- Ако Запад противно међународном праву 1990-их растури СФРЈ, оснивача ОУН, ако НАТО бандитски нападне суверену СРЈ, чланицу УН, 1999. године – онда нам историја није показала да је то недопустиво. САД сада дижу руке од таквог разумевања нормалности, али Макрон и ини из ЕУ – остају заробљеници немогућих односа. Они су највећа нада бошњачке стране
- Члан Председништва БиХ Жељко Комшић „затражио је изузимање мађарског контингента ЕУФОР“, јер вели „континуирана подршка званичника Мађарске Додику ствара неповерење у искрене намере мисије ЕУФОР“. Само, комшићи су постали комични
- Потпуно неусаглашено с новим стањем делује и објава о два наводна америчка плана за БиХ: 1) БиХ и Србија су предвиђене за истовремени улазак у НАТО и ЕУ и чека се расплет преговора између САД и Русије. Максимални уступак Србији је могућност задржавања статуса војне неутралности, али је обавезан улазак у ЕУ и обавеза да налазишта ретких метала уступи САД. У преговорима није предвиђено место за Додика; 2) тзв. „нон-папер“ који се налази у Уреду високог представника (ОХР) у Сарајеву
- По овом другом се БиХ „преустројава на регије, без ентитета. Сви одустају од својих прокламираних циљева. Спроводи се својеврсни Маршалов план, али нестају три доминирајућа национална лидера. Формирају се комисије за истину и помирење на основу искустава Јужноафричке Републике. Спроводе се сви захтјеви за придруживање ЕУ, укидају се специјалне везе“
- Не чудите се што не знате ништа о овим неумним конструкцијама. Оне долазе од нечега што се зове ИФИМЕС, а што се около представља као Међународни институт за блискоисточне и балканске студије, столује у Љубљани, а у чаршијским разматрањима познат је као „Супермаркет Зијада Бећировића“
Пише: Слободан РЕЉИЋ
У ЊУЈОРКУ су одржне „неформалне консултације у Савету безбедности Уједињених нација о политичкој ситуацији у БиХ“.
На захтев Русије.
На ову дипломатску обавест (7. март) додаје се да су консултације биле „иза затворених врата“ и „без званичног и писаног става“. Повод је, иако се то са оваквог састанка не саопштава, суђење председнику Републике Српске које је без нормалних правних основа организовао Високи представник УН у Сарајеву. Још се јавља да су „ОХР критиковали Руси, тврдећи да тзв. високи представник Кристијан Шмит нема легитимитет, а подржале су их још неке државе“.
Неких битних оспоравња, изгледа, није било. Савет безбедности се после великих промена које долазе, пре свега из Трампове Америке, почео понашати логично.
Консулатације су састанак привремен и имају специфичан циљ и фокус. Велики су их у смислили да би могли чути једни друге, за почетак.
Американци се нису противили таквом састанку иако је дан касније државни секретар Марко Рубио рекао да „деловање председника Републике Српске Милорада Додика подрива институције Босне и Херцеговине и угрожава њену сигурност и стабилност“.
Више звучи као опомена него као претња. А до јуче је било обрнуто.
„Наша влада позива политичке лидере у БиХ да се укључе у конструктиван и одговоран дијалог. Позивамо наше партнере у региону да нам се придруже у супротстављању овом опасном и дестабилизирајућем понашању“, написао је Рубио на Иксу.
Овако просте вести, у којима нема ништа за дневнополитичка млатарања у јавном мњењу, у ствари, могу постати најава озбиљног посла.
