Кецмановић: Да не буде да су исламски терористи у Босанској Крупи – Срби

• Посљедњу ријеч ће имати Тужилаштво и Суд БиХ, фантомске институције које се нигдје не спомињу у Дејтонском споразуму и анексима, јер је правосуђе припало ентитетима, а потом им отето. Накнадно измишљено, данас служи као приватна ударна песница фантомског в.п. Шмита и тренутно се интензивно бави искључиво суђењем предсједнику Републике Српске
• Ни послије више од мјесец дана јавност не зна шта би са малољетним убицом Е.С. ни са његовим пунољетним ментором Хајрудином Шабићем, полицајцем и вехабијом
• Рањени Авдо Хасановић се, шућур Алаху, вјероватно опоравио. Једино се поуздано зна да је Озрен Моран сахрањен на православном гробљу и да су посљедње ријечи које је чуо прије него што је издахнуо биле Текбир Алаху екбер. Можда није ни потребно да се било шта више зна. Паметном је ваљда довољно

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

О УБИЦИ Србина Озрена из Шехера ни хабера.

Почетком ове недеље навршило се тачно мјесец дана (24.11 о.г.), како је млађи малољетник Е.С. упао у полицијску станицу Босанска Крупа у Унско-санском кантону ФБиХ и ножем убио полицајца Озрена Морана, те ранио Авду Хасановића, колегу убијеног који је, након убиства покушао да га заустави.

Већ сутрадан истрази је било познато да је Е.С. питомац локалне вехабијске „Школе Курана“, коју су похађали још неки службеници полицијске станице, а утврђено је да је млађи малољетник приликом убиства узвикивао „Текбир Алаху екбер!“, што чине џихадисти свих исламских терористичких фракција, почев од Ал Каиде, Ал Нусре, Исламске државе итд. Међутим, како су писали бошњачки медији, надлежни „нису били спремни да се прије окончања темељите истраге изјасне да ли убиство има везе са исламским екстремизмом“.

Прави професионалци, нема шта!

Штавише, сви испитани указивали су на то да је овом млађаном муслиману дјевојка била Српкиња и да се дружио са Србима, што значи да није имао вјерских предрасуда. А полицајци су се похвалили како је „њихова станица мултиетничког састава“, што ће ваљда рећи да Озрен није био баш једини Србин у Станици коме је петнаестогодишњи Е.С. могао да дохака, те да су мотиви убиства вјероватно били сасвим личне природе.

Такође, медијски извјештаји из Кантона концентришу се на рањеног Авду, који је наглавио безуспјешно бранећи колегу Озрена. А то је опет красан примјер обнове бошњачко-српског заједништва и суживота у коме је Бошњак вехабија одузео живот српском полицајцу.

Најзад, читав случај је службено назван „Напад на полицијску саницу“, а не „Убиство Озрена Марана“, као да је Е.С. бацио бомбу на зграду станице, запалио је, подметнуо динамит или је засуо рафалом из аутоматског оружја.

Само што нису додали да је то био напад на братсво и јединство у полицијској станици бошњачког кантона, баш као у најбоља комунистичка времена када су овакве провокације мобилисале и само јачале општенародну одбрану, друштвену самозаштиту, те социјалистичко самоуправљање.

Спомињу се и неки споредни ликови. Рецимо, „Хајрудин Шабић, годинама запослен у Полицијској станици Босанска Крупа није имао статус полицијског службеника, већ државног службеника – намјештеника, који је радио на систему везе и готово свакодневно био у контакту са убијенм полицајцем Озреном Мароном и рањеним Авдом Хасановићем“.

Истовремено, „Шабић је био један од организатора Школе Курана у Босанској Крупи, а малољетни Е.С. је често посјећивао објекат у којем се налази дотична Школа, а који је у оперативним евиденцијама полицијских агенција у БиХ означен као параџемат.

Иста школа спомиње се и као мјесто у којем се окупља већи број изразито радикалних припадника вехабијског покрета. Ухапшени су и Хакија Канурић, Хидајет Мушић, Џевдет Мујовић, Мухарем Бајрић и Ријад Нахић – права мјесна мулти-култи репрезентација, којој се већ изгубио траг, као и генералу Сакибу Махмуљану, одговорном за Возућу, који је након правоснажне пресуде отишао на лијечење бестрага.

Не знам само зашто су се толико окомили на ту „Школу Курана“, која нит је једини „параџемат“ у бошњачким дијелу Федерације нити је похађају само полицајци у Босанској Крупи, као да је такво окружење било неопходно да петнаестогодишњег Е.С. наведе на убиство из очито вјерске мржње.

