- Милорад Додик се муслиманском Сарајеву недјељама уназад привиђао са лисицама на рукама, капуљачом на глави, или већ иза решетака. Реализација расписане потјернице изгледала им је чисто техничка ствар. А онда им је постало јасно да нема ко да га ухапси
- „Каква смо ми држава, каква нам је полиција, какви су нам политичари, каква је та међународна заједница која је признала БиХ када нико не може да ухапси пресуђеног Додика. Ако нико од њих није у стању да ухапси лице са потјернице, нека то признају и чекају да Додик почне да хапси нас“, бјеснио је Амир Зукић, коментатор БХТВ
- Статус кво је неодржив јер су блокиране све заједничке институције БиХ, у одсуству амбасадора САД, ЕУ мора да се побрине, а проблем је – како точак вратити унатраг. Додик је понудио рјешење: узајамно повлачење посљедњих одлука које све дубље воде у ћорсокак и у крајњој линији – распаду БиХ
- Шмит у њемачком листу Die Welt између редова предлаже „постизање договора пред судом уз обуставу налога за хапшење“. Али, мораће да више мућнe главом и понуди нешто прихватљивије за Србе уколико мисли да остане у Сарајеву, макар и као лажни в.п.
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ДО неколико недеља уназад муслиманском Сарајеву се привиђао Додик са лисицама на рукама, капуљачом на глави, или већ иза решетака. Реализација расписане потјернице изгледала им је чисто техничка ствар.
А онда, неки би да га ухапсе, али им треба асистенција (Суд БиХ), неки неће да асистирају јер је опасно (СИП-а), неки би можда и могли, али веле да нису надлежни (ЕУФОР), неки кажу да Каја Калас треба да им прошири надлежност (холандска европосланица Тинеке Стрик), неки кажу да још нису за то спремни (Каја Калас).
А онда још као бибер по пилаву Централа интерпола у Паризу одбила да распише црвену међународну потјерницу.
Чињеница да Додика нема ко да ухапси изазвала је нервозу у бошњачким редовима па је на сарајевским медијима добио ријеч и понеко у афекту смањено урачуњив попут посланика СДА у Вијећу народа НС РС Џевада Махмутовића: „Сукоб двије полиције БиХ и РС?! – Пуцати једни на друге, задатак се извршити мора!“ (сарајевски портал Klix.ba 4 април 25.).
А када су још установили да Додик и под оптужницома прелази границу БиХ, одлази у Београд, у Израел, у Русију те, иако лице са потјернице, свугдје бива примљен као предсједник Републике Српске у пуном капацитету, и најављује нова путовања у иностранство, почели су да бјесне на граничну полицију БиХ.
„Каква смо ми држава, каква нам је полиција, какви су нам политичари, каква је та међународна заједница која је признала БиХ када нико не може да ухапси пресуђеног Додика. Ако нико од њих није у стању да ухапси лице са потјернице, нека то признају и чекају да Додик почне да хапси нас“, бјесни Амир Зукић, коментатор БХТВ.
При томе се ни љутити Амир ни смирени Сенад Хаџифејзовић, нити друге ведете сарајевских медија, не питају да ли та пресуда против предсједника Република има било каквог правног основа или је типичан монтирани политички процес.
Фалш допуна кривичног закона ненадлежног и лажног в.п. Шмита, фалш Суд БиХ кога нема у дејтонском Уставу БиХ, али ко те пита: суд је пресудио, расписао потјерницу и то је то, нема шта.
Очито да су гледали старе филмове о суђењима у којима је Теренс Вилијамс играо независног судију који је пресуђивао искључиво по праву и закону, па у њему препознале своју Сену Узуновић уживо.
А што се тиче њиховог ултимативног захтјева да БиХ дјелује као права држава, ништа од тога.
Чак и освједочени пријатељи интегралне Босне и Бошњака, попут в.п. Вофганга Петрича и Педија Ешдауна, који су о јаду забавили Србе и Српску, утврдили су да „Босна никада неће бити стабилна држава“, односно „Босна ће увијек бити слаба држава“.
Џаба референдум, џаба признање великих сила, џаба пријем у УН, када међународно признање није ослоњено на унутрашње признање. У правилу се државе створе изнутра као реално стање да народ на одређеној територији жели да живи заједно, па се онда боре за признање других држава, па чекају на шалтеру на Ист реверу да буду примљене у УН.
У БиХ је било наопачке, што није баш уникатан примјер, али никад не даје озбиљан резултат.
Муслиманско Сарајево је било изненађено колико су Путин, Нетањаху, Орбан и Вучић помогли Додику јер Русију осуђује Запад због Украјине, Израел – читав свијет због Газе, Мађарска је црна овца у ЕУ. Али, у Срба постоји историјски континуитет русофилије по више основа, а од Русије стрепе њени непријтељи, пријатељство са Јеврејима сковано у Јасеновцу, Додик његује већ деценијама конкретном међусобном подршком.
Са Орбаном и Сијартом је развио и личне пријатељске везе у заједничкој борби против неолибералне хоботнице.
Када је Си Ђинпинг пожелио Додику опоравак послије операције у моменту када су судски вјештаци из Сарајева долазили у Лакташе да провјере да није симулант, онда је то на начн рафиниране кинеске дипломатије значио симболичан знак подршке.
