Павић: Долази наше време, под условом да издржимо до краја и не предамо своје преостале позиције

• Још један разлог за радост због победе Трампа је тај што су против њега навијали управо највећи српски непријатељи... Срби ће свакако бити под неупоредиво мањим притиском ако у Француској завлада неко попут Марин ле Пен, АФД у Немачкој, Слободарска партија у Аустрији – наравно, уз Орбана у Мађарској и Фица у Словачкој
• Русија ће несумњиво да победи у Украјини. Наравно, остаје још и питање чиме ће се браћа Руси задовољити под појмом победе. Ако избију на Дунав то је за Србе оптимални сценарио. Треба се спремити за то, и за последично ослобођење и уједињење историјских српских територија.  Израел и Турска су показали да је то сада постало легитимно понашање на светској сцени.
• Не треба унапред да се одричемо било чега што сматрамо да је наше, а поготово не јавно. Ако Русија избије на Дунав, мења се геополитика Балкана, у корист српског и православног фактора уопште. Међутим, биће веома важно да власти с обе стране Дрине дочекају тај сценарио на правој страни историје
• У овом изазовном времену које нам предстоји до Трампове инаугурације, а и после, потребније је него икада знати шта су нам црвене линије од којих нећемо одступити ни по коју цену, због чега ће нас сутра ценити пријатељи и савезници – а и непријатељи

Александар ПАВИЋ

НИЈЕ председник Републике Српске Милорад Додик случајно славио победу Доналда Трампа на председничким изборима у САД, нити га је, као практично једини европски државник осим Орбана, јавно подржао пре избора.

Председник Додик је био сведок чињенице да је током првог Трамповог мандата притисак на Српску, као и српски фактор уопште, видно спласнуо, из јасних разлога, најпре због тога што сам Трамп није ни идеолошки ни психолошки везан за америчку неолиб-неокон политику од последњих тридесетак година, па тако ни за њене антисрпске и антируске аспекте.

Наравно, као што знамо, Трамп није могао много тога да уради на спољнополитичком плану због унутрашњих притисака на њега од стране америчке дубоке државе, па тако ни на Балкану. Али остаје, на пример, сведочанство Ричарда Гренела, Трамповог изасланика за дијалог између Приштине и Београда из 2023, које потврђује Трампове тадашње тенденције, које се вероватно нису промениле:

”Доналд Трамп и његов тим су вукли пионирске потезе без преседана како би приближили Косово и Србију. Имали смо економски споразум који су обе стране спроводиле. Морам да будем искрен, с обзиром да смо направили знатан напредак током 2020, дискутовали смо о потенцијалној идеји повлачења НАТО снага са Косова. Било је време, више није било посла за њих. Две стране су се договориле о економском напретку, отвориле границе, договориле се о авио-линији Приштина-Београд, коју је Луфтханза понудила да организује. Правили смо толики напредак, али је онда дошао Бајденов тим, који је решио да промени америчку политику на Балкану.”

Као потврду очевих намера, те исте године, Доналд Трамп млађи је твитовао да је време да се 650 америчких војника ”врати кући”.

А не треба заборавити ни Трампову суздржаност по питању пријема Црне Горе у НАТО, односно забринутост да би њен пријем могао потенцијално да увуче САД у трећи светски рат.

Уопште, Трамп је више пута тешко скривао своју антипатију према НАТО-у, док је у исто време, током последње две године, показивао своју одбојност према америчкој подршци Украјини. То већ само по себи не може да буде негативна ствар ни за Републику Српску, ни за српски фактор у целини.

Још један разлог за радост због победе Трампа је тај што су против њега навијали управо највећи српски непријатељи. Трампова победа може да означи почетак културне контра-револуције у САД, односно ренормализацију људских и друштвених односа, што не само да погодује традиционалним вредностима с којим се већина српског народа идентификује, већ и оним европским снагама које такође желе да са себе збаце ланце сорошевског квази-либерализма и глобализма.

Јачање таквог покрета у САД и Европи ће угрозити позиције неких од највећих српских непријатеља, што ће се свакако позитивно рефлектовати на положај Републике Српске и огромне већине Срба. Јер управо је агресивни, сорошоидни ”либерализам” један од идеолошких стубова западног ”хуманитарног” интервенционизма у постхладноратовском добу, који је посебно циљао православни – дакле првенствено руски и српски – фактор на европском тлу. Срби ће свакако бити под неупоредиво мањим притиском ако у Француској завлада неко попут Марин ле Пен, АФД у Немачкој, Слободарска партија у Аустрији – наравно, уз Орбана у Мађарској и Фица у Словачкој.

Међутим, до 20. јануара 2025. године, када Трамп треба формално да положи заклетву и званично постане председник САД, много тога још може да се деси.

Снаге које су поражене на америчким изборима ће учинити све да ”затрују што више бунара” пре него што оду, чему између осталог сведочи и одлука о давању дозволе Украјини да користи западне далекометне артиљеријско-ракетне системе против циљева у Руској Федерацији.

Врло лако може да се деси да ће бити сличних покушаја дестабилизације светске сцене и на нашим просторима – од охрабривања Куртија да додатно разбукти жариште на КиМ, до пресуде против Милорада Додика у Суду БиХ и могуће забране бављења политиком или чак његовог хапшења.

На крају, треба рећи и ово. Русија ће несумњиво да победи у Украјини. Наравно, остаје још и питање чиме ће се браћа Руси задовољити под појмом победе. Ако избију на Дунав то је за Србе оптимални сценарио. Треба се спремити за то, и за последично ослобођење и уједињење историјских српских територија.

Израел и Турска су показали да је то сада постало легитимно понашање на светској сцени.

Дакле, не треба унапред да се одричемо било чега што сматрамо да је наше, а поготово не јавно. Ако Русија избије на Дунав, мења се геополитика Балкана, у корист српског и православног фактора уопште. Међутим, биће веома важно да власти с обе стране Дрине дочекају тај сценарио на правој страни историје.

За сад је на тој страни недвосмислено власт у Републици Српској која се, у складу са могућностима које Дејтон нуди, определила за мултиполарни свет у настајању, па је тако председник Додик присуствовао на недавном самиту БРИКС у Казању. Увек је кроз историју било важно бити што више усклађен са силама победницама – а победник у Европи ће бити Русија и њени савезници. Додатна погодност лежи и у чињеници да се српски и руски геополитички интереси не разликују. Напротив.

Дакле, у овом изазовном времену које нам предстоји до Трампове инаугурације, а и после, потребније је него икада знати шта су нам црвене линије од којих нећемо одступити ни по коју цену, због чега ће нас сутра ценити пријатељи и савезници – а и непријатељи. Долази наше време, под условом да издржимо до краја и не предамо своје преостале позиције.

На крају, да закључимо – шта год да се десило до 20. јануара 2025, несумњиво је боље за Српску што је Трамп победио.

(Одржана је 28. новембра у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)