- Република Српска Крајина проглашена је 19. децембра 1991. године. На Светог Николу. Њему је посвећено до 1.300 манастира и цркава, на свим меридијанима докле допире српска култура
- Са Светим Стефаном и Републиком Српском ствар је једнако јасна. Српски народ у БиХ, који је и 1918. и 1945. много жртвовао зарад Југославије, а то много подразумевало је преживљени геноцид и потискивање историјског сећања на геноцид, у времену распада Југославије одлучио је да преузме судбину у своје руке. Да спречи да му се понови геноцид и да се самостално интегрише, уз историјски искорак према истоку
- Опет се то десило на дан светитеља чије је житије толико блиско историји српског народа. Сигурно делимично вољом која је настала “одоздо“ – од српских политичких представника, али и оном вољом, и са благословом, који су дошли “одозго“
- ДАНИЈЕЛ који је изгубио завичај покрај Сане, али је нови дом нашао у границама Српске: „Република Српска је призната у вријеме када је Русија била на страни САД, званична Србија нам држала блокаду на Дрини, а Слобо (након што је „пустио низ воду“ крајишке Србе) Харису Силајџићу поклањао дијелове Српског Сарајева као да су играчкице из киндер јајета. Постојање Српске 33 године, у оваквим геопололитичким околностима, равно је библијском чуду!“
Пише: Немања ДЕВИЋ
МНОГО је битно то што су ствараоци Републике Српске Крајине и Републике Српске ударили темеље државности овим српским земљама управо о великим свецима.
Тиме се у бурном времену коначно раскрстило са комунизмом и атеизмом, уједно и са агресивним секуларним југословенством, и у повратку изворном српском становишту кренуло према јединим истинским темељима.
Ортодоксним.
Република Српска Крајина проглашена је 19. децембра 1991. године. На Светог Николу. А Свети Никола је за Србе толико значајан: готово као у оној руској причици из времена духовне обнове да су за њих Света Тројица „Богородица, Христос и Свети Никола.“
У старој песми коју је забележио Вук Караџић, Свети Никола спашава од бродолома 300 калуђера који ходочасте на Свету Гору. Вук је ову песму, коју је штампао 1844, сместио у категорију “јуначких, најстаријих“ које су се уз гусле певале међу Србима.
У неким народним приповеткама, светац је обилазио српске земље заједно са Светим Савом, највећим просветитељем и реформатором српске цркве.
Према једном научном тумачењу, њему су у српском веровању приписана и ранија словенска веровања у божанство мртвих, односно да је божански бродар и господар воде, који поред свих заслуга има и једну изузетну: да превози душе уснулих на “онај свет“.
Светом Николи је Стефан Немања посветио своју прву самосталну задужбину у Топлици, жупан Вукан цркве у Дабру и Врањини, краљица Јелена задужбину покрај Скадра, краљ Милутин цркву у Кожљу крај Пчиње, краљ Стефан Дечански манастир Гориоч у Метохији, високе велможе српских царева, последњих Немањића, Рајкову цркву у Призрену и Псачу поред Криве Паланке.
Тако је било само у немањићкој држави, а овом списку треба додати још бројна имена српских властелина и задужбинара, укључујући и знамените цркве у Липљану, Приштини; Светом Николи је посвећен и манастир Морача.
До данас се процењује да је Светом Николи посвећено и до 1.300 манастира и цркава, на свим меридијанима докле допире српска култура.
Није много тешко одгонетнути зашто је Свети Никола био толико слављен међу Србима. Управо је овај светац исцелио очињи вид заточеном краљу Стефану Дечанском. Обреновићима је био слава, патрон и заштитник.
А када је у XX веку дошло до великог светског рата, српски војници – земљорадници и ратници са копна – колективно су се молили заштитнику путника и у песми о спасоносној француској лађи хорски запевали: “Сви моле Светог Николу, једину силу на мору…“ И то је посебно важна димензија слављења некадашњег епископа мир-ликијског међу Србима – он је заштитник бродоломника, и у стварном и у пренесеном значењу, помоћник слабима и угроженима.
И ревнитељ: не заборавимо на чувену епизоду са шамаром на Првом васељенском сабору, данас често препричаваном, која се одиграла када је тадашњи епископ Никола покушао да дозове разуму свог савременика, јеретика Арија. Није ли истина да управо са тим, толико векова касније, могу да се поистовете његови српски духовни потомци, који, како у анегдоти преприча један епископ, понекад нису најревноснији, нити најбоље разумеју црквене догме, али су спремни да се за слатко православље жртвују – и њима посвете целоживотну борбу?
Са Светим Стефаном и Републиком Српском ствар је једнако јасна. Српски народ у Босни и Херцеговини, који је и 1918. и 1945. много жртвовао зарад Југославије, а то много подразумевало је преживљени геноцид и потискивање историјског сећања на геноцид, у времену распада Југославије одлучио је да преузме судбину у своје руке. Да спречи да му се понови геноцид и да се самостално интегрише, уз историјски искорак према истоку.
Уместо ранијих искорака према западу, као што су и у Карађорђево и у Карађорђевића време, започињали историјски искораци ка уједињењу.
