- Промена уставноправне структуре БиХ мимо уставних процедура попримила је временом континуитет и постала главна потка и уставноправни темељ БиХ, и полуга за обрачун са Српском
- Током протеклих 30 година наметнутим одлукама се противила једино Српска, са мање или више успеха. „Саглашавање“ српских представника у институцијама БиХ, са наметнутим одлукама, невољно или прећутно дешавало се у околностима кривичног прогона српских политичких лидера, забране политичког деловања, претњом примене и применом огољене силе
- Не сме се напуштати „бојно политичко поље“, које је у Парламентарној скупштини БиХ. Српске тапије на БиХ лакше се могу одбранити у Сарајеву него у Бања Луци или у Београду… Не одричимо се БиХ. Одбрана дејтонске БиХ као државе значи одбрану дејтонске позиције РС
- Можда је решење „компромис“. Нелегални ВП – Шмит може бити полазна тачка и добра полуга за то. „Уважити-прећутати“ досадашње наметнуте одлуке од стране предходних ВП. Уз снажну дипломатску активност и подршку гараната Споразума, пре свих Русије и очекивано разумевање САД, зхатевати поништење свих одлука наводног ВП – Шмита, изборити се да се одузме ВП „право законодавног поступања“. Док се захтевано не постигне блокирати функционисање институција БиХ
УСТАВНА криза у БиХ у којој се данас налазимо није ad hoc стање нити је последица политике заговарања отцепљења РС, а још мање персоналне природе, него је кључна фаза обрачуна са РС.
Можемо је назвати терминалном фазом одбране Српске и одбране саме БиХ.
Промена уставноправне структуре БиХ мимо уставних процедура попримила је временом континуитет и постала главна потка и уставноправни темељ БиХ, и полуга за обрачун са Српском. У сржи политичко-правних сукобљавања у БиХ јесте управо оспоравање и „одбрана“ тог новог уставноправног поретка, који је настао изван изворног уставног концепта БиХ.
„Одбрана“ БиХ је данас једна врста оксиморона, посебна врста антитезе, која спаја контрадикторно, неспојиво, пре свега у правном и политичком смислу.
За једне „браниоце“ (Бошњаке) БиХ је само она држава, „међународноправна слиједница Републике Босне и Херцеговине“ и то оне исте чија је независност изгласана на нелегалном „референдуму“ 1. марта 1992. (због чега је између осталог и почео рат, који је у Дејтонском споразуму окарактерисан као „трагични сукоб“, а не „српска агресија“, на чему и даље инсистира бошњачка страна, због чега и одбија да прихвати постојање РС) и да ће дејтонска БиХ еволуирати у посве нови државноправни субјективитет, који неће подразумевати постојање ентитета.
За друге (Србе), то је држава, у коју су ентитети унели „свој суверенитет и територијални интегритет, односно да су унели свој „политички систем“, те да је Уставом БиХ потврђен „међународно-правни субјективитет“ ентитета.
Дакле БиХ је „држава у множини“.
Чињеница је да су Ентитети потврђени и признати као такви, али само у оквирима БиХ, не изван ње. БиХ је задржала правни континуитет само као држава састављена од два ентитета, без којих нема дејтонске БиХ. Цена правног континуитета БиХ, је њен уставноправни дисконтинуитет.
Свесно се шири теза да је немогуће дефинисати државно уређење БиХ. Уставни суд БиХ је одбио да дефинише врсту државног уређења БиХ, само указујући на „сложеност уставног поретка, истичући да је то „sui generis sistem“, „комплексна уставна структура“, „комплексно правно уређење“, „сложен уставноправни систем“, сложено државно уређење“.
Један страни судија Уставног суда БиХ, исту је назвао „комплексном државом коју карактеришу сложени односи између државе и ентитета“. Управо овакве тезе олакшавају рушење дејстонског уређења БиХ. Зато Високи представник преузима ексклузивно право тумачења Устава БиХ, ослањајући се више на моћ и силу, а мање или врло мало или никако на правне аргументе.
Досадашње новонастало уређење БиХ, које је произвело нову реалност која се испољава и на правном пољу и у свакодневном животу, његови творци, сматрају зацементираним, али никако последњом етапом промена, које ће зависити од успешности или неуспешности одбране Српске.
