- Госпођи Ћудић се не може ни случајно омаћи да каже „Република Српска“, већ она „мањи ентитет“ зове искључиво „Ерес“, кад већ не може „јерес“, у чему није усамљена међу колегама из ФБиХ… Она је spiritus movens великобосанског пројекта „демократске и грађанске БиХ“, чији је главни аргумент нужност убрзавања европског пута и обезбеђивање мира у држави
- Наступа овако: Сада, када се „из СНСД-а извукло све што се могло извући“ (индикативна фразеологија из арсенала либералистичког морала!), кадрове ове странке треба на нивоу (дејтонске) БиХ посмењивати, по вертикали и хоризонтали, у свим телима, органима и комисијама, а онда, парламентарним инжењерингом, уз помоћ представника опозиције из РС, образовати истински проевропску и, наравно антируску већину
- Народ није скуп који се добија и моделира манипулисањем парламентарном аритметиком. О томе би Сабина Ћудић, нова звезда на босанскохерцеговачком тмурном политичком небу, требало на време да поразмисли
- Остане ли неосетљива на горке поуке скорашње прошлости, могло би јој се догодити да напабирчи проевропску парламентарну већину, али изгуби државу, за чију се целовиту срећу, како тврди, свесрдно залаже
НА сумрачном политичком небу Босне и Херцеговине већ неколико година се запажа успон, а у последње време и узлет једне звезде чији сјај никако није могуће превидети. Реч је о Сабини Ћудић, председници главног одбора Наше странке и заступници у Представничком дому Парламента Федерације БиХ.
Госпођа Ћудић плени многим својствима драгоценим за политичко деловање и за јавни наступ. Допадљиве је спољашности, шармантна, али, упркос заразном осмеху, и дозирано строга у наступу, отмено елегантна, добро образована, с одличним знањем енглеског језика (школовала се и у САД).
Увек је концентрисана, говори јасно и реторички убедљиво, уз способност да њено обраћање саговорнику делује спонтано и уверљиво. Тачно зна шта и како треба да каже, али и не каже, сналажљива је пред неугодним питањима, увек се интелигентно „дочекује на ноге“ и не дозвољава да се учини збуњеном.
Борбена је (у једној аутобиографској емисији открила је да као мала није избегавала дечије тучњаве, из којих је каткад излазила и окрвављеног носа), одаје утисак особе која се лако не предаје и која доследно заступа своја чврста вредносна и идеолошка опредељења, од оних је „тоталитарних либерала“ који се бољшевички тврдокорно боре за своју „истину“, располаже политичком визијом и гледа даље од плота.
Једном речју, политичарка модерног типа, енергична жена каквих је све више на европској политичкој сцени, чак и међу министрима одбране појединих земаља, с тим што су те часнице, ако нису непоправљиво пуначке, обично кратко ошишане, мушкобањасте, махом вретенасте и ружњикаве припаднице пола који се некада називао лепшим, што са Сабином Ћудић, како рекох, није случај.
Она је, без обзира на то шта се мисли о њеним политичким уверењима, несумњиво освежење у персоналном сивилу босанскохерцеговачке претежно маскулинистичке политичке елите.
Сабина Ћудић је у неколиким телевизијским емисијама и штампаним медијима последњих дана најавила „револуционарни пројекат“, на коме ради од јула прошле године, а чији је смисао и циљ избацивање СНСД-а из органа и структура власти на нивоу БиХ, односно образовање једне стабилнe проевропске парламентарне већине, при чему се озбиљно рачуна и на суделовање опозиционих странака из РС (госпођи Ћудић се не може ни случајно омаћи да каже „Република Српска“, већ она „мањи ентитет“ зове искључиво „Ерес“, кад већ не може „јерес“, у чему није усамљена међу колегама из ФБиХ).
Нема сумње да је, унутар владајуће Тројке (СДП БиХ, Наша странка, Народ и правда), Сабина Ћудић spiritus movens овог великобосанског пројекта „демократске и грађанске БиХ“, при чему је главни аргумент нужност убрзавања европског пута и обезбеђивање мира у држави.
Да је ова агилна заговорница унитарне БиХ, која уопште не помиње постојање дејтонског концепта конститутивних народа, доминантна личност у подстицању, осмишљавању и спровођењу „револуционарног“ избацивања највеће српске странке из процеса демократског доношења одлука, зорно су показала два непосредно сукцесивна гостовања код Сенада Хаџифејзовића, прво министра иностраних послова Елмедина Конаковића (Народ и птавда), а затим госпође Ћудић.
Док је Конаковић, мнистар иностраних послова, који већ рутински ван земље нелегитимно представља БиХ без консензуса трочланог Председништва, био неубедљив, испразно арогантан и површно самоуверен, Сабина Ћудић је оставила неупоредиво бољи утисак и онима на које се „револуционарно“ устремила још једном потврдила колико је њен шарм опасан.
Главна тема био је, а ко би други, Милорад Додик и његова партија СНДС, са којом је Тројка до пре само неколико дана била у фактичкој коалицији и, захваљујући том партнерству, успела да обезбеди доношење седам проевропских закона, два буџета и низ подзаконских аката. Сад, кад се „из СНСД-а извукло све што се могло извући“ (индикативна фразеологија из арсенала либералистичког морала!), кадрове ове странке треба на нивоу (дејтонске) БиХ посмењивати, по вертикали и хоризонтали, у свим телима, органима и комисијама, а онда, парламентарним инжењерингом, уз помоћ представника опозиције из РС, образовати истински проевропску и, наравно антируску већину.
Уопште, Сабина Ћудић је изразито алергична на „пропутиновски“ курс који наводно, на штету Босне и Херцеговине, заступају Додик и СНСД, уз суфлирање из Србије, чије су намере према БиХ, наравно, експанзионистичке, али је сада без капацитета да је дестабилизује.
Није без интереса напоменути да је госпођа Ћудић ових дана изабрана за известиоца Парламентарне скупштине Савета Европе за Грузију, а да је, захваљујући на поверењу, нашла за сходно да примети како “тема руског утицаја на суверене земље није страна Босни и Херцеговини и Западном Балкану“. Нема сумње да ће се у новој улози, колико званично Грузијом (благо Грузинима!), толико и незванично бавити указивањем на потребу сузбијања „малигног руског утицаја“ и у њеном завичају.
Нимало дипломатски деликатно, Сабина Ћудић описује Додика како терористу самоубицу, спремног да се опаше експлозивом, разнесе сам себе, али са собом и окружење, а пре свега Републику Српску. Он је, како каже „на коленима“, а са њим је на коленима и цела Република Српска, па је сазрело време да се приступи операционализацији „револуционарне“ операције избацивања кадрова СНДС-а из власти.
Нека смењивања у комисијама су већ извршена, а као капитални одстрел пао је ветеран Небојша Радмановић, смењен у Колегијуму Заступничког дома Парламента БиХ.
Досадашњи министар безбедности Ненад Нешић, ухапшен и оптужен за корупцију, сам је поднео оставку, а верује се да ће доћи до смене и осталих непоћудних српских министара у Влади БиХ, при чему се спекулише којим би „кооперативним“ припадницима опозиције из РС могла припасти упражњена места. Госпођа Ћудић пуна је хвале за „одговорно и храбро постављање“ опозиционих лидера (Станивуковића, Бореновића, Шаровића…) који су, по њеном мишљењу, коначно схватили да је добробит свих грађана БиХ, а самим тим и РС, важнија од личних и породичних, лукративних интереса Милорада Додика и његовог клана, изложених тешким америчким санкцијама.
За препредену (велико)босанску либералну патриоткињу, која помно гради свој политички дискурс и имиџ, решење није у реваншистичком гушењу РС и у прижељкивању њеног урушавања, јер, ако би до тога дошло, а ка томе је, каже, управо Додик води, следила би подела БиХ, што би значило рат. То би, истиче госпођа Ћудић, требало да схвати и међународна заједница, па ће она већ наредних дана кренути у Страсбур и Вашингтон, да тамошњим факторима одлучивања отвори очи, при чему је нагласила да већ има уговорене сусрете са функционерима нове америчке администрације, што је Сенад Хаџифејзовић дочекао с уздахом олакшања.
Иако се тај новонастали аспект међународне ситуације не истиче у први план, јасно је да се у Сарајеву зазире од става (или бар дипломатског стила) који би према ситуацији у БиХ могла заузети екипа Доналда Трампа.
Говорећи о томе какву би спољну политику требало да води њена држава, Сабина Ћудић испољава висок степен самокритичности и трезвене реалистичности, наглашавајући да је погрешан приступ очекивање да ће се политика међународне (западне) заједнице према БиХ и Бошњацима унедоглед заснивати на садаки/мерхамету и на комплексу кривице због нанетих им неправди, као и да је усвајање менталитета жртве најопасније по саму жртву, у чему није тешко сложити се са њеном оценом.