Издвојена од Сарајева, Скупштина српског народа у БиХ прво је на дан Светог Арханђела Михаила 1991. прокламовала принцип о стварању српских аутономних области. А онда, на најаву да ће противно уставу БиХ Сарајево расписати референдум о независности и одвајању од Југославије, скупштина је 9. јануара 1992. прогласила уједињење постојећих аутономних области у Републику Српског народа у БиХ (тек касније ће, после две верзије које нису заживеле, доћи и име Република Српска).
И опет се то десило на дан светитеља чије је житије толико блиско историји српског народа. Сигурно делимично вољом која је настала “одоздо“ – од српских политичких представника, али и оном вољом, и са благословом, који су дошли “одозго“.
Зна се од кога.
Да је тако показује житије и овог свеца. Свети архиђакон Стефан је због свог исправног живота и непоколебљивог сведочења истине био најпре оклеветан и гоњен, па лажно суђен и на крају каменован. Међу онима који су га мучили, јер је он мучио њихову савест, налазио се и сродник, са којим је делио исте претке. А кад му је под кишом каменица клонуло тело, душу му нису убили.
Васкрсао је. Његова судбина, симболично, као да је постала и судбина свог народа Републике Српске.
И Свети Стефан је био слављен и поштован у свим српским крајевима, а по народном предању у Херцеговини се овај празник славио као “Шћепандан“. То говори колико су га још старе генерације Срба присвојиле, и у љубави “посрбиле“.
Прославити Светог Стефана у Републици Српској и данас је посебан доживљај. Упркос свим размирицама и тешкоћама свакодневице, овај дан као да поново помири све узнемирене духове и сабере, од Бања Луке до Љубиња, као што се то догодило и 1992. године.
Мало је међу Србима преостало националних празника који у тој мери буде солидарност и ентузијазам.
Потписник ових редова, који је одрастао у време када је о борби нашег народа преко Дрине у Београду вођена прљава и систематска кампања, за Републику Српску је први пут чуо као основац, непосредно по НАТО бомбардовању Србије 1999. године.
У ђачком листу тада је стајало писмо подршке ученика из неке варошице из Српске, уз њихов скроман новчани прилог својој браћи у Србији да лакше преброде прве послератне дане.
Давање своје “две лепте“, у времену када су се тек видале ране од сопствених страдања, дирнуло је у срце сваког ђака и наставника који су тада читали писмо подршке из Републике Српске, иако у шумадијској вароши тада није била превише распрострањена идеја о српском свету.
“То су наша браћа“, само је кратко и топло објаснио наставник историје…
У међувремену, сусрети и пријатељства са многим људима из Гацка, Требиња, Билеће, Бањалуке, Бијељине, Сребренице и Братунца, Модриче, Брчког, Српског Сарајева, Шамца, Брода… само су ову лекцију из раног детињства потврдили.
Уз те људе научили смо да се не посипамо пепелом, и да нема “Срба из региона“ или не дај Боже некаквих “Босанаца“. Као и ону колико је Свети Стефан заживео у дубини сваке српске душе.
Као некакав нови Видовдан – не његов пандан, него продужетак на измаку 20. века.
“Република Српска је призната у вријеме када је Русија била на страни САД, званична Србија нам држала блокаду на Дрини, а Слобо (након што је „пустио низ воду“ крајишке Србе) Харису Силајџићу поклањао дијелове Српског Сарајева као да су играчкице из киндер јајета. Постојање Републике Српске 33 године, у оваквим геопололитичким околностима, равно је библијском чуду!“, пише неки дан Данијел, који је изгубио завичај покрај Сане, али је нови дом нашао у границама Српске.
„’Србима из БиХ је било јасно да морају изборити слободу и будућност за своју децу. Мом оцу су предлагали да дезертира и спаси се, као уосталом и многи други који су данас највеће патриоте у миру. Мој отац је рекао, тако ми бар мајка прича, јер сам била заиста мала да запамтим многе ствари: „Ја нећу да моја деца имају кукавицу за оца.“ С тим речима и речима да неће невину особу таћи, отишао је. Од човека који је био крај њега у његовим последњим тренуцима, сазнали смо да су му последње реци биле „шта ће моја деца?“ Он и у последњим тренуцима није мислио на себе, него на нас. И стога сматрам да је мој отац, иако сам одрастала без њега, уз мене био много више него неки очеви који су били уз своју децу физички. Прича о мом оцу је прича о хиљадама и хиљадама хероја палих за Републику Српску“, пише Јована из Рудог.
Њен завичај је у рату одбрањен, али је кућа била обележена црним барјаком.
Тако данас говоре деца Српске, прва генерација стасала у њој. За крај, цитираћу и речи чика Рала из Рудог, који је па био стваралац Српске. И као момчић, тек, на бојном пољу изгубио обе ноге. Па онда преживео и многе неправде, као што су и многи, записани и незаписани, у неким савременим наставцима приче “Све ће то народ позлатити“.
Скупио сам смелости да тог јунака при упознавању упитам жали ли за жртвом коју је лично платио за стварање државе. “Ја сам дао ноге, а не би ми било жао ни живот да дам ни онда ни сад за нашу Републику Српску“, казао је уз осмех који ми је остао у неизбрисивом сећању.
И као подсетник какви су дискретни хероји стварали Српску 1992-1995. године, али и као опомена колико је њихов подвиг велики, а три деценије касније неретко заборављен или запостављен.
Додај коментар