Током протеклих 30 година наметнутим одлукама се противила једино Српска, са мање или више успеха. „Саглашавање“ српских представника у институцијама БиХ, са наметнутим одлукама, невољно или прећутно дешавало се у околностима кривичног прогона српских политичких лидера, забране политичког деловања, претњом примене и применом огољене силе, често недовољног политичког јединства и политичких калкулација у институцијама РС, (слично нешто се дешава и данас).
Најновије усвојене законе у Народној скупштини Српске, као противмеру наметању неуставних решења, су осудиле све или скоро све земље ЕУ, САД, НАТО, Турска, суседна Хрватска ОЕБС, ОХР и др. Створен је снажан фронт против РС. Подржано је модификовано уређење БиХ, као „уставно прихватљиво“ и свако супростављање таквом уређењу подразумева „рушење уставног поретка“, што се имплицитно приписује Српској, иако она не руши ни једну дејтонску институцију БиХ. Зато се све ређе говори да „Српска руши Дејтонски споразум“, него се истиче да „руши уставни поредак БиХ“.
У датим околностима, питање: шта је уставно а шта неуставно деловање у БиХ (?) није питање права, устава и закона, него питање моћи, силе и констелације међународних снага и интереса великих сила. С тога ће можда одговоре на ова питања понудити нове геополитичке околности у свету.
До ове фазе кризе у БиХ дошли смо због различитих тзв. активизама, и то: „противправног активизма ВП“ као израза самовоље једног човека; затим „уставносудског активизама“ УС БиХ, потом „тужилачког активизма неуставног Тужилаштва БиХ“, јер сви они „храбро, екстензивно, стваралачки и динамички тумаче уставне одредбе у корист функционалности и надлежности унутар БиХ“.
Кроз синергију свих наведених активизама, уследиле су неуставне уставне промене и различите оптужнице, против руководства РС.
Уколико се активизми наставе и оптужбе доведу до осуђујућих пресуда, независно од имена носилаца функција у РС, добили бисмо незаустављиву спиралу урушавања уставне позиције Српске.
Претње Српској су врло озбиљне и снажне. Управо се сада у Српској води борба против свих набројаних активизама, ради очувања њене дејтонске позиције.
Српска је директно погођена резултатима поменутих активизама, сатерана уза зид, на ивицу опстанка и простора за повлачење више нема.
Како се онда борити?
Само негирање свих наметнутих одлука и свих новустановљених институција и „калимеровско“ позивање да је то неправда и у супротности са Усатвом БиХ, није зауставило ревизију Устава БиХ, није довољно да би се стање вратило у уставне оквире.
Враћање уставних надлежности Српској, и забрана рада неуставним институцијама на њеном простору, кроз одлуке Народне скупштине, неће бити довољно за повратак на „изворни Дејтон“, без дипломатских иницијатива од стране гараната Споразума и покретања институционалне процедуре на нивоу БиХ – наметање тих питања на дневни ред парламента БиХ, отварање суштинског дијалога између ентитета.
Не сме се напуштати „бојно политичко поље“, које је у Парламентарној скупштини БиХ. Српске тапије на БиХ лакше се могу одбранити у Сарајеву него у Бања Луци или у Београду. Потребан је Дејтон-2 да бисмо се вратили на Дејтон-1.
Не одричимо се БиХ. Одбрана дејтонске БиХ као државе значи одбрану дејтонске позиције РС. Можда је решење „компромис“. Нелегални ВП – Шмит може бити полазна тачка и добра полуга за то.
„Уважити-прећутати“ досадашње наметнуте одлуке од стране предходних ВП. Уз снажну дипломатску активност и подршку гараната Споразума, пре свих Русије и очекивано разумевање САД, зхатевати поништење свих одлука наводног ВП – Шмита, изборити се да се одузме ВП „право законодавног поступања“.
Док се захтевано не постигне блокирати функционисање институција БиХ.
Обезбедити минимум националног и политичког јединства српског народа. Користити се инструментима који могу дати конкретан резултат.
Не бранити Српску само да бисмо је бранили, него да бисмо је и одбранили. Бранећи Српску на неадекватан начин можемо јој још више нашкодити.
Судбина Српске и судбина српског народа у БиХ су нераскидиве. Јер, српски народ у БиХ без својих институција, без своје РС временом ће губити идентитет, слабити и нестајати.
(Трибина је одржана у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар