- Чини ми се да ни судиница Сена Узуновић још увијек нема инструкције како да изађе из процеса против Додика. Само јој је речено да пожури. Актуелни амбасадор САД је кадар демократа и пословично је ненаклоњен Српској и Србима. Тамо постоји језгро заостало из времена Медлин Олбрајт и Хилари Клинтон које заговара „повратак недовршеним пословима у БиХ, што у преводу значи укидање Српске. Добро упућени Американци кажу да ће Српска одахнути тек кад они одумру
- Изјава Данијела Сервера, који је и близак Стејт департменту и бошњачки је лобиста, да ће Трамп ићи на подјелу КиМ, односно на подјелу БиХ, изазвао је панику у бошњачким редовима, али можда и претјеран оптимизам у српским редовима
- Није лако докрајчити Републику која постоји већ три деценије. Прва Југославија је трајала само 20, али да није било прве, не би било ни друге, која је трајала 45. Увјерен сам да су РС и ФБиХ релативно близу плишаног развода, а БиХ практично једва да постоји
- Постоје и неке сличности у политичком профилу личности Путина, Орбана, Фица, Додика: храброст, одлучност, истрајност, реализам, прагматизам, што кореспондира са политиком коју воде и упућује их на сарадњу. Трамп је иста политичка крвна група
* Мењали су се високи представници током ових година, њихова овлашћења су се мењала свега два пута – бонским и бриселским, а њихова тумачења сопственог задатка су се разликовала. Шта је за вас спорније у Шмитовом начину – сам избор или његове одлуке?
– Он није в.п., па и да доноси најбоље одлуке, биле би ништавне. Кристијан Шмит није в.п., и сам је свјестан да то није, па покушава да радикалним потезима изгради ауторитет. Претходни регуларни в.п. радили су по систему куване жабе, корак по корак, а он је покушао да све ријеши у два потеза: донио је закон о одузимању јавне имовине РС и закон по коме је њеног изабраног предсједника извео пред суд. Милораду Додику и Милошу Лукићу суди се због непоштовања одлука Кристијана Шмита.
* Какав крај тог процеса очекујете? И какве последице те судске одлуке?
– Чини ми се да ни судиница Сена Узуновић још увијек нема инструкције како да изађе из тог процеса. Само јој је речено да пожури. Актуелни амбасадор САД је кадар демократа и службеник Стејт департмента који је пословично ненаклоњен Српској и Србима. Тамо постоји језгро заостало из времена Медлин Олбрајт и Хилари Клинтон које заговара „повратак недовршеним пословима у БиХ, што у преводу значи укидање Српске.
Добро упућени Американци кажу да ће Српска одахнути тек кад они одумру. Но, већ до 20. јанура и доласка Трампа, потрудиће се да Србима науде колико год стигну.
* Постоји ли исход који би ствари, однос снага, могао да врати на старо? Јер, свако расплитање корака који су водили ка заоштравању односа доводи до питања избора Кристијана Шмита.
– Локално можда и да, али с обзиром на глобална заоштравања, врло тешко. Изјава Данијела Сервера да ће Трамп ићи на подјелу КиМ, односно на подјелу БиХ, изазвао је панику у бошњачким редовима, али можда и претјеран оптимизам у српским редовима.
Сервер је експерт за БиХ, близак Стејт департменту, бошњачки лобиста, и они му вјерују. Додатно их је препао изјавом да су „санкције према Додику безначајне“. Медији врше притисак на политику да нешто предузме, а и новинари и политичари су играли на једну – америчку карту.
* У неким околностима предлажете наставак борбе политичке елите у Републици Српској, како опробаним средствима, попут повлачења из институција, тако можда и употребом метода увезених обојених револуција. Може ли се обојеном револуцијом борити и против оних који су је измислили?
– Како да не, треба од њих којешта и научити. Основа је књижица Џина Шарпа о ненасилним смјенама власти. Исти методи могу се користити и дефанзивно у одбрани легитимне и легалне домаће власти: даноноћно опкољавање институција, шатори, кетеринг, музика. И све без насиља. Једина ствар које се боје јесте догађање народа, а и посљедњи избори су им показали да народ стоји иза Додикове Српске.
Ако ништа друго, Трамп није склон да отвара нове фронтове, а видимо да је Бајден пред истек мандата спреман на свашта, као и бајденовци у Сарајеву. Уосталом, ако Трамп не промијени Америку, Путин ће изаћи на делту Дунава.
