- Одговорност за оно што се десило у Сирији прије свега сноси бивша власт у Дамаску, али је и чињеница да је, уз новац Катара, постала центар за логистику исламских екстремиста које у крајњој линији контролишу западне земље. Генерална оцјена послије онога што се десило у Сирији је да се Турској – више не може вјеровати
- Турска је по обиму пети трговински партнер ЕУ са 4,1 одсто укупне ЕУ размјене са свијетом. Истовремено, ЕУ је највећи турски партнер у извозу и увозу. Према подацима из 2023. године – 41 одсто укупног турског извоза иде у ЕУ а 29 одсто увоза је из земаља Европе. У БРИКС-у већина сматра да не би требало журити са пријемом Турске, земље чланице НАТО пакта и ЕУ амбицијама. Вјерује се да би у БРИКС-у Турска била Тројански коњ Запада
- Русија избјегава да заоштри односе са Турском али се проблеми гомилају. Од марта прошле године се најављује посјета руског предсједника Путин али он још није отишао у Турску. Русија може да издржи много издаја и увреда али када преломи онда је преломила. Тада не помажу Ердоганови рођендански поклони Путину
- Турска је веома присутна и на такозваном Западном Балкану, у ствари – у српским земљама. И ту је у примјени мулти-вектор Реџепа Ердогана и то се не би смјело сметнути са ума, посебно њена улога у оперативном „његовању“ исламских екстремиста
Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ
МАЛО која земља на свијету има тако важан геостратешки положај какав је историјска судбина додијелила савременој Турској. И европска и азијска Турска ту геостратешку привилегију интензивно користи у процесима формирања нове геополитичке карте у настајању, мада је политика власти у Анкари још увијек недовољно јасна.
Који су, у ствари, домети те политике и које су њене посљедице за Турску?
Јавно, турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган, који је грузијског етничког поријекла, тврди да се Анкара бори за своју, независну политику али све оно што се дешава потврђује да је Турска ипак држава клијент Запада, прије свега Америке, и да та независна политика постоји само до мјере до којој јој се дозволи.
Турска је, како изгледа, на крају само подизвођач америчких геополитичких радова и интереса а нада се да ће и њој нешто у тој великој игри припасти. Турска је чланица НАТО од 1952. године и у њој је базиран највећи број нуклеарних пројектила изван Америке. То није знак независне политике.
То је, наравно, свима у свијету сада јасно и многе земље су постале поприлично опрезне у односима са Турском и оцјенама њене политике. И у самој Америци, као предводнику НАТО блока, доминира вјеровање да Турска није „поуздан партнер“. А амерички Савjет за спољне послове је оцијенио да Турска „није ни пријатељ ни непријатељ“. Мада, кад се дође до „дувара“ Анкара ипак вјерно слиједи Америку.
И то је увијек тако упркос „независној реторици“ Анкаре а међу новијим примјерима су и дешавања у Сирији.
Још није сасвим јасно шта се стварно десило у тој земљи али се зна да је Турска била земља која је, парама Катара, „његовала“ и контролисала исламске екстремисте у сиријском Идлибу. Истовремено, Турска је била дио такозваног Астанског споразума, заједно са Русијом и Ираном, наводно својим савезницима, о мирном политичком рјешавању сиријске кризе.
Наравно, одговорност за оно што се десило прије свега сноси бивша власт у Дамаску, али је и чињеница да је Турска „издала“ своје савезнике и слиједила америчке интересе у Сирији. У ствари, Турска је, уз новац Катара, постала центар за логистику исламских екстремиста које у крајњој линији контролишу западне земље. Генерална оцјена послије онога што се десило у Сирији је да се Турској више не може вјеровати.
Таква оцјена у већем дијелу свијета је доминирала и прије Сирије. Тако је било и на недавном годишњем самиту земаља групе БРИКС у руском Казању којем је присуствовао и турски предсједник Ердоган. Турска је међу кандидатима за БРИКС чланство, али међу земљама те групе се оцјењује да Турска, у ствари, „флертује“ са БРИКС-ом како би уцијењивала Запад и покушала да реорганизује своје односе прије свега са Европском унијом (ЕУ).
Турски шеф дипломатије Хакан Фидан је изјавио да Турска неће прихватити чланство у БРИКС-у ако постане чланица ЕУ. Али, и велике су сумње међу чланицама БРИКС-а.
И заиста контакти Анкаре и Брисела су се посљедњих мјесеци интензивирали мада нема видљивих назнака перспективе чланства. Турска слиједи Брисел па је тако увела додатне таксе на електричне аутомовиле и производе од челика из Русије, Кине, Индије и Јапана. Додатне таксе су између 6 и 9 одсто. А на кинеске производе од челика у Турској су сада таксе 43 одсто. Упркос томе Русија и Кина и даље јавно подржавају чланство Турске у БРИКС-у.
Турској је, вјерује се, БРИКС потребан због трговинских веза са азијским земљама али и ту су примјетна ограничења због везаности за ЕУ. Према Еуростату, Турска је по обиму пети трговински партнер ЕУ са 4,1 одсто укупне ЕУ размјене са свијетом. Истовремено, ЕУ је највећи турски партнер у извозу и увозу. Према подацима из 2023. године – 41 одсто укупног турског извоза иде у ЕУ а 29 одсто увоза је из земаља Европе.
У БРИКС-у већина сматра да не би требало журити са пријемом Турске, земље чланице НАТО пакта и ЕУ амбицијама. Вјерује се да би у БРИКС-у Турска била Тројански коњ Запада.
У тој игри амбиција и самоважности Турске најсложенији су односи са Русијом. То је посебно дошло до изражаја током рата у Украјини. Док јавно тврди да има пријатељске односе са Русијом Турска развија војну сарадњу са Украјином коју контролише члан уже породице предсједника Ердогана. Турска гради двије корвете за морнарицу Украјине. Турска покушава да извуче корист и од сарадње са Русијом и са Украјином.
Турски предсједник јавно подржава и амбицију Украјине да поврати Крим и захвалио се украјинском предсједнику Зеленском на заштити кримских Татара који су против Русије.
У припремама рата још 2021. Турска је склопила споразум са Украјином о испоруци дронова Бајрактар. и 2022. су исппоручена 24 турска дрона. Планирано је да Турска у Украјини, близу Кијева, отвори фабрику и сервисни центар за те дронове. Та фабрика би требало годишње да произведе око 120 дронова Бајрактар.
Турска снабдева Украјину и оклопним возилима као и ракетним системима и артиљеријом а велике количине оружја НАТО земаља се достављају преко Турске. Другим ријечима, турско оружје Украјинци користе за убијање руских војника и цивила.
У јулу 2023. Ердоган је вратио Украјини лидере неонацистичког батаљона Азов иако је по споразуму са Русијом договорено да они остану у Турској све до краја рата у Украјини.
Док јавно тврди да развија сарадњу са Русијиом Турска истовремено прави програме у Централној Азији, а у име НАТО и Запада, против Русије. То је наводно визија „Турског вијека“ а на темељу Организације турских држава (ОТД) како то тумачи предсједник Ердоган.
Турско министарство образовања је саопштило да ће од сада Централна Азија у школским уџбеницима имати статус Туркестана. То се некада звало и Руски Tуркестан, а ту су Узбекистан, Таџикистан, Киргистан, Казахстан и Туркменистан. Али, то је све америчко-западни пројекат да се из Централне Азије потпуно елиминишу руски утицај и Русија. То је дио амбиције Ердогана и Турске да има пресудан утицај у земљама које су некада биле Отоманска империја а многе од њих су сада дио и Руске федерације.
Политика позната као неоосманизам.
Турска се наравно томе нада али и то је под контролом Америке. Новембра 2015. године предсједник Барак Обама је формирао такозвану Ц5+1 платформу, пет држава и Америка, као амбијент у коме ће и Турска да дјелује.
Иако је Туркестан наводно духовна организација она има и енергетску амбицију, да интегрише енергетски систем и транспортну инфраструктуру тих земаља, такозвани Зелени коридор. То, међутим, није само против Русије него и Кине и њеног пројекта Један појас један пут.
Требало би ипак подсјетити да Турска никада није имала дугорочне пријатељске везе са Русијом.
Русија избјегава да заоштри односе са Турском али проблеми се гомилају. Од марта прошле године се најављује посјета руског предсједника Путин али он још није отишао у Турску.
Русија може да издржи много издаја и увреда али када преломи онда је преломила. Тада не помажу Ердоганови рођендански поклони Путину.
Посебно је интересантна и улога Азербејџана. Та бивша совјетска република има блиске везе са Русијом и Америка сада преко Турске настоји да то поквари. Азербејџан је послије рата у Нагорно-Карабаху практично постао турски протекторат. Азербејџанци су етнички Турци Селџуци али су дио шиитског ислама.
Занимљив је и случај употребе пада-обарања путничког авиона азербејџанске државне компаније АЗАЛ у Актауу, у Казахстану, који је летио из Бакуа за Грозни. Азербејџански медији су прво јавили да је погођен украјинским дроновима а онда потом промијенили верзију да су га Руси оборили.
Као по команди и без чекања на званичну истрагу.
Онда је оштро реаговао предсједник Илхам Алијев што је изазвало одушевљење у западним медијима. Запад тврди да су будући односи Азервејџана и Русије доведени у питање па ће тако Русија изгубити било какав утицај на јужном Кавказу.
На Азербејџан се рачуна као на великог снабдевача Европе гасом. У 2023. години ЕУ је половину својих потреба гасом добијала од Азербејџана, Италија комплетно. Али, оно што се прећуткује је да Азербејџан нема довољно свога гаса него велике количине купује од Русије и онда тај руски гас продаје Европи.
То је мулти-вектор програм Ердогана. Али, у реалности ипак је мали маневарски простор Турске.
Турска је, упркос свом потенцијалу, у поприлично тешкој економској ситуацији. Уз то турска лира је везана за долар и Америка може да обори турску валуту када год жели, као што се то често дешавало посљедњих година.
Јавни дуг Турске је, барем колико је познато, око 525 милијарди долара што је у односу на Бруто друштвени производ (БДП) 51 одсто. Турска има нискоакумулативну привреду и из БДП-а може да сервисира само 20 одсто дуга. Остало су нови кредити које она настоји да добије од Запада. Али, услов за те кредите је погоршање односа са Русијом и увођење санкција.
За сада се Турска обавезала да Америци доставља све податке о компанијама које послују са Русијом а турске банке одбијају да раде са руским банкама и компанијама. Посебно је Турска зависна од прилива капитала на кратак рок, позајмица на кратак рок. То је веома скуп капитал. У 2022. години таквог је капитала било између 15 и 20 милијарди долара а само у првом полугођу 2024. је достигао 57 милијарди.
Турска је у канџама америчког банкарског система.
У таквом амбијенту намеће се и питање: да ли Турска има довољно капацитета за своју мулти-вектор политику.
Тешко је видјети како као НАТО клијент може да испуни своје амбиције.
Турска је веома присутна и на такозваном Западном Балкану, у ствари – у српским земљама. И ту је у примјени тај мулти-вектор Реџепа Ердогана и то се не би смјело сметнути са ума, посебно њена улога у оперативном „његовању“ исламских екстремиста.
И утолико прије што је дошло вријеме да Турска одлучи на коју ће страну ако се она уопште за то и пита.
Додај коментар