- Слањем Кристијана Шмита, лажног в.п. УН у БиХ, колективни Запад је, ма колико било апсурдно, постао је главни промотор Милорада Додика. Шмитова опструкција можда чак има већу тежину него Путинова, Орбанова, Порфиријева и Вучићева подршка, заједно
- Додик има и стабилну спољну пријатељску подршку суверениста и патриота Путина (Лаврова, Медведева, Захарове), који Додика прима чешће него иједног иностраног политичара, Орбана (Сијарта), са којим се он и приватно дружи, те Вучића са којим бар недјељно засједне у Београду на маргинама безмало дневних обиљежавања важних датума у српској историји, како је и договорено Декларацијом Свесрпског сабора, али и у Додиковом воћњаку уз „ђедовачу“
- Чак и они којима је Додикова рекордно дуга владавина напросто досадила и желе промјену ради промјене, биће криво схваћни. А они који га оптужују да је властодржац и недемократа, требало би да запамте стару поуку: „Демократија више него иједан други режим захтјева снажно вођство!“
- Када једног дана хроничари буду писали о локалним изборима 2024. биће збиљежено да је лажни високи представник Кристијан Шмит донио још једну побједу кандидатима СНСД-а. Краће речено, Милораду Додику, који му је загорчао туристички боравак у Босни
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
АКО питате људе у Српској ко ће побиједити у недељу на изборима у Српској, сви ће вам рећи: „Опет Додик!“ Додуше, велика већина тријумфалистички, а мала мањина дешператно.
Али, када их подсјетите да се не ради о предсједничким изборима и да он не учествује на локалним у Лакташима, опет одговарају: „Нема везе!“ И одмахну руком, једни унапријед побједнички на горе, други унапријед поражено надоле.
Увијек се име лидера странке спомињало и при изборима на локалу, али данас се уз име странке редовно и равноправно истиче и име лидера, и на плакатама и билбордима заједно се смијеше општински или градски кандидат и лидер странке.
У Додиковом случају, идентификација локалних кандидата са лидером је далеко изнад просјечне, а то важи и за његову странку и за Српску, односно за већину народа у њој. Знало је то да постане и проблем, јер су се они својевремено били толико ослонили на његову харизму и улијенили да су пали на локалним испитима, што је лош предзнак за дипломски који се полаже двије године касније на општим и предсједничким. Но, није се дешавало да су локалци у просјеку боље прошли од предсједника
Нисам наишао на озбиљну процјену да ће опозиција, нека странка појединачно или коалиција на овим изборима да побиједи СНСД и постојану коалицију мањих странака. Лицитира се једино о процентима, односно о броју добијених већих или мањих општина.
Зашто?
Зато што се опозиција, као и уназад у више изборних циклуса, више бави критиком власти, прије свега Додика, а није успјела да понуди убједљив алтернативни програм. Није успјела ни да се уједини, али јесте да се међусобно посвађа, тако да објективно ради у корист Додикових локалних кандидата.
Ту је, наравно, и стабилна спољна пријатељска подршка суверениста и патриота Путина (Лаврова, Медведева, Захарове), који Додика прима чешће него иједног иностраног политичара, Орбана (Сијарта), са којим се он и приватно дружи, те Вучића са којим бар недјељно засједне у Београду на маргинама безмало дневних обиљежавања важних датума у српској историји, како је и договорено Декларацијом Свесрпског сабора, али и у Додиковом воћњаку уз „ђедовачу“.
Лични и породични односи државника имали су у политичкој историји увијек изузетан значај. Совјетски генсеци су позивали на љетовања на Крим, Тито и Јованка су своје не само несврстане пријатеље приватно угошћавали по десетак дана на Ванги.
У златно доба ЕУ породице Жискара д’Естена и њемачког канцелара Шмита љетовале су заједно и то је на субполитичком нивоу мирило два традиционално непријатељска народа. Напротив, Ердогану је црним записано да је изневјерио пријатеља Асада.
Додик има основа, а и умије, да успоставља поуздана пријатељства са великим колегама истомишљеницима из сувренистичког и патриотског свијета.
Многе збуњује што Вучић у подршци Додику и Додиковим обично експонира допремијера Вулина, а о изборима у Српској не изјашњава се експлицитно ни за коју странку и кандидата, да је раније примао и представнике опозиције попут Станивуковића, Јелене Тривић и др., те му вјероватно није сметало што Додик у своје није одбио посјету Ми Глас из народа. Додик је у сличним приликама у Србији, напротив, нападно подржавао Вучића, док Вучић, биће, сматра да се његова подршка напросто подразумијева на бази „никад боља сарадња Србије и Српске“, да је као први у матици, односно Пијемнонту, лидер читавог српског свијета, или да неће да му се са Запада приговара да се малигно мијеша у изборе у Српској.