* Да ли је била грешка што су последњи локални избори, ипак, одржани по Шмитовим правилима?
– Мислио сам да јесте грешка, али резултат је показао да то није ништа утицало, односно да Додик и његова партија побјеђују чак и по Шмитовим изборним правилима. Ипак, наредни општи и предсједнички избори, 2026, биће по домаћим правилима.
* Љиљана Смајловић каже да је много људи који се и данас питају шта би било да је Ненад Кецмановић био члан Председништва СФРЈ, оног марта 1991-ве. А шта ви мислите да би било?
– Било би то да бих ја, за разлику од Богића Богићевића, са обје руке гласао за увођење ванредног стања у земљи. То је био посљедњи покушај да се сачува Југославија, што је за Србе у БиХ значило да остану и код куће и заједно са матицом. Можда је за то већ било касно, иако су само годину раније озбиљне анкете утврдиле да је чак убједљива већина Словенаца и Хрвата била за опстанак Југославије. Убрзо је за њих постала „Србославија“, „Проширена Србија“ и сл. Уосталом, ко зна шта би било да је било. То је данас тзв. алтернативна историја.
* С њом сте разговарали и о кованици „урбани Срби“. Чему је она служила у Сарајеву? Зашто није било урбаних муслимана или Хрвата? Да ли вас она подсећа на неку друштвено-политичку поделу данас?
– Бошњаци урбаниум Србима називају Србе који у током рата остали у Сарајеву, а они који отишли у шуму, одакле су наводно и дошли, који су устали против муслиманске референдумске хегемоније, чинили покрет националног отпора, они су наводно сељаци, папци, примитивци. Алија их је у ужем кругу називао хајдуци и вуци. Силајџић каже: „Нека иду из Босне, али могу понијети само блато на опанцима!“ Зулфикарпашић: „До рата су сарајевски хаустори заударали на мокраћу и измет, а са масовним одласком Срба, смрад је нестао“.
А шта би са урбаним Србима? У Сарајеву су их држали као таоце и малтртетирали на све начине у приватним затворима, мучили, пребијали, убијали, силовали. Зато данас у Сарајеву више нема Срба, ни урбаних ни неурбаних.
* Је ли Богић Богићевић, који је и на претходним изборима био замало кандидат такозване Четворке, и данас тај „урбани Србин“?
– Не бих о њему. Довољно је да подсјетим да је добио највиша државна одликовња Словеније и Хрватске за сецесионистичке заслуге у посљедњем Предсједништву СФРЈ. У Сарајеву га стално гурају да се за нешто кандидује па онда ипак изаберу свог Бошњака, или Хрвата налик Комшићу.
* Одређени медији, кад желе да вас увреде, кажу „сарајевски професор са београдском адресом“. Вређа ли вас то?
– Нисам то регистровао, али и да јесам не би ми сметало. Веома сам поносан на своју сарајевску универзитетску и јавну каријеру, од асистента до редовниг професора, затим декана, ректора. Сарајево је било изузетно занимљива и подстицајна средина. А 20 година рада на ФПН у Сарајеву било је непоновљиво задовољство на било ком факултету на коме сам касније радио. Али и моја „београдска адреса“ је стара, блиска и драга, а моји овдашњи коријени су много дубљи него код малограђана који јако држе до тога. Мислим да то није важно.
* Недавно, критичари су оспоравали и именовање Николе Пејаковића на место управника Српског народног позоришта искључиво по истом основу – његовом бањалучком пореклу. Тзв. грађански део друштва, који за себе каже да презире национализам, склон је да етикетира по етничкој, географској, неретко и верској припадности. Да ли сте размишљали о том парадоксу?
– Споменули сте сјајног драмског умјетника Кољу Пејаковића, сјећам се да је и са водећом српском новинарком Љиљом Смајловић било исто поводом избора за глодура Политике. У крајњој линији, и Андрић, Меша Селимовић и Емир Кустурица, Рајко Ного, Момо Капор, па и многи други цијењени умјетници, а ето и мој син Владимир, дошли су из Сарајева. Увијек ћете имати људе који немају чиме другим да се похвале до ли тиме да су рођени Београђани и да самим тим нешто вриједе.
