- Комшић, никад остварени уставописац из паралелног универзума „грађанске БиХ“, својом „грађанском причом“ о Уставном суду БиХ и његовим како каже „специфичним надлежностима“ покушава увести нови начин одлучивања и рада који би искључивао територијални тј ентитетски и етнички модел одлучивања, али и који би нагласио просту већину /од укупног броја судаца/ за одлучивање као довољну
- Комшићево „мало“ размишљање има за циљ да високо аутономна федерална јединица нестане, као и механизми заштите Српске и српског народа, а БиХ да се претвори у грађанску, унитарну и фолклорно мултикултуралну државу, без конститутивности и федералног етно-територијалног представљања. Дугорочно, Република Српска не би била више надлежна за избор судија Уставног суда него би цијела БиХ била изборна јединица, и био би то корак ка враћању на унитарну већинску бошњачку државу `један човјек један глас`
ПРОФЕСОР уставног права Синиша Каран упозорио је да Жељко Комшић „грађанском причом“ о Уставном суду БиХ и његовим „специфичним надлежностима“ покушава увести нови начин одлучивања и рада који би искључивао ентитетски и етнички модел одлучивања, али и нагласио просту већину за одлучивање као довољну, што је отјеловљење концепта рушилачке политике.
Поводом Кошићевог обраћања на сједници Венецијанске комисије на којој је навео да у БиХ постоји крхка демократија и да у таквим случајевима Уставни суд треба да буде крајња судска инстанца која, поред правних питања, треба да заштити и демократију, Каран је истакао да је у БиХ неопходно очувати мир и стабилност, а то је могуће само уз уважавање женевско-њујоршких основних договорених принципа у којима је конститутивност надначело, принцип и уставна норма.
Колумну професора Карана за СРНУ преносимо у цијелости:
Комшић, никад остварени уставописац из паралелног универзума „грађанске БиХ“, затражио је усвајање „малог амандмана на драфт Мишљења Венецијанске комисије“.
Комшић, својом „грађанском причом“ о Уставном суду БиХ и његовим како каже „специфичним надлежностима“ покушава увести нови начин одлучивања и рада који би искључивао територијални тј ентитетски и етнички модел одлучивања, али и који би нагласио просту већину /од укупног броја судаца/ за одлучивање као довољну.
Ова опасна теза, иако је он представио као демократску, заправо је отјеловљење концепта политике доминације, дестабилизације, опасне политике превласти и рушилачке политике.
Политика доминације мора знати да је конститутивност кључни, есенцијални, генерички, конституционални елемент као кровно, опште и највеће начело и идеја једине могуће повезнице три народа (носиоца суверенитета), територијално одређени у два ентитета.
У БиХ је неопходно очувати мир и стабилности, а то је могуће само уз уважавање женевско-њујоршких основних договорених принципа у којима је конститутивност надначело, принцип и уставна норма, оквир могућег – супротан принципу доминације као оквира немогућег.
Дакле, структура државне власти је једино могућа кроз принципе политичког компромиса постигнутог мировним споразумом, успостављање механизма равнотеже, као и спречавања превласти било којег народа у процесу доношења одлука.
Комшићево „мало“ размишљање има за циљ да високо аутономна федерална јединица нестане, као и механизми заштите Српске и српског народа, а БиХ да се претвори у грађанску, унитарну и фолклорно мултикултуралну државу, без конститутивности и федералног етно-територијалног представљања.
Дугорочно, Република Српска не би била више надлежна за избор судија Уставног суда него би цијела БиХ била изборна јединица, и био би то корак ка враћању на унитарну већинску бошњачку државу `један човјек један глас`.
Подсјетићу да је Венецијанска комисија правилно констатовала следеће: „Подјела позиција у државним органима међу конситутивним народима била је централни елемент Дејтонског мировног споразума који је омогућио постизање мира у БиХ. У таквом контексту било би тешко ускратити легитимитет нормама које би, с гледишта недискриминације, могле бити проблематичне, мада и неопходне за постизање мира и стабилности, те спречавање даљег губитка људских живота“.
Дакле, овај „мали амандман“ је велики и директни удар на сам Дејтонски споразум, јер је његов садржај супротан самом бићу мултиетнички плуралног друштва, али је и његова примјена неодржива, опасна, политички, социолошки и укупно друштвено немогућа, друштвено неприхватљива и непроводива.
Дејтонским мировним споразумом конституисана је БиХ која се састоји од два ентитета и три конститутивна народа – Срба, Бошњака и Хрвата, док се права свих осталих морају уважити и поштовати, при чему се права једног од три конститутивна народа не смију никако нарушавати у систему представљања у институцијама.
Било каква одлука или промјена која би нарушила равнотежу између три народа била би опасна по саму БиХ, јер БиХ није зрела за распакивање Дејтонског мировног споразума који је постигнут дуготрајним и упорним преговарањем. Нема идеално најбољег облика унутрашње државне организације, државног уређења БиХ, али постоји реална друштвена подлога опредмећена у дејтонском Уставу која омогућава да ниједан конститутивни народ не живи потлачено, уједно штитећи људска права сваког појединца.
Консоцијацијска демократија, уравнотеженост, паритет и консензус, са одсуством било какве премоћи или доминације савезног, заједничког нивоа федералним јединицама (ентитетима) или супротно, примјеном уставне подјеле надлежности јесте једини одржив и проводив концепт функционисања у БиХ, за разлику од рушилачких идеја и негације дејтонског баланса коју Комшић предлаже.
Додај коментар