- Играрије с територијом којој су дали блесаво име Западни Балкан губе на значају. Шта су према драматизацији у Јужном кинеском мору и око Тајвана немушта цртања и стварања Велике Албаније (не би имала ни четири милиона становника), Велике Хрватске (и она је тако некако) и Мале (Велике) Србије која би била мало већа али исто толико онеспособљена да делује у свом националном интересу?
- Ера владања Америчке империје не може ни у сну достизати време трајања Отоманске империје, као што сад очигледно није способна да се бави дубински овим простором – као рецимо Калајева имеприја из Беча
- Ако узмете да су Американци почели да „уређују“ ове просторе кад су разбијали СФРЈ (наравно, физички радници који су ходали около с маљевима и ударали где треба су били Европљани) до времена кад ће им овде остати само амбасадори, смањене ЦИА-постројбе и пратећи радници, умањена НВО-стрктура, обучени и уцењени делови у владајућој структура – суочићете се с чињеницом да то вероватно неће добацити ни до пола века.
- Налазимо пред периодом у коме американизиране/позападњачене власти на Балкану неће умети да се сналазе, јер неће имати јасне брифинге – пошто се више не зна ни шта ће их брифовати они нови које ће слати Трампова администрација а која ни сама не зна где удара
- Никад, нигде нећете наћи да су Радован Караџић и Ратко Младић о уређењу „заштићене зоне“ око Сребренице говорили ствари упоредиве с оним што Доналд Трамп и Бењамин Натањаху говоре и наочиглед читавог света раде у Гази. Али ови људи леже у затвору осуђени пред међународним, а у ствари америчким међународним судом, а ова двојица уређују „нови светски поредак“!?
Пише: Слободан РЕЉИЋ
ИСТОРИЈА може да стане у добар виц.
Нпр: Гдје ти је отац рођен? У Отоманској империји. Гдје си ти рођен? У Аустроугарској. Гдје си се школовао? У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Гдје си се оженио? У Независној Дражави Хрватској. Гдје су ти дјеца рођена? У СФР Југославији. Гдје сад живите? У дејтонској Босни и Херцеговини. Ви сте много путовали? Не, цијели живот сам провео у Сарајеву.
А будућност је теже угурати у виц. Јер, шта је смешно пред питањем: Шта ћеш сад, земљаче, кад Босна, склепана у америчкој војној бази Рајт Петерсон, у чаршији званој Дејтон, стиже до историјског тренутка у којем мајка-империја више нема времена да се брине о ћерци а коју није ни намеравала да научи да живи сама?
Ако узмете само једану линију окупационих инструмената, као што је УСАИД (што је Трамп сада учинио актуелним) – видећете да се највише даје за подмазивање окупационог механизма на Косову. Преко пола милијарде долара је бачено у Приштину. Јер, ту је окупација директна.
Косовски БДП је у највећој мери у хероину и сличним материјалима.
Следи Босна – преко 400 милиона долара. Клинтон и Холбрук су се тако неозбиљно играли тих деведесетих да је „немогућа држава“ конструисана као васионски брод. Бескрајно компликована, али јасно прављена да никад неће моћи да полети.
Одржавање Македоније, сада Северне Македоније, скупље је него Србије и Монтенегра заједно.
Рамина Албанија је скупа за одржавање скоро као Вучићева Србија.
Трамп је ту да се то расипање смањи, битно смањи. Тако да ће се то смањивати.
Друга ствар, немојте мислити да је у укупном рачуну то обелодањено УСАИД-плаћање све. Није. И вероватно није ни највеће. Али, увек морате имати на уму да су САД, на разне разрађене начине (то се усваршава од 1917, кад их је Вудро Вилсон увео Америку у Светски рат), све те трошкове пребациле на несрећне окупиране народе.
Међутим, свака пљачка има крај. Или се супстанца за пљачку исцрпи (као они напуштени рудници злата на Дивљем Западу) или самом пљачкашу нестане снаге да ради пуном паром.
Сада смо суочени с том другом чињеницом. Најављује се и повлачење америчких војника с Косова. Албанцима је то порука да гора не може бити.
У неком геополитичком рачуну из деведсетих, чинило се Американцима да ваља бацити Бондстил на поља око Урошевца, али сад су се ствари измениле. Не може из далека да се сређује стање на Блиском истоку, него се мора сићи на „ривијеру у Гази“.
Израел, као амерички „носач авиона“ на Блиском истоку, више се не може оставити сам себи. Ту косовски бекграунд губи смисао.
Такође, те играрије с територијом којој су дали блесаво име Западни Балкан губе на значају. Шта су према драматизацији у Јужном кинеском мору и око Тајвана немушта цртања и стварања Велике Албаније (не би имала ни четири милиона становника), Велике Хрватске (и она је тако некако) и Мале (Велике) Србије која би била мало већа али исто толико онеспособљена да делује у свом националном интересу?
Како год окренете, ера владања Америчке империје не може ни у сну достизати време трајања Отоманске империје, као што сад очигледно није способна да се бави дубински овим простором – као рецимо Калајева имеприја из Беча.
Ако узмете да су Американци почели да „уређују“ ове просторе кад су разбијали СФРЈ (наравно, физички радници који су ходали около с маљевима и ударали где треба су били Европљани) до времена кад ће им овде остати само амбасадори, смањене ЦИА-постројбе и пратећи радници, умањена НВО-стрктура, обучени и уцењени делови у владајућој структура – суочићете се с чињеницом да то вероватно неће добацити ни до пола века.