И у Сарајеву имате тај провинцијални феномен и другдје у мањим срединама. У Паризу вам се нико неће похвалити да је рођени Парижанин, јер културну метрополу Европе створили су странци Пикасо, Шагал, Јонеско, Кундера. Они и Кустурицу, са три Златне палме, сматрају за свога, а ево и Руси за свога.
Овдје се сви Срби осјећају код куће, али на част космополитском граду и они који нису. Рецимо, Туђманова дјеца и унучад су и усред рата остали у Београду, Душана Биланџића, члана Туђмановог Предсједништва Хрватске, такође. Да ли су Милошевићева дјеца у то вријеме могла да живе у Загребу или Сарајеву?!
* Зашто је сарајевским, али и западним медијима, важно да инсистирају на појмовима попут „неуставни“ Дан Републике Српске или „бх ентитет“ или „мањи ентитет“, сваки пут када помену Републику Српску или неког њеног званичника, иако је то супротно сваком новинарском правилу? Шта се изван симболичке равни тиме постиже?
– У Сарајеву кажу: и „геноцидни ентитет“, „злочиначка Српска“, „република шумска“. То је напросто израз мржње. Ако вам не можемо ништа, можемо барем да вас псујемо. Али, парадоксално, они истовремено хоће да реинтегришу БиХ, хоће јединствену државу у којој би живјели заједно са тим „зликовцима“.
* Тужилаштво БиХ формира предмете за „негирање геноцида“, па прославу 9. јануара, у основи за политичке спорове против Срба. За референдум о 9. јануару, 2016, и ви, у књизи „Историја Републике Српске“, пишете, са Чедомиром Антићем, да је реч о покушајима да се РС сведе на празну форму или утопи у БиХ, који су само привремено одбијени. Ту борбу ће и у будућности водити људи, појединци, народ. Верујете ли да ће грађани и наредне генерације у томе истрајавати и због чега?
– Једно је пресуда Хашког трибунала о геноциду, с обзиром да је Србија потписала споразум о сарадњи, а нешто друго забрана негирања геноцида, коју је донио в.п., иако по Дејтону нема овлашћења да доноси законе.
Промјена датума рођења РС није ствар конвенције, него историјске чињенице и била би фалсификат. Но, ето, то је потврђено и референдумом, и рођенданско славље је настављено. Није лако докрајчити Републику која постоји већ три деценије. Прва Југославија је трајала само 20, али да није било прве, не би било ни друге, која је трајала 45. Увјерен сам да су РС и ФБиХ релативно близу плишаног развода, а БиХ практично једва да постоји.
Нисам сигуран да то није скивена жеља и Бошњака, само не смију да кажу да хоће „муслиманску државу“, а Хрвати „шуте“.
* Шта ће повратак Доналда Трампа у Белу кућу значити за питање БиХ?
Чињеница је да је Додик у Трампу одавно препознао свог фаворита, прије него било ко у свијету. Сада је позвао Србе у САД да гласају за њега и славио његову побједу бурно као своју. Ако не он сам, људи око Трампа су то морали препознати и вјероватно неће занемарити.
Постоје и неке сличности у политичком профилу личности Путина, Орбана, Фица, Додика: храброст, одлучност, истрајност, реализам, прагматизам, што кореспондира са политиком коју воде и упућује их на сарадњу. Трамп је иста политичка крвна група.
* Шта то значи? За шта га то конкретно препоручује?
– Хоће да мијења Америку, уважава глобалне промјене, крај неолибералне хегемоније и наступајући мултиполаризам. Свјестан је да САД више нису једина суперсила, да не могу и против Русије и против Кине, нема илузије да, зауздавајући друге, може и 21. вијек да буде амерички.
* А шта очекујете да учини у БиХ?
– Ништа у БиХ не мора да се мијења. Довољно је да се призна да де факто постоје три националне државе. Најзад, све и да се Српска осамостали, неће отићи на Сјеверни пол. Остаће ту у првом комшилуку, гдје је и сада, а односи би били бољи, нико се ником не би петљао у унутрашње ствари. Добар примјер су Срби у Српском Сарајеву.
У оквиру националне квоте у зједничким органима, многи обављају стручне, административне и техничке послове у оквиру националне квоте у заједничким органима у федералном Сарајеву, али не станују тамо него са друге стране оближње ентитетске границе на Врацама. Коректно сарађују на послу, а онда свак себи, и нема никаквих инцидената и сукоба – два Сарајева да би оба мирно спавала.
Додај коментар