- БиХ, Оваква каква је сада, никоме у тој земљи не одговара и нико је не жели. Тај вештачки успостављен негативни геополитички еквилибријум по принципу „све стране су једнако незадовољне” – једно је обично псеудодипломатско, политикантско заваравање. То не значи да оно не може бити дуготрајно, будући да се силом одржава
- Останак у БиХ српски део „троугла” доживљава као нужно зло, хрватски себе сматра Б-Х таоцем осамостаљења Хрватске у тзв. авнојским границама, док муслимански/бошњачки под маском унитаризације не одустаје од читаве БиХ само за себе
- Република Српска, у отворено непријатељском (полу)окружењу и са ненаклоњеним Западом и исламским светом, те са неповољним територијално морфографским својствима, тешко би могла да дугорочно опстане и функционише као самостална држава, чак и да јој се то понуди; стога би, после „секунде независности”, било логично да се у темељно реконфигурисаном ех-југословенском простору споји са Србијом у интегралну српску федерално или регионално устројену националну државу (налик Шпанији и Италији)
- Западна Херцеговина, у виду обновљене и тероторијално прекомпоноване Хрватске Републике Херцег-Босне, могла би због етничке и територијалне компактности да опстане као самостална државоида, али би то било у сваком смислу излишно; стога би се и она, такође после „секунде независности” – аналогно примеру Републике Српске и Србије – прикључила далматинском делу Хрватске или, пак, некој хипотетичкој независној држави Далмацији
- Босна би се као независна држава формирала у апроксимативном четвороуглу Сарајево-Јајце-Маглај-Тузла, тј. у простору „праве Босне”; била би етнички компактна и у њој би муслимански/бошњачки етно-политички елемент имао прилику да оствари и иживи унитаристичке амбиције; с обзиром на географски положај, гравитационе односе и остала својства могла би – уз обострану вољу и потребу – да (кон)федерално уђе у оквире српске државе уз висок степен самосталности и само неколико неопходних заједничких функција
Извор: РТ Балкан
Аутор: Миломир СТЕПИЋ
У БРЧКОМ, у самом центру града, на раздаљини не већој од двестотинак метара, подигнута су три споменика. Сва три су посвећена браниоцима/ослободиоцима Брчког – један српским, један хрватским и један муслиманским/бошњачким!?
То несумњиво симболизује и доказује не идиличну мултиетничност, већ сав бесмисао БиХ каква данас постоји.
Иначе, Брчко је административно седиште творевине под називом „Брчко-дистрикт”, формираног у границама предратне општине преварном постдејтонском арбитражом. Брчко-дистрикт има статус кондоминијума и маштовито је замишљен као пример како три некада крваво зараћене стране, ето, ипак могу да живе заједно.
Под условом да функционише локални управно-политички шематизам сходно националној формули, да постоји и одржава се (дуго)трајна контрола Запада, те да се упумпава огроман буџет којим се „купује мир”.
Неко је замислио да евентуални успех са овим „покусним кунићем” потом преслика на читаву БиХ. Наравно, унитаризовану по муслиманској/бошњачкој мери. Међутим, Брчко-експеримент, у ствари, служи у много очигледније сврхе – да пресеца Републику Српску и што више отежа њено самостално функционисање, као и њено могуће „раздруживање” од Федерације БиХ.
Не треба да чуди што се БиХ – сасвим примерено, а не увредљиво – дефинише на разне начине: као „назор-држава”, „склепана држава”, „инстант-држава”, „државолика креатура”, „недовршена држава”, „државоид”, „држава-провизоријум”, „држава-недоношче”, „орочена држава”, „неодржива држава”…
Можда најадекватнији назив јесте – апсурдистан.
Зашто?
Зато што је у таквој политичко-територијалној творевини сасвим могуће да пред (назови)Судом БиХ одговара председник Републике Српске не зато што крши Дејтонски споразум и Устав, већ напротив – зато што их брани и спроводи. Другим речима, оптужен је јер одбија да примењује одлуке једног самозванца – особе која се издаје за Високог представника, упркос чињеници да његов мандат није потврђен у Савету безбедности УН.
Иако га за Високог представника како-тако прихватају у Федерацији БиХ, његовом чудном мисијом и самовољом незадовољни су и тамошњи етно-политички актери – час хрватски, час муслимански/бошњачки. По свој прилици, ниједна личност са Запада (а с друге стране, ни са Истока) никада више за позицију Високог представника неће добити сагласност свих сталних чланица Савета безбедности УН, те ће бити нелегалан, а ионако је нелегитиман.
Стога је изгледно да ће овом актуелном „главатом господину” – како би рекао Кочићев Давид Штрбац – мандат такође на нелегалан начин бити бесконачно продужаван, те није искључено да постане „доживотни”, као некада „највећи син наших народа и народности”.
Јасно је као дан да се у Сарајеву не суди председнику већ самој Републици Српској зато што неће да се на захтев Запада самоукине дозвољавајући унитаризацију БиХ под муслиманском/бошњачком хегемонијом. И, јер не жели да преда загарантована дејтонска овлашћења, тј. настоји да врати она која су јој раније одузета.
