- Суд БиХ је у Лакташе послао шесточлани тим Опште болнице „Абдулах Накаш“ у Сарајеву који је на Додиковом разголићеном трбуху констатовали осам свјежих ожиљака од лапораскопске интервенције. Један из тог тима – др Самир Ћустовић – на статусном рочишту, које је одржано без Додика, суочио се са првим вјештаком др Харисом Вранићем, као муслиман са муслиманом, уз арбитражу муслиманке Сене, договоре о боловању Србина Милорада
- Супервјештачење сарајевских хећима навело је неке Србе да се поново распилаве: „Можда бисмо ипак могли опет заједно“. И да резонују у стилу: не би муслимани никад били српски непријтељи и србомрсци да их нису други навратили на то…
- Неке међу Бошњацима, међутим, не би задовољило чак ни да Србија званично каже да је извршила агресију на БиХ и геноцид у Сребреници. Ратне репарације би, машала, радо јамили, али помирење не. Поблем је дубљи, историјски, културолошки, идентитетски
- Они су знали и знају да су вјерском конверзијом постали нешто друго, али ни сами нису знали да кажу шта. Ако више нису Срби, шта јесу? Главнина њиховог идентитета је негативно дефинисана у односу на Србе, у несрпству, у контрасрпству и у антисрпству, као негатив на филмској траци
- Било да су панисламисти или Бошњаци, Босанци или мултикултуралци, грађанисти или локални фронтмени колективног Запада, колико се међусобно разликују, толико су истовремено јединствени у антисрпству и не изувају Алијине авлијске нануле
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
РEКОНВАЛЕСЦЕНТ Миле је добио прву рунду меча против Марфија, Шмита, Сене, Хариса, односно „плитке државе“ у БиХ која стоји иза судског процеса са циљем да предсједника Српске удаљи са функције и да то обаве прије ступања Трампа на дужност.
Шта се догодило од прошле суботе?
Суд БиХ је у Лакташе послао шесточлани мултидисциплинарни тим Опште болнице „Абдулах Накаш“ у Сарајеву да ипак прегледом пацијента провјери оно што је Харис процијенио само на основу папира. Уз најаву су се и појавили у дому Додикових и на Милетовом разголићеном трбуху констатовали осам свјежих ожиљака од лапораскопске интервенције.
Видно изненађени да се не ради о симулацији, написали су супервјештачење са типично босанским закључком „и по бабу и по амиџама“. Додику су дали више од Вранићеве једне хефте поштеде, а мање од београдска три мјесеца – шест хефти.
Ономад на статусном рочишту, које је одржано без Додика, вјештак др Харис суочио се са супрвјештаком др Самиром Ћустовићем (испред тима из Опште болнице), да се, као муслиман са муслиманом, уз арбитражу муслиманке Сене, договоре о боловању Србина Милорада.
Др Харе није узмакао против шесторице колега те је постао башчаршијска звијезда, утолико више што су га Додикови адвокати ухватили да је на друштвеним мрежема прије неколико година псовао оптуженог и тиме показао пристрасност.
Судиница Сена је, међутим, дала за право супервјештацима и сљедеће рочиште заказала за 29. јануар, те заједно са њима тиме разочарала сарајевску публику: „Попустили су пред агресијом љекара из Београда, а на челу им је Предраг Пешко, академик САНУ, у којој је написан геноцидни Меморандум. „Сви су Срби малигни, били љекари или пацијенти, били ‘босански Срби’ или ‘Србијанци’“ јер су сви постали само Срби, из Српске или Србије.
Са српског становишта Суд БиХ, супервјештаци и судиница Сена су се ипак бар ситно опоштенили.
Да ли се у „добрих Бошњана“ пробудио муслимански мерхаметлук или хећимска етика, или страх од Алаха џ.ш., или је добрине било мало у једног, али кад се помножи са шест, онда и претекне.
Харе му је дао једну, а шесторка шест хефти!
Но, када се широкогруди Срби суоче са таквом добротом, било да је еснафска, ахбабска или комшијска, поново се распилаве: „Можда бисмо ипак могли опет заједно?“. Уосталом, не би они сами никад били српски непријтељи и србомрсци да их нису други навратили на то.
Османлије су им за конверзију на ислам понудили материјалне привилегије, а хришћанска сиротиња раја је била гладна, ваљало је прехранити дјецу.
Калај им је опет понудио богумилску етногенезу, цркву босанску и писмо босанчицу да их ослободи од комплекса конверзије.
НДХ их је навукла причом да су пољско цвијеће хрватског народа.
Онај муфтија, Арапин из Каира Ел Хусеини, намагарчио их је да се од усташа преметну у есесовце.
Американци су их насукали обманом да су грађани и мултикултуралци. А они невини и наивни, потрчали у балије, шуцкоре, усташе, СС, зелене беретке, пионире демократије и људских права под фесом и у димијама. Елем, нису они ништа криви, него су им све злотвори подваљивали.