Мумлање како то може да преузме Европа (мисли се на ЕУ и НАТО) не делује уверљиво. Јер, ЕУ не може ни себи помоћи.
Дакле, ми се налазимо пред периодом у коме американизиране/позападњачене власти на Балкану неће умети да се сналазе, јер неће имати јасне брифинге – пошто се више не зна ни шта ће их брифовати они нови које ће слати Трампова администрација а која ни сама не зна где удара.
Досад је било лако – чиновници по амбасадама и овлаштени НВО-едукатори су вадили из меморије брифинге из деведесетих и бацали их тако самоуверено као да је то баш пронађени закон о постојању и деловању Земљине теже.
Замислите како ће сад све то што је „научено да слуша“ реаговати кад им из Вашингтона стижу поруке да је све оно што су досад научили – наопако. За Маркса се, чини ми се говорило, да је Хегела који је дубио на глави стављао на ноге. Трамп чини нешто од тога… Бацамо ЛГБТ-идеологију, Светска здравствена организација је скупина убица и преварната, Међународни суд у Хагу је скупина правника чије тумачење права и пресуде нису низашта, „зелена агенда“ је пљачкашка превара итд.
Чекајте, па то су биле највише европске вредности. Нас су наши мудраци, који су слушали мудрости амбасадора „квинте“, тешили чувеном мишљу – није најважније да се уђе у ЕУ (која нема алтернативу)… Најважније је да ми усвојимо „европске вредности“!?
Сад више нема европских вредности.
И – врло важна ствар: па, то што нам Трамп јавља да ће да уради с Гренландом, или Панамским каналом, или „етничким чишћењем“ у Гази и на Западној обали, то су они звали балканизација.
Никад, нигде нећете наћи да су Радован Караџић и Ратко Младић о уређењу „заштићене зоне“ око Сребренице говорили ствари упоредиве с оним што Доналд Трамп и Бењамин Натањаху говоре и наочиглед читавог света раде у Гази. Али ови људи леже у затвору осуђени пред међународним, а у ствари америчким међународним судом, а ова двојица уређују „нови светски поредак“!?
Кад „велики немачки политички филозоф“ данашњице Олаф Шолц објави: „Неповредивост граница је принцип који важи за свакога, без обзира на то да ли се ради о малој или великој држави“, ми на Балкану (Западном и шире) смо пред кошмарним питањима. Које границе? Оне које су Шолцови претходници из државе Немачке, Европске уније, миротворног НАТО-пакта газили и прецртавали, или ове које су они после тих својих разбојничких радњи створили.
Трамп нам јавља: Hic Rhodus, hic salta! Ове границе које су исцртане у добу Pax Americana не ваљају. Он и не немарава да мисли о оним границама пре њих. То превазилази Трампов поглед на свет.
Компликована нас времена чекају. Мислим да мајка на овом простору није родила биће које стварно верује да би Кристијан Шмит или Џефри Ховенијер (амерички амбасадор у не-држави Косово) могли да знају добар пут.
„Границе не могу да се померају насиљем”, поручио је Олаф Шолц који ће бити на власти још тридесетак дана. То је његова најхрабрија изјава у животу. Јер, он би се до сада (кад га више нема) пре супротставио Господу Богу него америчком председнику.
Слушам ових дана хрватског политичара незнатних утицаја Марија Радића како политику Виктора Орбана тумачи, ајде да се не каже непријатељском према Хрватима, али као политику која би пре подржала хрватске непријатеље (наравно, он мисли на Србе) него Хрватску. Згрожен је чињеницом да је Орбан Републику Српску прогласио „почасним сусједом Мађарске“.
Из оваквих страховања не можете извући закључак да се показују како ће новонастали услови бити повољнији за Србе и њихове интересе, али се јасно види – да се досадашњи миљеници „уређивача света“ (из Вашингтона и Брисела) не осећају сигурним.
Све може да крене у сваком правцу.
Украјинска криза је променила свет. Блискоисточна криза драматизује и огољује силу као основу међународних односа. Тајванска криза носи непознате сигнале и најаве…
„Повратак Доналда Трампа у Белу кућу, с политиком ‘Америка на првом месту’ и презиром који показује према међународним организацијама и уговорима, оживљава страховање за опстанак либералног међународног поретка“, рећи ће Кенан Малик, британски културолог умерених погледа.
„’Први пут после 30-их година 20 века’, упозоравао је водећи либерални интернационалиста Џон Икенби 2018, после прве године првог Трумповог мандата, ‘Сједињене Државе су изабрале председника који је активно непријатељски расположен према либералном интернационализму’. Зато Америка више не може осигурати ‘хегемонистичко вођство’ потребно за ‘подстицање сарадње и промовисање вредности ‘слободног света’“.
Малик припада оној групи мислилаца која не хистерише поводом те велике промене, јер „нема потребе да идеализујемо прошлост или хвалимо либерални поредак какав никада није ни постојао. Пре свега треба да размислимо шта подразумевамо под интернационализмом у ово доба појачаног национализма.“
Да, мислиће се о томе и доносити одлуке у складу с променом која се не сме превиђати, а ми на Западном Балкану би морали да о томе мислимо више од других. Јер, на нама је читав овај хаос започет. Очигледно с неозбиљно постављеним премисама и грубим кршењем здраворазумске логике.
Сад је на Балкану све драматичније. И стање је јасно. „Ко се бори, тај може и изгубити; али ко се не бори, тај је већ изгубио.“ (Б. Брехт)
Додај коментар