- У БиХ се наставља пракса по којој су султани, везири, царски намесници и страни гувернери „боље знали интересе и потребе народа у БиХ, него његови легитимно изабрани представници. Данас ту праксу наставља Високи представник, који себе сматра „истинским заштитником БиХ“ и „усрећитељем народа“ у БиХ
- Садашњи Председник РС, није на удару само зато што обавља ту функцију, него и због начина на који то ради, тј. због отпора који пружа диктату Високог представника и начина на који штити интересе РС
- Осуда Председника РС значила би не само његово уклањање са функције, него и обезглављивање саме Републике и народа и зато се мора спречити народном непослушноћу. Утамничење Председника РС због „дела“ које му се ставља на терет, је корак до „утамничења“ институција РС и права српског народа у БиХ
- Дејтонска позиција РС у уставноправном поретку БиХ није стечена апелима и не може се бранити молбама, него свенародним и политичким јединством, одлучношћу државног рукводства РС у поштовању Дејтонског мировног споразума, не дозвољавајући губитак иједне уставне надлежности дате Уставом БиХ и Уставом РС
Винко ПАНДУРЕВИЋ
ВРЛО је тешко разумети шта је БиХ данас. Но, то је само тако на први поглед.
БиХ је данас исто оно што је била кроз векове од времена губитка њеног средњовековног државног идентитета. Босна и Херцеговина као држава кроз своју историју у најдужим временским периодима „била је само окупациона зона или corpus separatum унутар великих империја и сложених држава“, како је то својевремено казао проферсор Ненад Кецмановић.
Ово није само пуко подсећање на историју БиХ, него уважавање чињеница које детерминишу данашње стање односа у БиХ. Данашње стање односа у БиХ носи дубоки историјски печат, оснажен актуелним међународним и политичким трендовима у свету, у региону и самој БиХ, које тзв. актуелни „високи представник“ у лику немачког грађанина под именом Кристијан Шмит, трансформише у процесе који дестабилизују прилике у БиХ. Зато у овом тексту на тему „Шта чинити ако буде осуђен председник Републике Српске“, износим нешто шири поглед од самог судског процеса, као таквог.
Наиме реч је о историјском, међународном, политичком, међуетничом и правном контексту у БиХ у коме се одвија суђење Председнику РС Милораду Додику због „непоштовања“ одлука „високог представника“ у БиХ (одлуке се тичу проглашења два закона која је усвојила Народна скупштина РС, а господин Шмит прогласио неуставним) а потписивања председничког указа о објављивању закона у Сл. Гласнику РС.
Да би се контекст у коме се одвија суђење и могући исходи тог судског процеса могли у целости разумети, неопходне су шире опсервације међународног, полиитчког, геополитичког, међуетничког и историјског контекста.
Почетком су 90-тих година прошлог века из актуелно-политичких мотива Муслимани (Бошњаци) покушали су да оживе идеју средњовековне државности БиХ и да савремени пројекат ослоне на ту државност. Повест (повијест) БиХ је нешто што се збило, нешто што је протекло у времену и простору, независно од данашњих приказивања, објашњења и тумачења, која су углавном међусобно контрадикторна, неподударна.
Не постоје историјски догађаји у БиХ које су сва три народа икада доживљавала на исти начин. За једне је живот под окупацијом или живот у оквирима сложених држава, био „златно доба“ за друге „тамница народа“.
Историја БиХ данас се користи као основно/темељно право „конзумирања“ БиХ као државе (из кога проистиче и право избора државног облика) само једног народа или више него право других народа.
Управо начин на који се својата и приказује прошлост БиХ, и то у интересу само једне политичке заједнице, углавном подржане од стране моћних држава – покровитеља овакве данашње БиХ и начина тумачења и праксе остваривања њене државности – БиХ се налази „заглављена“ између диктата кључних чланица ПИК-а (Веће за имплементацију мира), који се остварује преко „Високог представника“, отпора том дикату пре свега од стране српских лидера, опортунизма од стране неких хрватских политичких представника и и полтронства од стране бошњачких лидера. У политичкој и државној пракси имамо „нефункционалну, немогућу, недовршену државу, држава у покушају“ и сл. Зато БиХ можемо назвати држава sui generis – особена, неупоредива и непоновљива.