Нису ли оптужени Алија и компанија прихаватили подршку Ћосићевог Форума за слободу мишљења и говора на процесу 1984, и састанак са београдским интелектуалцима у „Холидеј ин“ –у, и српско-муслимански историјски споразум, и Кутиљеров Лисабонски споразум, и Дејтонски устав? А није ни да нису знали у нека времена да буду боље комшије него иједни други, и да заједно натенане кахвенишу, ракијају, мезете и егленишу, и нађу се и у белају једнако као и у рахатлуку. Што јест јест.
Но увијек се нађе неко са стране да нам се „посере у ћејф“ заједништва и суживота.
Охрабрују и апели Тарика Хаверића, Сулејмана Тихића, Бисере Силајџић, на здрав разум сународника, макар то било једном у десет година и мада без позитивног одјека.
Најзад, и Андрић, на кога се тако често позивамо, написао је: „У Босни је танка линија између љубави и мржње“. Ерго, није је тешко прекорачити у оба смјера.
Православни Срби истичу да су и босански муслимани и херцеговачки католици, потоњи Бошњаци и Хрвати у БиХ настали превјеравањем са православља, па би онда могли и да им све халале у име заједничког поријекла и живота у држави Немањића. Кад су већ то учинили Титови партизани и комунисти који су опет великом већином били Срби, зашто не би и ови савремени.
Није да се и ова генерација Срба не труди: ауто-пут Београд-Сарајево, аеродром у Требињу, хидроцентрале на Дрини, а биле су и вакцине против ковида и брашно за Горажде, подршка за српске општине у ФБиХ.
Не би их задовољило чак ни да Србија званично каже да је извршила агресију на БиХ и геноцид у Сребреници. Ратне репарације би, машала, радо јамили, али помирење не.
Зашто?! Поблем је дубљи, историјски, културолошки, идентитетски.
Они су знали да су вјерском конверзијом постали нешто друго, али ни сами нису знали да кажу шта. Ако више нису Срби, шта јесу?
Иако су касније добили и нацију, и државу и језик, нација им је промјенљивог имена и недовршена, држава на фртаљ Босне један кроз један несамоодржива, кровна БиХ нестабилна, фиктивни босански језик непрепознатљив. Све им је некако недовршено, несигурно, нестабилно, неодрживо.
Главнина њиховог идентитета је негативно дефинисана у односу на Србе, у несрпству, у контрасрпству и у антисрпству, као негатив на филмској траци.
Најзад, ту је и нарцизам малих разлика, који узајамне односе чини несношљивим.
Било да су панисламисти или Бошњаци, Босанци или мултикултуралци, грађанисти или локални фронтмени колективног Запада, колико се међусобно разликују, толико су истовремено јединствени у антисрпству и не изувају Алијине авлијске нануле са двије платформе и једном кожном пречагом.
„Срби су лош народ“, „Све зло је увијек долазило из Београда“, „Босна ће бити мирна када Србија буде довољно слаба“, „Српска је привремено окупирана територија“ итд.
Непријатељи Срба су обавезно њихови пријатељи: Куртијеви Шиптари, Милови Монтенегрини, хрватски ратни ветерани, албански премијер Еди Рама. Подржавају рушење легалне и легитимне власти у Србији.
Због свега тога, нажалост, сумњам да је онај гест добре воље Суда БиХ, судинице Сене, супервјештака Семира из сарајевске болнице, да се реконвалесценту Додику продужи поштеда, ствар муслиманског мерхаметлука, хећимске професионалности и етике.
Марфи и Шмит, који нескривени иза сцене коло воде, нису муслимани и нису мерхаметли, али док су они пожуривали да се судски процес против Додика заврши прије него што Трамп усели у Бијелу кућу и започне велико поспремање у Стејт департменту, новом предсједнику су дошли на поклоњење представници Амазона, Гугла, Епла, Тиктока, Нетфликса, који се на Форбсовој листи налазе близу већ његовог Илона Маска, тако да може комотно да дјелује и прије инаугурације.
Елем, Бајденови дипломатски активисти на терену БиХ и домаће марионете, изгубили су битку за вријеме.
Вријеме боловања истиче му десетак дана по Трамповој инаугурацији, а његови адвокати, након прекида суђења дужег од мјесец дана имају право да траже обнову процеса и да га и даље отежу. Међутим, побједа у једном сету није гаранција да је Додик добио меч.
Нико још не зна каква ће бити конкретнија Трампова политика у БиХ, али сви се слажу: за Српску ће бити повољнија од Бајденове. Одјеци нове политике Бијеле куће неће брзо стићи у босанску забит балканске периферије америчке империје, али нова атмосфера се већ шири међу потенцијалним добитницима и међу губитницима смјене у Бијелој кући.
Најзад, постоје и неке краће и брже везе путем непротоколарних и неформалних личних контаката на маргини великих сусрета, не само међу пријатељима него и међу непријатељима, приватне услуге.
Они сигурно мисле на Путина и Орбана, а ја на Меланију, на ципеле из Градишке, на Зорана Јанковића, вјечитог градоначелника Љубљане, на екс предсједника Словеније Борута Пахора, који је Џаферовићу, Комшићу и Додику био предложио да се споразумно разведу, на чињеницу да је Словенија прва можда и једина посткомунистичка земља која је добила безвизни режим са САД.
Помогли би Словенци јер су једини народ у обје Југославије који никада нису били Срби.
Додај коментар