Сасвим му је било довољно што је одрастао у послијератној БиХ и свакодневно слушао о томе како су Срби геноцидаши и лош народ, који је привремено окупирао пола његове домовине. А имао је и узор у кантоналном земљаку рахметли генералу Мухамеду Алагићу, оптуженом у Хагу за ратне злочине над српским цивилима, који је добио улицу у пријестоном шехер Сарајеву.

Пардон, пола улице одузете Срђану Алексићу.

Није ли можда Е.С. желио да постане муслиманско дијете Грујица или Бошко Буха?

Мали Буха је бацао бомбе на њемачке и усташке (хрватско-муслиманске) посаде бункера, а Е.С. на полицајца Србина. Можда је квака у томе што свака нација у разним фазама формирања има потребу да створи неко дијете хероја као национално-патриотску инспирацију вршањака у наредним генерацијама.

Савјест Е.С. убице недужног Србина, олакшале су својевремене изјаве политичког и биолошког насљедника „првог у Бошњака“, Бакира, да су вехабијски исламски терористи „нешто као хипици“, те првог у муслимана, реис-ефендије Кавазовића, да су „исламски терористи заправо параџематлије илити нешто као активисти нерегистрованих НВО“.

Када је прије неколико година један од тих хипика-параџематлија испалио рафал на фасаду зграде Амбасаде САД, америчке службе су притисле вјерске и цивилне власти у 1о кантона ФБиХ. Међутим, лидер СДА и реис-ефендија никако нису могли да се договоре око надлежности за рјешења поблема, а ни Амери нису инсистирали јер, у крајњој линији, жртве хипика-параџематлија су искључиво били „мали Руси“.

Можда у Тужилаштву и Суду БиХ у шехер Сарајеву, које је преузело случај, утврде да је на млађег малољетника Е.С. кобно утицала баш дјевојка му Српкиња и Срби са којима се дружио, а по принципу „с ким си такав си“. Или, још боље, пошто их је добро упознао – схватио је да са Србима нема друге него „по кратком поступку“.

Наравученије: да је мали добри Бошњанин „био у шеми“ са неком честитом муслиманком и дружио се само са својим добричинама муслиманима, никад му такво зло не би пало на памет. Него, упало дијете у лоше друштво, малобројно али опасно, па се појединачно подмукло инфилтрирало чак и у кантоналну полицију.

Ако инцидент ставимо у шири контекст, бивши православац и Србин Е.С. убио је актуелног Озрена.

У предратној комунистичкој расправи о етногенези босанских мусимана, полемика између присталица научне тезе о исламизацији локалних хришћана и политичке „богумилске хипотезе“ закључено је компромисом на типично босански начин: дио муслимана су исламизовани православци, дио – бивши католици, дио претходни богумили.

Е, овај убица Е.С. је несумњиво потомак оних првих јер ови други и трећи нису склони агресији.

Каурски злобници би, напротив, закључили да је Школа Курана у персоналној спрези са Полицијском станицом, да је Бос. Крупа, поред Бочиње, Маоче и сл., само још један новооткривени пункт исламског тероризма, те да је поменути Хајрудин Шабић, ангажован на обје стране, очигледно главни координатор. Да су вјероватно он и друштво натоциљали Е.С. да убије Србина Озрена, јер као млађи малољетник може да буда кажњен само неку годину поправног дома, али да ће се координиране активности, едукативне у Школи Курана и оперативне у Полицијској станици, наставити.

Но, шта ти зли Власи уопште имају право да кажу послије осам хиљада муслиманских жртава у Сребреници? Нека се покрију по ушима, Озрен је тек ситна компензација за оно што се није стигло и успјело током рата.

Истина, Хајрудин је ухапшен као осумњичени, али посљедњу ријеч ће дати Тужилаштво и Суд БиХ, она фантомска институцији која се нигдје не спомиње у Дејтонском споразуму и анексима, јер је правосуђе припало ентитетима, а потом им отето. Накнадно измишљен, данас служи као приватна ударна песница фантомског в.п. Шмита и тренутно се интензивно бави искључиво суђењем предсједнику Републике Српске.

Није чудо што се предмет „исламски тероризам“, преименован у „напад на полицијску станицу“, затурио међу списима.

Зато ни послије више од мјесец дана јавност не зна шта би са малољетним убицом Е.С. ни са његовим пунољетним ментором Хајрудином Шабићем, полицајцем и вехабијом.

Рањени Авдо Хасановић се, шућур Алаху, вјероватно опоравио. Једино се поуздано зна да је Озрен Моран сахрањен на православном гробљу и да су посљедње ријечи које је чуо прије него што је издахнуо биле Текбир Алаху екбер.

Можда није ни потребно да се било шта више зна. Паметном је ваљда довољно.