Још од Дејтона (новембар 1995.) Босном се управљало по оном правилу које је наводно Клинтон објаснио Изетбеговићу (само ти ово потпиши, а ми ћемо наставити да стварамо унитарну Босну!). И тако је и било. Срби су стално били у гарду да не дају Дејтон (који су на почетку доживљавали као неправедан), а Бошњаци су вртили „где бургија неће“ – грађанска Босна, грађанска Босна…
Загреб и Београд су се држали као зависници од Велике силе – мало су опонирали, а више попуштали него што су признавали. [Ових дана смо о Вучићевом приступу сазнали из разговора Зеленски-Шмит (кад су се познати руски пранкери Вован и Лексус јавили телефоном Високом представнику а као украјински председник). Пошто му је Зеленски рекао „да би било боље да и Срби ово разумију“ Шмит је рекао: „Србија ради више него што видимо. Иначе, знате да је Вучић успио да не оде у Казањ. Доналд Туск га је посјетио на сам дан састанка БРИКС-а, а сутрадан је стигла Урсула фон дер Лајен. Недавно сам му рекао: ‘Александре, ти си мајстор пируета. Имамо изреку у Немачкој. Реп не треба да маше псом, али пас треба да маше репом.’ Што се тиче односа са Бањалуком и са господином Додиком, видим да је господин Вучић вишезначан. Не жели да буде само у табору господина Додика. Не знам шта се тачно дешава са њима. Није сасвим јасно ни са Србијом. Знам за хаубичку муницију (коју Србија продаје преко посредника Украјини), за друге проблеме. Али не видимо много уплитања у Босну и Херцеговину.“]
Председник Хрватске Зоран Милановић је Хрвате поставио у положај где „грађанска Босна“ о којој разглабају Бошњаци добија реалан третман. Неприхватљива подвала. Мање су гласни него Срби, али мисле и често чине исто.
Али ово бошњачко качење на бесловесно суђење председнику демократски изабраног ентитета – показује њихово латентно одсуство разумевања реалности. Протекторат као Босна зависи од протектора (они седе у Савету безбедности), а онда и од сопствених снага. Проблем настаје кад неки протектори промене дојучерашње приступе, онда стара пројектована решења губе сваку везу са стварношћу.
Човек данас на Балкану може остати с „старим Западом“ који најгласније представља Емануел Макрон: „Русија је постала претња Француској и Европи. Ситуација коју вам описујем је таква и ми морамо да се носимо са њом. Мир не може бити предаја Украјине. Не можемо заборавити да је Русија почела инвазију на Украјину 2014. Преговарали смо о прекиду ватре у Минску… Ако једна земља може да изврши инвазију на другу, онда нико не може бити сигуран шта ће се догодити – историја нам је то показала.“
Ако Запад противно међународном праву 1990-их растури СФРЈ, оснивача ОУН, ако НАТО бандитски нападне суверену СРЈ, чланицу УН, 1999. године – онда нам историја није показала да је то недопустиво.
САД сада дижу руке од таквог разумевања нормалности, али Макрон и ини из ЕУ – остају заробљеници немогућих односа. Они су највећа нада бошњачке стране.
Односно, док се Бошњаци не суоче с реалношћу промена најрадије ће слушати те нереалности. Тако је члан Председништва БиХ Жељко Комшић „затражио изузимање мађарског контингента ЕУФОР“, јер вели „континуирана подршка званичника Мађарске Додику ствара неповерење у искрене намере мисије ЕУФОР“.
Није искључено да ће овакве поруке наћи плодно тло у умовима какав је Каје Калас којој је допало да буде министарка иностраних послова ЕУ (недавно је путовала у Америку а да је нису примили, а после се спремала у неке делове Азије али су јој отуд јавили да не долази). Али, комшићевска памет, која је до пре шест месеци узимана као нешто што се не одбацује, данас више није тако неупитна. Јер је постала комична. Не, није се променио Комишић него свет у коме је он пион.
До пре неки месец БХ-аксиом је био: ако неко подржава комшиће – ствара поверење у искрене намере, а ако се и за мрву подржавају додици – зна се да су намере сумњиве.
Pantha rei! Живот иде даље. Комшићи живе у уверењу да се њихова улога не може променити – верују да су пиони који ће постати краљице. Глупост! Тако мало пиона стигне да постане краљица! Тако мало да се то не држи ни у сновима.
Кад је Додик кренуо у контраофанзиву – укидање деловања закона и институција БиХ у Републици Српској – комшићи су сањали тенкове ЕУФОР-а на улицама. Шах-мат! Али, ту је проблем – ако ЕУФОР и Високи представник оно што стварају три деценије морају бранити тенковима то би, како каже коментатор, „сахранило европски пут земље, јер би Европском савјету била послата порука не само да БиХ није спремна да започне преговоре, него да се појавио озбиљан безбједоносни ризик, што би практично зауставило европске интеграције“.
