Кецмановић: Од пресуде Додику неће бити ништа – трагикомедију ће уозбиљити апелационо вијеће

• Евентуална осуда Милорада Додика била би још једна правосудна срамота и политичка глупост, али правило а не изузетак. И добар повод за „Трампову подјелу Босне“, како је то Данијел Сервер, са изразима искреног саучешћа, недавно саопштио забезекнутом Сенаду Хаџифејзовићу. Већ чујем Трампа како на вијест о сукобима у БиХ поводом пресуде Додику каже: „Ја никад нисам за рат. Пошто тамо већ никако не могу да се договоре, онда најбоље – свако себи“
• Судиница Сена Узуновић, резервна официруша АБиХ, ако осуди Додика, може добити виши војни чин, али остаће забиљежена у аналима правосуђа као парадигма незнања и неморала. Ако пресуди супротно – куку јој се код својих. Ено, већ су јој се јавиле Мајке Сребренице
• Анонимни извори из амабасаде САД потврђују да завршница суђења пада у најповољнијем тренутку за оптуженог. Али, шта послије? Да ли ће се прије распасти БиХ или ЕУ? Истовремено!? Обистинила се већ бајата анегдота да ће БиХ ући у ЕУ дан прије него што се ова распадне, а данас би се могло рећи можда и обрнуто – да ће БиХ ући ЕУ у три засебна дијела
• Бошњачка политика у БиХ предњачила је у илузијама да ће им САД, батином иза леђа, испунити све пусте жеље. Међутим, они на њих гледају као на потенцијалне исламске терористе, а цинично их зову „европски муслимани“

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ДА одмах кажем, од пресуде Додику, неће бити ништа, без обзира на максимални захтјев тужилаштва: пет година затвора и 10 забране политичког дјеловања.

Наравно, судиница Сена Узуновић ће, узимајући у обзир и завршне ријечи Додикове одбране и оптуженог лично, то смањити, али тек апелационо вијеће ће коначно да уозбиљи ту трагикомедију од процеса.

Чак и озбиљни бошњачки правници (?) упозоравају да је судиница урушила суђење када је одбила захтјев одбране да позове крунског свједока Кристијана Шмита да докаже да је заиста в.п.

Ономад, након сусрета са Додиком у Београду, Трампов омиљени Европљанин, Виктор Орбан, изјавио је да треба престати са политичкким прогоном предсједника Српске. Сличном изјавом придружио му се и Вучић, који је био позвао српску дијаспору да гласа за Трампа.

А анонимни извори из амабасаде САД потврђују да завршница суђења пада у најповољнијем тренутку за оптуженог.

Али, шта послије?

Да ли ће се прије распасти БиХ или ЕУ?

Истовремено!?

Обистинила се већ бајата анегдота да ће БиХ ући у ЕУ дан прије него што се ова распадне, а данас би се могло рећи можда и обрнуто – да ће БиХ ући ЕУ у три засебна дијела.

Неће се баш брзо распасти ни једна ни друга, али да су обје дубоко подијељене, очито је. У Бриселу, на једној страни Шолц и Макрон, који су изгубили већинску подршку базе и чекају гиљотину избора, на другој Орбан, Фицо, Вучић, Додик, европске звијезде у успону, а у Сарајеву на једној страни поражени Бакир и Тројка без капитена, на другој неоспорни лидери Милорад Додик и Драган Човић.

На Западу има нешто ново!

Трамп је препознао пренапрегнутост империје и одлучно кренуо да ампутира начето ткиво да би спасао здраво тијело. Он каже „Америка на првом мјесту“, а то је говорио и Бајден. Али, док је његов претходник под тим мислио на глобалну доминацију САД, Трамп мисли да треба прије свега да води бригу о сопственој земљи. Бивши је глобалиста, а актуелни патриота.

Војно изгубљену Украјину препустио је Путину до границе до које је овај већ стигао, Зеленском саопштио да је крив што је ушао у рат против јачег, Шолцу и Макрону поручио да – ако желе да наставе да га помажу, бујрум, али он више неће да баца милијарде долара у вјетар.

Најзад, Америку је амнестирао сваљујући све на Бајдена.

Све до пада Берлинског зида у бројним америчким истраживачким институтима „за Совјетски савез и Источну Европу“, „за комунистичке земље и СФРЈ“ или слично, читава армија експерата практично је тражила одговор на питање – шта треба да се комунистички лагер изнутра уруши.

Побуне у Источној Њемачкој ’52, у Мађарској ’56, у Пољској ’58, у Чехословачкој ’68, које је Москва заустављала удруженом војном интервенцијом свих осталих земаља Варшавског уговора.

Да ли би побуне биле ефикасније ако би избиле у више земаља истовремено? Или би реалније било да се побуне покрену ланчано једна за другом? Или је пак смак социјалистичког лагера морао да почне у Кремљу?

Ово посљедње се и збило, али је онда Москву замијенио Брисел, у коме Берлин диктира дневни ред, Париз мало омета, остали слушају.

И, ево, сада се прича понавља: све је почело повратком Трампа у Бијелу кућу. Мада је све своје намјере најавио још у кампањи за први мандат, ЕУ је изгубила четири његове и четири Бајденове године да се припреми.