У БиХ се наставља пракса по којој су султани, везири, царски намесници и страни гувернери „боље знали интересе и потребе народа у БиХ, него његови легитимно изабрани представници. Данас ту праксу наставља Високи представник, који себе сматра „истинским заштитником БиХ“ и „усрећитељем народа“ у БиХ.
Будућност БиХ, као метафизичка чињеница, која мора да подразумева и њену могућност, чињеницу прагматизма, повезани су са проблемима њеног функционисања, али нису последица „политичких хирова“ српских политичких и државних лидера, пре свега Председника РС, односно „сепаратистичких тежњи“ које долазе из РС, како то сматра ПИК и бошњачки лидери, него отпора диктату Високог представника који је у свему антидемократски и антидејстонски, који пружа РС, опортунизма хрватских политичара, који ишчекују повољнија времена и полтронског и поданичког односа бошњачких политичара, који повлађујући одлукама Високог представника, у име БиХ искључиво по њиховој мери, смањујући тако шансе за будућност БиХ.
Карактер и природа данашње БиХ као државе проистичу из следећих детерминанти: 1) Није настала вољом свих њених конститутивних народа. 2) Њен устав је октроисан у оквиру Дејтонског споразума. Само привидно прихваћен вољом политичких представника свих народа у БиХ, чија воља никада није проверена путем било ког облика демократског изјашњавања народа. 3) У БиХ не постоји унутрашње везивно ткиво, не постоји кохезиони фактор који би доприносио њеном јачању. 4) БиХ данас одржавају, с једне стране, а са друге дестабилизују, страх од рата, страни притисак, правно насиље Високог представника. 5) БиХ разједа унутарполитичка нетрпељивост. 6) Тежња Бошњака да се БиХ унитаризује, због њиховог страха да ће БиХ нестати уколико буде децентрализована, сложена држава. 7) Бошњаци се идентификују са БиХ, али не са БиХ каква је конституисана у Дејтону, него са БиХ као искуљчиво државом Бошњачког народа и осталих. 8) Срби настоје задржати што више надлежнсоти РС, свих оних добијених у Дејтону, па стећи и нове због страха од унитаризације. 9) Стално зближавање РС и Србије, које би могло у одређеном историјском тренутку водити сједињењу РС и Србије и у територијалном и у политичком смислу, уколико то буде одгварало Западу и САД, као „баук кружи Сарајевом“. 10) Хрвати страхују од мајоризације на нивоу Федерације и губитка политичког субјективитета и зато потајно теже ка обнови ХР ХБ.
Због наведених детерминанти имамо врло креативна и потпоуно супростављена тумачења Дејтонског споразума, посебно Преамбуле и Анекса-4 (Устав БиХ). Разумевање, тумачење и примена Устава БиХ личи на својеврсни “уставно-правни шведски сто”.
У тумачењу Устава учествују сви политички актери у БиХ: институције државе БиХ – “заједнички органи”, Ентитети, Високи представник, Веће за имплемнтацију мира (ПИК), политичка и правна јавност и др. субјекти. Тумачења су детерминисана набројаним историјским чиниоцима, националним и ентитетским интересима, политичким захтевима и интересима “тумача” Устава, идеолошким убеђењима и сл.
Анекс -10 Споразум о цивилном спровођењу мировног решења, којим се уводи институција Високог представника, са којим су се сагласиле Република БиХ (која је као таква под тим именом Анексом-4 нестала), РХ, СРЈ, ФБиХ и РС, постао је кључни документ, једна врста супремације свим осталим анексима, осим Анексу -1 (Војни аспекти мировног решења).
Тако Високи представник постаје врховни тумач Цивилних аспеката мировног решења, неприкосновени ауторутет и пресудитељ, орган са извршним овлашћењима и на крају законодавац. Своја овлашћења не црпи из Дејтонског споразума него из политичких и геополитичких интереса кључних земаља чланица ПИК. Те се у том смислу својевремени Високи представник у БиХ, приликом доношења Одлуке о формирању Суда БиХ, углавном позивао на декларације и закључке Већа за имплементацију мира, креирајући нове институције БиХ, које Устав као таква не познаје и не предвиђа. Овакве и сличне одлуке Високог представника значе чист облик правног насиља које своје облике у коначној фази налази у огољеној диктатури као облику владавине типичне за колонијализам и тоталитаризам, дезавујишући демократске облике владавине и делегитимизујући институције БиХ и институције Ентитета, претврајаући исте у правну трансмисију за потврђивање властитх одлука.
