- Историчар Драга Мастиловић је израчунао да је, што цивила што војника на фронту, око 20.000 Срба из Херцеговине и Босне изгубило живот борећи се за уједињење са Србијом
- Окупационе власти у Босни нису, као некада Турци, своје противнике набијале на колац, него су њихове животе гасиле натенане, али административно уредно. Као раније његов “Јазавац“, и велики Петар Кочић нашао се пред судом, да би скончао као Светозар Милетић: душевно растрзан и оронуо, и прерано издахнуо. А онда је, као по Кочићевим пророчким речима, Босна припала оном ко је за њу умирао на турском коцу и аустријском конопцу. У новембру 1918. српске јединице кренуле су преко Дрине
- Да је краљ Александар био одговоран што је уопште настала Југославија – није, јер је то пре свега била одлука и модел успостављен по плану великих сила са Запада, али да је био одговоран што на неки начин унутар те државе није претходно поставио српске кочиће – то би могло да стоји
- Када је постало јасно да југословенски пројекат није заживео међу свим народима и када се помишљало и на “ампутацију“ хрватских делова који су отворено изражавали сепаратистичке тежње – краљ се одлучио да у Крајини створи нешто што је било једна од претеча данашње Српске. Двадесет срезова груписаних око Бања Луке претворени су у Врбаску бановину, којом ће управљати човек који је том управом ушао у локалну легенду: Светислав Тиса Милосављевић
Пише: Немања ДЕВИЋ
ОКТОБАР Краљевине Југославије био је у знаку краља Александра Карађорђевића.
Најава југословенског уједињења била је Кумановска битка – у октобру 1912. године.
У октобру 1918. аустроугарска империја убрзано се крунила, а њени рубни делови настањени словенским народима припајали су се настајућим државама – тако је настала и иницијатива за присаједињење југословенској држави.
У октобру 1929. постојећа Краљевина СХС је и званично преименована у Краљевину Југославију.
А у октобру 1934. краљ Александар је и изгубио свој живот – убијен је у атентату у Марсеју.
За то време, од октобра 1912. до октобра 1934, и српски народ Босне и Херцеговине проживљавао је своју бурну историју.
Непосредно пре тога, ова земља, недавно напуштена од Османског царства, била је анектирана од Аустро-Угарске. И та анексија, из 1908. године, била је очима савременика виђена као највећи национални пораз генерације, по писању неких и “најтежи губитак после Косова“.
Понижење је ишло дотле да је и Краљевина Србија морала да се одрекне својих аспирација и званично призна анексију. Ипак, као важеће се показало правило што га је приликом укидања Српске Војводине у 19. веку изрекао Светозар Милетић: “Војводина је мртва, али нека нико не прилази да целива ковчег.“
Неколико деценија касније, Војводина се присајединила Србији. Босна и Херцеговина чекала је и краће. И Милетићева теза показала се као дефиниција коју треба примењивати кад год нација западне у кризу. Као и она написана од његовог савременика и српског државника Стојана Новаковића: “Уједињујмо се бестелесним силама“.
Другим речима, када нам странци наметну ултиматуме и конструишу границе, настојмо да се повезујемо културом, духовношћу, историјом, живљењем у завету – све док империја која је завојевач не одумре.
Управо на тај начин живела је генерација српских омладинаца која је почетком 20. века ступила на историјску сцену. Њима су кнез Лазар и Свети Сава, начином којим су их упознавали и подражавали, изгледали као савременици. “Косовска битка овде изгледа као да се десила управо јуче“, записаће, нешто раније, на свом пропутовању кроз Босну и Херцеговину чувени британски археолог, сер Артур Еванс.
У годинама уочи анексије, српски интелектуални и политички центри, настали око три српска листа из Сарајева, Мостара и Бања Луке, ујединили су се око Српске народне организације. Са ове тачке гледишта, превазилажење политичких и регионалних антагонизама делује тешко вероватно, али уз налажење заједничке тачке националног интереса – то је било могуће.
И када је у наредним годинама било политичких размимоилажења, та нит најмањег заједничког националног садржаоца је задржана. На тај начин је класично деловање српских странака прерасло у српски национални покрет, који ће дочекати и анексију 1908. године.
Они срчанији, које је погађала аустроугарска репресија, каткад огољена, каткад увијена у обланде модернизације, одлучили су се на револуционарно деловање. Богдан Жерајић је 1910. извршио атентат на аустороугарског колонијалног управника, али он није успео. Четири године касније, младобосанци (и међу њима онај у кога се, као некад у Обилића, највише сумњало, Гаврило Принцип) су у Сарајеву ликвидирали аустроугарског престолонаследника, који је осионо дошао да им погази Видовдан 1914. године.
Тај чин је означио и најаву нове фазе уједињења…
Оно што се збило са српском војском 1914-1918. године мање више је познато. Цер, Дрина, Колубара, повлачење преко Албаније, Солунски фронт и Кајмакчалан. А онда и велики јуриш натраг у отаџбину, који се није зауставио на Дунаву, Сави и Дрини, већ на мору и Алпима.
Колико-толико, позната је и улога добровољаца из окупираних српских крајева, међу којима су они из Херцеговине и из Босне били доминантни.