Подршку Додику, па индиректно и његовом СНСД-у и коалиционим партијама, пружа и СПЦ, за коју ни формално ни стварно не постоји граница на Дрини. Патријарх Порфирије обилази цркве и манастире у Српској и освјештава нове, готово увијек у пратњи Додика. А са Владиком Јефремом Додик гради Српску-руску цркву и духовни центар у центру Бањалуке, коју ће као поклон осликати чувени руски мајстори, а из Русије ће стићи и позлаћено црквено звоно.
Важи као правило да у Српској изборе добија онај ко има подршку матице Србије, мајке Русије и Српско-православне патријаршије свих вјерујућих и невјерујућих Срба.
Тој тријади, која, наравно, не одлучује јер одлучује народ у Српској, али снажно утиче на исход свих избора у Српској, треба додати и тзв. међународни фактор односно колективни Запад, који се окомио на предсједника Републике Српске и тако подиже рејтинг Додику, консеквентно и кандидатима његове странке и коалиције.
Црне листе на које га стављају САД и вазали, личне и породичне санкције које уводе њему и његовим најближим сарадницима и, најзад, суђење због тога што брани Републику, имају бумеранг ефекат. И, парадоксално, постају погонско гориво Додикових изборних узлета, као и одборника, градоначелника из редова СНСД-а.
На локалним изборима у недјељу уплив овог фактора, сразмјерно спољним притисцма, биће већи но икад.
Слањем Кристијана Шмита, лажног в.п. УН у БиХ, кога нити су предложиле земаље гаранти Дејтона, нити је потврђен консензусом сталних чланица СБ УН, који је законом узурпирао територију Републике и демократски изабраног предсједника извео пред суд зато што је одбио да то одобри, колективни Запад је, ма колико било апсурдно, постао главни промотор Милорада Додика.
Шмитова опструкција можда чак има већу тежину него Путинова, Орбанова, Порфиријева и Вучићева подршка, заједно.
Гласање за кандидате СНСД и коалиције на предстојећим изборима није ствар опредјељења између више странака, него патриотизма. А на патриотизму ће се на истој страни против протектората наћи и власт и опозиција. И свака па и оправдана критика Додиковог режима, неоправдано ће бити оптужена за издају.
Чак и они којима је његова рекордно дуга владавина напросто досадила и желе промјену ради промјене, биће криво схваћни. А они који га оптужују да је властодржац и недемократа, требало би да запамте стару поуку: „Демократија више него иједан други режим захтјева снажно вођство!“
Елем, све се врти око Додика и сви раде за Додика па и за његове саборце на локалу. Једни зато што хоће, други и не хтијући. Једни зато што га подржавају, други зато што га прогоне. Али, он, као и иначе, ради са ентузијазмом као да су му први, а не двадесетпрви избори. И улаже више енергије него сви локални кандидати које промовише с краја на крај републике, заједно.
Дјелује као да би хтио баш сваког бирача у Српској да убиједи да гласа за локалне кандидате СНСД-а.
То, међутим, никад и нигдје не бива, па чак није било ни у социјалистичкој БиХ. По свему судећи, мада чар демократских избора и јесте макар у зрну неизвјесности, СНСД ће добити представнике на челу већине градова и општина. Зато је у фокусу интересовања пријестона Бањалука гдје се актуелни градоначелник Драшко Станивуковић поново кандидовао.
Почетком минулог манадата био је блокиран од стране одборничке већине СНСД-а у градској скупштини, а онда је направио компромис, који му сада набијају на нос остале опозиционе странке. У жељи да уљепша град и препоручи се бирачима, почео је у централној зони да прави кружне токове и у средишту споменике средњовјеквним босанским краљевима.
Кулин бан и Твртко јесу били православни хришћани, али су их бошњачки историчари присвојили, а Срби, као и све што је босанско, потиснули из колективне меморије и везали се за матицу.
Споменици су изазвали подјеле у бањалучкој јавности, а раскопани кружни токови револт бирача због колапса у саобраћају.
Додик је за СНСД-овог градоначелника кандидовао једино ново лице – др Николу Шобота, водећег кардиохирурга, скромног и ненаметљивог човјека, за кога ни политичка конкуренција ни бањалучка чаршија није још открила ни да је као „клинац крао шљиве преко тарабе у сусједној башти“.
Посљедњи дани предизборне недеље протичу у жестокој размјени ватре између ПДП (Станивуковић) и СНСД (Шобот) о томе ко је заслужан за развој Бањалуке током минуле четири године. Пројекти градоначелника или Влада Српске која је уложила паре?
А Јелена Тривић, дисидент ПДП-а и опозиција СНСД-у удара по свима и они по њој.
Шобот, ником ни крив ни дужан, поштеђен је учешћа у прљавима аспектима финиша кампање и зато, кажу сондаже, ужива највеће симпатије бирача. А он је, мало ли је, и Додиков фаворит!
Када једног дана хроничари буду писали о локалним изборима 2024. биће збиљежено да је лажни високи представник Кристијан Шмит донио још једну побједу кандидатима СНСД-а.
Краће речено, Милораду Додику, који му је загорчао туристички боравак у Босни.
Додај коментар