Наравно, европске интеграције су у реалности једна бесмислица, али шта би ЕУ друго могла да понуди као наратив и себи и уморним Бошњацима. И јесте, јавља добро обавештени коментатор „у неформалним разговорима с дипломатама“ да би то с тенковима „појединим скептичним чланицама ЕУ могло пружити утисак да је БиХ годинама далеко од почетка преговора, а онда би било готово немогуће БиХ ставити на агенду проширења у дужем периоду“.
Била би као Украјина. А ни у лажном свету није добро да добијете ту улогу. Посебно сад.
Недавно гласање у УН кад су Русија, САД и Кина усагласили мишљења око Украјине је нова чињеница. Насупрот њих, водећих светских сила, је ЕУ (и Србија се нашла у том друштву). Над Босном се та чињеница распрсла као звезда падалица.
Комшићи не гледају те вести и надају се да то не гледа нико. Као што неће радо читати најаву шведског листа Експресен који преноси изворе да су „Сједињене Државе су обавестиле своје НАТО савезнике да више неће планирати будуће војне вежбе у Европи“.
Реч је о вежбама у којима САД имају кључну улогу, а што ће кључно утицати на оперативну спремност Алијансе. Утешно је да одлука „неће важити за ову годину, већ за наредни период“.
И зато потпуно неусаглашено с новим стањем делује објава о два наводна америчка плана за БиХ: 1) Босна и Херцеговина и Србија су предвиђене за истовремени улазак у НАТО и ЕУ и чека се расплет преговора између САД и Руске Федерације. Максимални уступак Србији је могућност задржавања статуса војне неутралности, али је обавезан улазак у ЕУ и обавеза да налазишта ретких метала уступи САД. У преговорима није предвиђено место за Додика. (Вели се да је то План Трилатерале); 2) тзв. „нон-папер“, наводно су Американци припремили још један „нон-пејпер“, који се налази у Уреду високог представника (ОХР) у Сарајеву.
Ту се „преустројава Босна и Херцеговина на регије, без ентитета. Сви одустају од својих прокламираних циљева. Спроводи се својеврсни Маршалов план, али нестају три доминирајућа национална лидера. Формирају се комисије за истину и помирење на основу искустава Јужноафричке Републике. Спроводе се сви захтјеви за придруживање ЕУ, укидају се специјалне везе.“
Не чудите се што не знате ништа о овим неумним конструкцијама. Оне долазе од нечега што се зове ИФИМЕС, а што се около представља као Међународни институт за блискоисточне и балканске студије, столује у Љубљани, а у чаршијским разматрањима познат је као „Супермаркет Зијада Бећировића“.
Онда се на ова два америчка плана… – види ти докле иде ова памет – Американци имају два плана!
Шта ће великој сили два плана? Велика сила ради оно што хоће и што је њен „национални интерес“ и не противречи сама себи. Али, то је Бећировић тинк-тенк! За потребе ситуације БХ-бити или не бити!
Онда се ова прича која има два решења, претапа у треће – Ердоган ће да ујаше у Босну и поређа ствари – отомански, по условима турског света! И, заиста, то делује логичније од „америчких“ планова, иако не делује – оствариво.
Између жеља и страха настаје хаотично стање ишчекивања решења. У сложеној Босни и Херцеговини – три народа природно стреме на три стране док три деценије трајања ове „немогуће државе“ све гура у већи хаос и разилажења. Ако прочитате ове две бесмислице од тзв. америчких планова онда видите да се ту Дејтон уопште не помиње. Све почиње од нулте тачке – као да ништа не постоји и као да се међународни односи не љуљају и не распадају.
Таквој хаотичности се радју јаки. Није јасно зашто себе у Сарајеву тако доживљавају. Њихов положај у великим превирањима великих сила није исти као украјински – али све више иде ка томе.
Додај коментар