Као анегдота, која има за циљ да измери ко су већи а ко мањи Срби, препричавају се и приче како су појединци из српских крајина, као аустроугарски војници, пружали љути отпор српској војсци и саучествовали у злочинима над браћом у Мачви. Најмање је познато и некако јавности најмање разглашено шта се са Србима у Босни и Херцеговини дешавало у периоду аустријске окупације.
Од оне сарајевске кристалне ноћи, што је уследила одмах након атентата на Фердинанда, па до логора надомак Фоче, које је Милорад Екмечић окарактерисао као увод у праксу коју ће донети немачки конц-логори у Другом светском рату…
Док је у Царевој џамији у Сарајеву учена дова против Британаца, уз Дрину су вршени масовни злочини, како шуцкора, тако и од регуларних трупа. Српско становништво је уједно присилно исељавано, да се заувек промени демографска слика овог простора.
Историчар Драга Мастиловић је израчунао да је, што цивила што војника на фронту, око 20.000 Срба из Херцеговине и Босне изгубило живот борећи се за уједињење са Србијом.
На вешалима и пред стрељачким стројем, масовно су већ у лето 1914. страдали Срби из Фоче, Мостара, Требиња, Братунца… А онда су уследили и кривични поступци и масовно логорисање породица добровољаца – пребега у српску војску, помагача српских комита, али и родољуба, непокорних сељака. Поред масовне депортације у логоре широм Аустро-Угарске, један од највећих подигнут је на територији Добоја.
И поред тога што је истакнут као званичан податак да је кроз ово мучилиште током Првог светског рата прошло 46.000 људи, он нам је и до данас непознаница и није предмет истраживања српских научника.
Окупационе власти у Босни нису, као некада Турци, своје противнике набијале на колац, него су њихове животе гасиле натенане, али административно уредно. Као раније његов “Јазавац“, и велики Петар Кочић нашао се пред судом, да би скончао као Светозар Милетић: душевно растрзан и оронуо, и прерано издахнуо.
А онда је, као по Кочићевим пророчким речима, Босна припала оном ко је за њу умирао на турском коцу и аустријском конопцу. У новембру 1918. српске јединице кренуле су преко Дрине.
У авнојевској историографији и историјској свести, поред тога што се невољно признавало да су се Црна Гора и Војводина непосредно ујединиле са Србијом пре него што је настала Југославија, није истицана и чињеница да су, одлукама локалних скупштина, 42 од 54 среза у Босни и Херцеговини, тражила непосредно уједињење са Београдом. На том списку нашли су се и Бијељина и Вишеград и Бања Лука, али и Сребреница, Приједор, Бихаћ…
Да је краљ Александар био одговоран што је уопште настала Југославија – није, јер је то пре свега била одлука и модел успостављен по плану великих сила са Запада, али да је био одговоран што на неки начин унутар те државе није претходно поставио српске кочиће – то би могло да стоји.
Но када је било јасно да југословенски пројекат није заживео међу свим народима са оним ентузијазмом какав му је удахнуо српски народ, и када се помишљало и на “ампутацију“ хрватских делова који су отворено изражавали сепаратистичке тежње – краљ се одлучио да у Крајини створи нешто што је било једна од претеча данашње Српске. Двадесет срезова груписаних око Бања Луке претворени су у Врбаску бановину, којом ће управљати човек који је том управом ушао у локалну легенду: Светислав Тиса Милосављевић. Раније генерал, а од тада (од 1929) врло вешт неимар, бан Милосављевић је за свега неколико година успео да “разбуди успаване снаге Крајине“, како му је краљ наводно дао смерницу.
Смештај му је био неуслован, број сарадника једва двоцифрен, али је ефикасност у изградњи превазишла све раније аустроугарске митове о модернизацији.
“Бањалучки Перикле“ је у средишту Врбаске бановине подигао Банску палату, Бански двор, позориште, Етнографски музеј, хигијенски завод. Најпрепознатљивије зграде у данашњој престоници Српске изграђене су управо у то време. Али је дух изградње и модернизације захватио целу Крајину: на место 127 основних школа, колико их је радило у Крајини до 1929, само у наредне три године број је безмало дуплиран.
По градовима је изграђивана водоводна и канализациона мрежа, асфалтиране су улице, монтирано осветљење, отварани су и опремани здравствени центри, покретане аутобуске линије. За три године у Врбаској бановини је изграђено више од 400 мостова!
Све ово је био показатељ колико један крај може напредовати када држава препозна његов значај, али и шта се све може учинити када у кадровском смислу прави човек дође на право место – а да се притом није ни радило о завичајцу.
Врбаски бан Тиса бановао је до 1934. године. Његов краљ је до тада живео. Када су га убили усташки и бугарашки емигранти, помогнути од влада фашистичких сила, његов народ Босне и Херцеговине достојанствено га је испратио на вечни починак. Стотине Сарајлија путовале су возом и потом пешачиле да га испрате до Опленца. Исто тако, стотине Требињаца плакале су над његовим одром, полажући на његовој гробници и груду земље са места где су њихови ближњи били повешани због жеље да са Шумадинцима живе у једној истој држави.
Успомене о тим догађајима и данас се препричавају међу пра-потомцима људи који су учествовали у јединственој процесији тог доба.
А 90 година након смрти краља и 95 након проглашења и Југославије, чини се да је завет исти: ослобођење и уједињење. Али овога пута, само са својом браћом, која истоветно певају и плачу ради Косова.
Додај коментар