Због наводног „вишедецинијског терора“ који спроводи етнонационализам у БиХ, као парадигма партикуларног и себичног разумевања заједничке државе, а који омогућавају „некомпетентни бирачи“ дајући подршку искључиво националистима, онда је неопходна интервенција Високог предсатвника да уместо народних представника сам доноси одлуке у интересу некомпетентног народа и тако наметне грађанску опцију, која се врло агресивно испољава и намеће од стране већинске етноинационалне заједнице – Бошњачке.
Бошњаци као етничка заједница у БиХ форсирају „грађнаску опцију“ која у суштини треба да “превлада“ наводну србизованост БиХ од стране државе Србије, односно кроатизованост од стране хрватске државе.
Дакле Босна би требала постати земља Босанаца – национална држава Босанаца/Бошњака, Бошњана, а не никако Срба, Хрвата и Бошњака. Овакав приступ је важан за формирање нове интегралне нације – босанске/бошњачке, која би настала кроз нови босанскохерцеговачки мелтинг пот и која би као таква била носилац суверенитета у БиХ. Реч је о бошњачком концепту, као етнополитичком концепту који би довео до увођења политичког унитаризма у БиХ.
Као да смо заборавили да су и у комунистичко време институције у БиХ биле етноцентричне само заогрнуте комунистичким идеолошким плаштом – тоталитарним политичким системом, власт је вршила троетничка комунистичка врхушка.
Пракса показује да су још увек врло присутни и изражени дивергентни друштвени процеси који БиХ чине особеном државом. Реч је о следећим процесима: 1. Имплементација „Дејтонског споразума“ се одвија у супротности са очекивањима свих потписника тога споразума, јер су његов садржај читали и разумели са становишта да мало губе, а да ће остварити већину ратних циљева, а коначан циљ достићи временом кроз фазу измена Устава БиХ; 2. БиХ није постала унитарна држава са пресудном улогом Бошњака, као наднацијом, у коју би се утопили сви народи и грађани у БиХ; 3. РС до „Дејтонског споразума“ непризната, кроз Устав БиХ призната као Ентитет, у постдејтонском периоду не успева да сачува (или то чини тешко) добијене ентитетске надлежности у складу са Уставом БиХ, одупирући се неуставним одлукама Високог представника, претњама отцепљењем; 4. Хрватска Република Херцег Босна (ХР ХБ) није добила конфедерални статус са РХ, нити је добила неку врсту аутономије у ФБиХ, и тешко остварује равноправност са Бошњацима у Ентитету ФБиХ, посебно када је реч о избору хрватског члана Председништва БиХ; 5. НАТО и његови савезници нису створили услове да БиХ несметано приступи НАТО савезу, нити су у потпуности добили Балкан и постјугословенски простор по мери властитих интереса, у непрекидном геополитичком надметању са Русијом и Кином у настојању да српски етнички простор елиминише као њихову ослону тачку.