Умјесто да се војно и политички консолидује и осамостали, ЕУ се бавила наметањем санкција Русији, надметањем Емануела Макрона и Олафа Шолца за европски примат, дисциплиновањем Орбана, Фица, Додика и Вучића, слањем пара и оружја у Украјину, уздајући се у амерички хибрис.

Бошњачка политика у БиХ предњачила је у илузијама да ће им САД, батином иза леђа, испунити све пусте жеље. Међутим, они на њих гледају као на потенцијалне исламске терористе, а цинично их зову „европски муслимани“.

Шолцу је ономад у Минхену требало да му Венс гурне прст у око, па да види да је био корисни идиот који је, слушајући беспоговорно директиве САД, радио у корист штете властите земље. Неће бити да му није нико рекао да онај исти сибирски гас који су му Амери забранили да купује директно од Руса, сада амерички трговци купују преко посредника и продају му је по цијени која уништава њемачку индустрију.

Шолц је ваљда знао да на „слободном тржишту“ може да бира и да поред прекартираног руског, купује и течни гас из шкриљаца, наравно опет од истих америчких компанија још скупље. Важно је да нема монопола, него здрава конкуренција, а туширање топлом водом, гријање станова, хемијска индустрија – ко те пита.

Прислушкивали су му канцеларку, минирали Сјеверни ток па ни то му није било довољно. Свијет се питао да ли су он и Бербокова корумпирани или уцијењени, или помахнитали.

Бошњацима није била доста ни Цимерманова навлакуша на унапријед изгубљени рат, ни у Дејтону фртаљ БиХ, ни 30 година чекања да им скину „лудачку кошуљу“. Њима је било једино важно да инострани фактор кињи „агресорски народ“ и „геноцидну творевину“, а што се тиче привреде и запошљавања, најразвијенија привредна грана и најбоље плаћена радна мјеста била су у Јуесејдовој мрежи НВО, спонзорисаним медијима и западним амбасадама.

Према угледном херцег-босанском сајту Поскок, само у Амбасади САД у Сарајеву било је стално запослено на политичким пословима 18 домаћих сарадника, од тога 17 Бошњака са лијепим платама. Отправник послова је демантовао, али је било толико убједљиво да су сви пренијели и даље су увјерени да је истина.

Но, чувени „сарајевски дух“ не напушта политичку елиту олимпијског града ни у ситуцији када се од Трамповог наглог заокрета за фотеље придржавају предсједници, премијери, канцелари земаља Европске уније.

БиХ је међу 60 држава учесница Минхенске безбједносне конференције имала најбројнију репрезентацију од неколико десетина очито доконих и безбрижних чланова. Сви остали су се спрдали на њихов рачун, али не толико због бројности туристичке екскурзије и расипништва мале и сиромашне земље, колико зато што је свако причао своју причу.

Могло би им се узвратити да су управо тиме пресликали актуелне односе у самој ЕУ, али није их љутити, јер неће им отворити поглавља и кластере.

Поред Жељке Цвијановић, која је као предсједавајућа заједничког Предсједништва једина била позвана да представља БиХ, био је користан и излет Жељка Комшића. Ваљало му је да открије лоше перспективе како ЕУ тако и јединствене, грађанске, мулти-култи Босне.

„Нема више Марфија и О’Брајена, Шмит се завукао у мишју рупу“, резигнирано пописује Комшић издајнике БиХ који су побјегли без поздрава или вире из рупе, али најтеже му пада што ће да „ликују Додик и додиковци, Човић исто“.

Закључак је ипак охрабрујући: „Крајњи је тренутак да се окренемо себи и да у себи тражимо снагу“. Пошто говори у множини, остаје нејасно – који су му сада па ти чланови „дружине сињег галеба“ који би се придружили доживотном колективном шефу немогуће државе.

Можда прије свих судиница Сена Узуновић, резервна официруша АБиХ, којој је можда једино теже него Комшићу.

Ако осуди Додика, може добити виши војни чин, али остаће забиљежена у аналима правосуђа као парадигма незнања и неморала. Ако пресуди супротно – куку јој се код својих. Ено, већ су јој се јавиле Мајке Сребренице.

Питате се: какве везе има та НВО са суђењем Додику? – Нема никакве! Али, као да је то уопште важано, ето ни Шмит није в.п., нити је његова измјена кривичног закона верификовна у Скупштини, нити су Тужилаштво и суд БиХ предвиђени у Уставу. Можда ни БиХ више не постоји, па шта фали!?

Из Бањалуке поручују да и ако можда још постоји, буде ли Додик осуђен – сигурно више неће.

Али, осврт на све досадашње протекторско-бошњачке будалалуке у БиХ, поколебао ме у уводној прогнози: још једна правосудна срамота и политичка глупост, била би правило а не изузетак. Истовремено, добар повод за „Трампову подјелу Босне“, како је то Данијел Сервер, са изразима искреног саучешћа, недавно саопштио забезекнутом Сенаду Хаџифејзовићу.

Већ чујем Трампа како на вијест о сукобима у БиХ поводом пресуде Додику каже: „Ја никад нисам за рат. Пошто тамо већ никако не могу да се договоре, онда најбоље свако себи“.