Такође, налази се на оптуженичкој клупи због оспоравања одлука инструментализованог Уставног суда БиХ у коме три од стране Запада делегирана странца и двоје муслиманских/бошњачких судија по правилу прегласавају српске и хрватске чланове и доносе пристрасне, више (гео)политичке него правне одлуке.
Републици Српској суди се због отпора шмитовштини, као актуелном мутанту доказано антисрпске охаерократије и што на тај начин доводи у питање кредибилитет сујетног, а пољуљаног Запада.
Ерго, кривица Републике Српске је што не пристаје да цену „пута у евроатлантске интеграције” плати нарушавањем свог статуса и српских националних интереса. Пред трагикомичним сарајевским кадијама нашла се због тешког кривичног дела омогућавања уплива „руског малигног утицаја” и „кинеског корозивног деловања”, тако опасних на Балкану који Запад сматра својим неприкосновеним „забраном”.
Неопростива је чак и сарадња са Мађарском и поводом 9. јануара, Дана Републике, доделе високог одликовања њеном премијеру, том l’enfant terrible међу лидерима чланица ЕУ и НАТО. „У том грму лежи зец!”
Подсећања ради, БиХ је конституисана према „Формули 1+2+3” – једна држава коју творе две конфедерално удружене политичко-територијалне јединице и три конститутивна народа. Њено унутрашње политичко животарење функционише сходно принципу „Б-Х преферанса” – специфичног накарадног односа где двојица „маказе” оног трећег.
Некада су то – уз „суфлирање” Запада – симболичким везивањем застава радили хрватски и муслимански/бошњачки чинилац против српског. Сада – истина, без везивања застава – српски и хрватски чинилац су се утилитарно удружили против муслиманског/бошњачког, који се још увек сматра „мезимчетом” Запада.
Да ли ће се круг затворити српско-муслиманском/бошњачком коалицијом против хрватског елемента као најслабијег, према оној типичној новинарској – „остаје да се види”.
У сваком случају, БиХ, оваква каква је сада, никоме у тој земљи не одговара и нико је не жели. Да управо тај вештачки успостављен негативни геополитички еквилибријум по принципу „све стране су једнако незадовољне” доказује квалитет решења – једно је обично псеудодипломатско, политикантско заваравање.
То не значи да оно не може бити дуготрајно, будући да се силом одржава. Не – то ипак указује да се само ради о „немогућој држави”, како би рекао Ненад Кецмановић. Јер, останак у БиХ српски део „троугла” доживљава као нужно зло, хрватски себе сматра Б-Х таоцем осамостаљења Хрватске у тзв. авнојским границама, док муслимански/бошњачки под маском унитаризације не одустаје од читаве БиХ само за себе.
Сведоци смо очигледне глобалне геополитичке прекретнице где све више јача „Светска већина” (С. Караганов) – предвођена Кином и Русијом – а слаби „Колективни запад” на челу са пренапрегнутим и пречим пословима обузетим САД, као пројектантом и покровитељем „дејтонске грађевине”. Сходно томе, а уз ризик „Касандриног проклетства” (да се у њена пророчанства не верује), реално је предвидети дезинтеграциону опцију будућности БиХ.
Република Српска, у отворено непријатељском (полу)окружењу и са ненаклоњеним Западом и исламским светом, те са неповољним територијално морфографским својствима, тешко би могла да дугорочно опстане и функционише као самостална држава, чак и да јој се то понуди; стога би, после „секунде независности”, било логично да се у темељно реконфигурисаном ех-југословенском простору споји са Србијом у интегралну српску федерално или регионално устројену националну државу (налик Шпанији и Италији); претходно, или упоредо, би се извршиле корекције њене границе – нпр. у зони коридора (укључујући помињано Брчко), Горажда, тзв. Високе Крајине…
Западна Херцеговина, у виду обновљене и тероторијално прекомпоноване Хрватске Републике Херцег-Босне, би због етничке и територијалне компактности могла да опстане као самостална државоида, али би то било у сваком смислу излишно; стога би се и она, такође после „секунде независности” – аналогно примеру Републике Српске и Србије – прикључила далматинском делу Хрватске или, пак, некој хипотетичкој независној држави Далмацији; већински хрватске области у централном делу БиХ би се пред муслиманском/бошњачком демографско-просторном експанзијом временом свеле на само неколико мањих, депопулацијских општинских енклава небитних за укупно геополитичко решење.
Босна би се као независна држава формирала у апроксимативном четвороуглу Сарајево-Јајце-Маглај-Тузла, тј. у простору „праве Босне”; била би етнички компактна и у њој би муслимански/бошњачки етно-политички елемент имао прилику да оствари и иживи унитаристичке амбиције; с обзиром на географски положај, гравитационе односе и остала својства могла би – уз обострану вољу и потребу – да (кон)федерално уђе у оквире српске државе уз висок степен самосталности и само неколико неопходних заједничких функција; издвојена Цазинска Крајина би добила статус аутономног региона или независне микро-државе сличне Сан Марину, Лихтенштајну, Андори или Монаку.
И – „мирна Босна”!
Додај коментар