Током НАТО бомбардовања Београда, намјерно је погођена Кинеска амбасада, на пријемима приликом Сијеве посјете Србији увијек се „случајно“ нађе и Додик.
Бошњаци озбиљно запели у ЕУ и НАТО, а услов су унутрашња стабилност и нула сукоба са сусједним државама, док они Србију оптужују за све своје невоље, реже на постђукановићеву Црну Гору, згражавају се на Милановићеве изјаве, а крив им је и Пленковић откако је изјавио да Хрватска, имплиците ни ЕУ, неће завести санкције.
А тек унутрашња стабилност као рогови у врећи.
За јединствену БиХ они придобијају Хрвате тако што тврде да је нормално да им они бирају предтавнике у заједничко Предсједништву БиХ а Србе тако што тврде да су геноцидан народ.
На глобалном плану они се као лимени пијетао на крову окрећу како вјетар дува, или још горе – погрешно читају временску прогнозу.
Американци га натоциљају да повуче потпис са Кутиљеровог споразума и уђу у рат против јачих, па онда три и по године чекају интервенцију и добију је пред капитулацијом.
Онда им понуде Дејтонски споразум који је исти као Кутиљеров, уз Холбруково намигивање из леђа да је то само привремено – до укидања Српске.
Пошто то са укидањем некако споро иде, у малодушно Сарајево стиже Султанов везир Давутоглу да им представи стратегију неоосманизма, па они падну у транс: „повратак пустог турског“.
Онда се затегну односи између Турске и САД, па се они, зна се, окрећу јачем, јединој суперсили и чекају Бајденов „повратак незавршеним пословима у Босни“. Најзад стиже Трамп па повуче амсадаора… који је у тандему са „в.п.“ Шмитом аранжирао суђење Додику, да би у сљедећем кораку по некој новој допуни закона Српској отео јавну имовину.
Изјаве екс реис ефендије Мустафе Церића набоље илуструју како изгледа бошњачка спољна политику. Једном приликом каже: „Турска је наша матица“, а другом: „Данас су нама Вашингтон и Брисел оно што су некад биле Мека и Медина“.
И како онда да их озбиљно схвате и на Блиском истоку и на далеком западу.
У трећој изјави Мустафа ефендија вели: „Бошњаци који су ишли у Београд да приме вакцину починили су велеиздају“. Е, тек ова трећа изјава представља једину константу бошњачке спољне политике: са црним ђаволом, само не са Србима.
Још од прије рата одбацују споразуме па сад ни Срби ни Хрвати неће са са њима.
Алија је говорио прихватићу све што се Фрањо и Слобо договоре, а кад су се они договорили да Србији и Хрватској прикључе Србима и Хрватима већински насељене дијелове БиХ, онда је то проглашено за магнум кримен.
Трагало се за Фрањиним цртежом на ручку у Лондону, његов шеф кабинета је тврдио да је Милошевић на састанку у Карађорђеву такође спомињао подјелу.
Објективно, у том предлогу, који су заједно сервирали Изетбеговићу на тројном самиту у Сплиту, није било ништа политички скаредно јер је било у складу са жељама и Срба и Хрвата у БиХ, а у том наводном договору српског и хрватског лидера био је предвиђен и муслимански дио и уцртан на салвету, ништа мањи од онога што су Бошњаци прихватили у Дејтону.
Ствар је у томе што је Изетбеговић рачунао да Милошевић и Туђман неће моћи да се договоре, а он ће бити онај „трећи који се користи“. Још једном је погријешио, али у политици кажу нема пишмана, па је онда бошњачка политика прешла на стратегију невине жртве 12 геноцида, по којој су им сви нешто криви – од Јужног до Сјеверног пола, а посебно комшије које се и данас опиру њиховој жељи за доминацијом и територијалним претензијама на Српску и „Херцег-Босну“.
Неће изворни Дејтон, неће нови споразум, неће мирни разлаз … Једино хоће да уклоне Додика и узму јавну имовину Српске.
Е, сад је већ јасно да нема ништа од хапшења Додика, али неће ни он хапсити Амира Зукића и његове, не треба да брину.
Статус кво је неодржив јер су блокиране све заједничке институције БиХ, у одсуству амбасадора САД, ЕУ мора да се побрине, а проблем је – како точак вратити унатраг.
Додик је понудио рјешење: узајамно повлачење посљедњих одлука које све дубље воде у ћорсокак и у крајњој линији – распаду БиХ.
Шмит у њемачком листу Die Welt између редова предлаже „постизање договора пред судом уз обуставу налога за хапшење“.
Мораће Шмит да више мућнe главом и понуди нешто прихватљивије за Србе уколико мисли да остане у Сарајеву, макар и као лажни в.п.
Експлицитна подршка једино Њемачке и Аустрије неће му бити довољна, као ни јалови покушаји полицијских извршитеља судинице Сене Узуновић да Додику у Српском Сарајеву уруче позив.
Ето, за утјеху Амиру Зукићу, држава БиХ ипак постоји само што није довољно јака, па треба да вјежба са лакшим теговима него што је Додик.
Додај коментар