Имајући све ово у виду, РС своју будућност и свој опстанак треба да гради на следећим упоришним тачкама: 1) Слово Дејтонског споразума – доследно поштовање одредби споразума и одлучна одбрана уставне позиције и надлежности РС, али и БиХ потврђених Општим оквирним споразумом за мир у БиХ, посебно Анексом-4; неприхватање оних одлука институција БиХ донесених ван уставних процедура и наметнутих – диктаторских одлука Високог предсатвника, не само због тога што садашњи Високи предсатвник није именован у складу са предвиђеним процедурама, него и због узурпације овлаштења Високог предстваника датих Анексом -10; 2) Народно и политичко јединство у РС – изражено кроз друштвену солидарност, скупштинско јединство у заштити виталних интереса РС и српског народа, одбацити политиканство и спречити покушај доласка на кључне позиције у РС оних претендената који су спремни да пруже помоћ Високом представнику у рушењу „за њега неподобних кадрова“ у РС, пре свега Председника РС; 3) Подршка Србије и Одлуке Свесрпског сабора и то: – тач.18. у којој се каже: да је Дејтонски мировни споразум трајно и битно нарушен, упркос борби РС за очување дејтонског уставног оквира у БиХ, тач.19. – Србија као потписница Дејтонског споразума треба да интернационализује проблем урушавања Дејтонског споразума, тач.20. – Свесрпски сабор потврђује да је РС јединствен и недељив уставноправни субјект, чија територија не може бити отуђена мимо Устава и закона РС, тач.21. – Свесрпски сабор истиче да БиХ није једна нити јединствена изборна јединица за избор заједничких органа и да БиХ искључиво представља трочлано Председништво, тач.22. – Свесрпски сабор прихвата и подржава правни поредак успостваљен Дејтонским мировним споразумом који предвиђа механизме заштите ентитета и конститутивних народа, тач.23. – Свесрпски сабор констатује да је РС задовољна високим степеном аутономије дефинисаним Дејтонским мировним споразумом….Српски сабор сматра да РС може у мери у којој оцени као целисходно да активира све надлежности које су према Дејтонском мировном споразуму предвиђене као надлежности ентитета, тач.24. – Свесрпски сабор осуђује свако непоштовање и кршење Дејтонског мировног споразума , наметање закона, пренос надлежности са ентитетског на централни ниво ….тач. 25. – Свесрпски сабор сматра непримериним постваљење Високог представника у БиХ супротно Анексу-10 Дејтонског мировног споразума; 4) Реафирмација националне државе у Европи и у свету, слабљење утицаја наднационалних организација у Европи – одупирање диктату институција ЕУ у односу на државе чланице – пример Мађарска, Словачка и др. 5) Геополиитчка прекомпозиција света и изражени процеси мултиполарности – очување и продубљивање сарадње са РФ и сарадења са другим државама у оквирима и границама спољнополитичког деловања РС у складу са Уставом БиХ.
Судски процес који се води пред судом БиХ против Председника РС и Директора Сл. гласника РС је парадигматски одраз суштине формирања, измена и функционисања уставноправног поретка у БиХ. Удар на ове две институције није случајан. Институција Председника РС репрезентује РС и изражава њено државно јединство. Сл. Гласник РС је чувар и правна ризница аката свих државних инстиуција која сведочи о настанку, постојању и животу РС. Није без значаја ко обавља функцију Председника РС, јер свака институција носи печат перосне која је на челу исте. Постоји персонализација институције и институционализација персоне.
Садашњи Председник РС, није на удару само зато што обавља наведену функцију, него и због начина на који то ради, тј. због отпора који пружа диктату Високог представника и начина на који штити интересе РС. Поред судског прогона легално изабраног и легитимног Председника РС, од стране РС непризнатих, нелегитимних и нелегалних институција, могуће је да се и неко други прикључи судском прогону кроз оптику својих партикуларних политичких интереса у РС, ради отварања политичког простора за властиту политичку промоцију. То може довести до друштвене нестабиланости и раздору у друштву.
У случају да суд осуди Председника РС та пресуда не сме бити спроведена, јер у том случају она значи уклањање Председника РС са функције, обезглављивање саме Републике и народа и зато се мора спречити народном непослушноћу. Утамничење Председника РС због „дела“ које му се ставља на терет, је корак до „утамничења“ институција РС и права српског народа у БиХ.
У сваком случају консеквенце судског епилога биће видљиве и утицаће на политички живот у БиХ и РС. Дејтонска позиција РС у уставноправном поретку БиХ није стечена апелима и не може се бранити молбама, него свенародним и политичким јединством, одлучношћу државног рукводства РС у поштовању Дејтонског мировног споразума, не дозвољавајући губитак иједне уставне надлежности дате Уставом БиХ и Уставом РС.
Живимо у време изазова, којих ће бити још више, али залог наше борбе јесте РС, остварење вековног српског сна да се стекне облик државности западно од Дрине и да српски народ сам одлучује о својој судбини.
(Трибина је одржана 3. октобра у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, а уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар