни и Херцеговини, која би била у складу са упорним гласинама о малигном руском утицају и лажних вести о некаквим српским паравојним формацијама. У светлу сиријских збивања, то све делује као припрема терена за евентуалну операцију Муслимана обучених у „четничке” униформе који би направили неку свињарију, побили коју десетину својих цивила (не би им било први пут), а да уследи захтев за интервенцију по моделу већ виђеног.
У том контексту посебно је забрињавајуће знатно повећање борбене готовости и опремљености хрватске војске последњих месеци, укључујући и недавну набавку хеликоптера „Апач” и „Кијова” итд.
Циљ тих летећих тенкова није некакав евентуални рат против Србије, него брзо деловање јужно од Саве у циљу пресецања Коридора, запоседања Бања Луке и других градова, као и битних пунктова границе на Дрини. Хрватска војска би притом дејствовала као интегрални део војне структуре НАТО пакта и њено истурено одељење, ако икада падне одлука о рушењу Републике Српске.
Ако неко мисли да је ово тек један параноидни сценарио без основа у стварности, онда вероватно верује и да је влада у Дамаску крива за напад бојним отровима на цивиле у Гути 8. априла 2018.
Додај коментар