Иначе, и Елмедин Конаковић, чије је смењивање затражио СНСД, због предлога да се 9. јануар (Дан Републике Српске) прогласи „даном жалости“ у ФБиХ, израчунао је да ће до најранијег могућег датума евентуалног напуштања функције имати сасвим довољно времена да оде у европске престонице и тамошњим (ваљда необавештеним) саговорницима објасни ко је и шта је Милорад Додик, те да га по сваку цену треба уклонити из политике.
Значи, и овај „револуционарни“ пројекат Тројке, као и сви досадашњи са суштински истим циљем, подразумева неизоставну компоненту тужакања српских политичких противника, а пре свих председника РС, по западном свету.
Изгледа да се сва „револуционарност“ акције у коју је одлучно кренула госпођа Ћудић са саборцима састоји у томе да се стабилно обезбеди „једна рука“, односно један дисонантан српски глас у Дому народа, од четирију, којима је до сада располагала СНСД, како би се формирала најтешња могућа већина за изгласавање одлука без могућности да га Додикови „послушници“ минирају.
Ови, и као тројица, могу блокирати рад тог скупштинског дома недолажењем на седнице, али Конаковић то већ сматра незаконитим. А ту је онда, наравно, као Deus ex machina, тзв. „високи представник“ Кристијан Шмит…
Свесна тога да јавности треба послати јасну и разумљиву поруку, Сабина Ћудић своје становиште резимира као потребу да грађани БиХ одговоре на два питања: (1) јесмо ли за мир и (2) јесмо ли за европски пут БиХ? Ако већински одговор буде позитиван, а она верује да би сигурно био, из њега произлази да се не може бити за „спасавање“ Милорада Додика.
Једини који би могли покушати да га задрже на ивици провалије, вели она, јесу Бакир Изетбеговић (СДА) и Драган Човић (ХДЗ), уз подршку Жељка Комшића, за које госпођа Ћудић није сигурна какав би „унутрашњи, интимни одговор“ имали на два одсудна питања. Ипак, она се нада да ће бар код Изетбеговића превладати „босански патриотизам“.
Делује заиста парадоксално, да се као Додиков објективни савезник доживљава Бакир Изетбеговић, са којим се он стално сукобљавао, управо због тога што га је син и настављач политике аутора „Исламске декларације“ оптуживао за великосрпски национализам и сепаратизам.
Није ту, заправо, ништа ни чудно ни необјашњиво, јер је Сабина Ћудић суштински преузела улогу Алије Изетбеговића, али у либералноевропејском, а не панисламистичком наднационалном кључу, страном млађем Изетбеговићу.
Сви се сећају чувене Алијине изјаве у Скупштини Републике БиХ, да је спреман за независност БиХ жртвовати њен мир. Рат је ,као неминовност, ако се крене супротно од „револуционарног“ пројекта за који се она и њена дружина залажу, више пута поменула и насмејана Сабина. „Терориста“ Додик га, дочим, никада не помиње.
А шта је 1992. гурнуло БиХ у рат?
Одлука посланика СДА да, заједно са Хрватима, у дубоко подељеној земљи прегласају српске представнике и крену у процес стицања независности БиХ. Касније се објашњавало да су, ђоја, против резолуције и (узгред нелегалног) референдума о независности били само чланови Караџићеве СДС, а не и остали Срби.
Нема ли, упркос свим привидима и измењеном наративу, тај заверенички и непоштени modus operandi, баш никакве сличности са намером да се, парламентарним и ванпарламентарим, трансакцијским (термин драг госпођи Ћудић) интересним мешетарењем на нивоу државе, која се декларативно сматра равноправно заједничком, из политичког одлучивања искључи највећа странка српског народа у БиХ, иако у њој и уз њу, наравно, нису и не могу бити баш сви Срби?
Није ли број оних који јесу ипак превелик?
Народ није скуп који се добија и моделира манипулисањем парламентарном аритметиком. О томе би Сабина Ћудић, нова звезда на босанскохерцеговачком тмурном политичком небу, требало на време да поразмисли.
Остане ли неосетљива на горке поуке скорашње прошлости, могло би јој се догодити да напабирчи проевропску парламентарну већину, али изгуби државу, за чију се целовиту срећу, како тврди, свесрдно залаже.
Додај коментар