- Ове године је и Немачка (после 80 година) 9. мај прогласила државним празником! Једна колегиница ми пише испод те вести: Каква травестија! За коју годину ће се прогласити жртвама! Не, одговорио сам: за коју годину ће се прогласити победницима
- Паризу је цео пут једноставнији. Њихову војску је Хитлер онеспособио у блиц-кригу који се изучава као пример невероватно брзог слома војске велике силе. Марширало се по 60-80 километара на дан. Генерал Ромел, који је заобилазио путеве да не би наилазио на преостале позиције француске одбране, „17. јуна 1940, пропутовао је 240 километара, и тако поставио неку врсту ‘војног светског рекорда’. Врховни штаб Луфтвафеа је забележио: ‘Ово маршевско достигнуће је невероватно’“
- Америчка потреба да се „вечно непријатељство“ Немачке и Француске поништи пред претњом совјетске Русије водила је до наддржавног организовања – данас је то Европска унија. Унија окупиране Европе
- Али, после Украјинске кризе (од фебруара 2022.) балон је пукао. Москва је место где светски лидери долазе да обележе Дан победе над фашизмом, а Париз и Берлин ће сами себи правити слике које више никога неће импресионирати, нити ће то привлачити било кога. Каја Клас ће отићи у Кијев. Вашингтон ће се вратити Аламу и Бику Који Седи
Пише: Слободан РЕЉИЋ
АНТИФАШИЗАМ, да ли је то икад постојало на Западу? Или је Европа коју је Хитлер подвео под Трећи рајх тим појмом, пред англосаксонцима, куповала своју невиност после вишегодишњег проституисања? Готово читава Европа.
Американци су после рата антифашизам држали као бич, а и сам нацизам – по много чему им се чинио употребљив a против дојучерашњег савезника са Истока.
И док се Путинова Русија спремала за достојанствно обележавање 80. годишњице победе над фашизмом – Запад је гурао оно бандеровско из Украјине а да омета прославу.
Европска унија се заузела да о томе виче на сав глас. Бука и бес би учинили и више, али данашња Европа је без човека способности Адолфа Хитлера и без државе каква је била Немачка четрдесетих. Американци који су од њих деценијама правили Четври рајх сад су их оставили да сами прете Русији… Али без Америке, то су само ћорци.
Почећемо од тога докле су ствари стигле: да, заиста, Европа (Унија и сателити у чекаоници) одлучно се држе Бандере и новобандероваца. То се сликовито види у односу на чланицу Уније и НАТО, Словачку, чији премијер Роберт Фицо верује да има право да види оно што ЕУ не жели да види – да су победници Другог светског рата Црвена армија и СССР (совјетска Русија).
Демонстративно су земље из „европске породице народа“ одбијале да му дозволе прелет ка Москви. Али, Фицо се није дао зауставити.
Ипак, тихо се прешло преко зова Володимира Зеленског да се Europa окупи у Кијеву за контрапарад против параде на Црвеном тргу. Рано је. А ако буде Украјине Европа ће стићи и до те тачке да Степана Бандеру (1909-1959) описује само као „украјинског политичара“, а без додатка да је био вођа нацистичке Организације украјинских националиста која је деловала са „антифшистичког“ Запада – по праву слободног изношења политичког мишљења.
Само ће Руси одсад додавати да је Бандера „одговоран за бројне бруталне злочине почињене над Пољацима и Русима“. Пољаци ће ћутати јер је као избеглица на Западу (тада означаваном као антифашистички) Бандера радио на отцепљењу Украјине од СССР, а подржавали су га и антифашистички Британци.
Кад се жеља Бандере и Запада остварила, Степан је већ три деценије био на другом свету. А црно семе нацистичких идеја заливено са слободног Западу почело је да клија у „слободној и демократској Украјини“. (О томе је, онај кога је занимало, могао да види и слике и видео материјал, и да чита прогласе, гледа тетоваже кукастих крстова и слуша невину децу научену да „највише воле да једу руско срце“.
Овом ваља додати да су се фашистички „спавачи“ деведесетих будили у свим источноевропским државама да се разоре те државе.)
Европа, а пре свих Немци (о слепој русофобији три Балтичке државе излетеле из СССР, овде нема смисла говорити) с радошћу су гледали те нове цветове зла, јер се нацистичко у Украјини види и као одскочна даска на Русију. А сад и као последња одбрана.
Американци су доскора били на челу тих безумица, али сад су умеренији – а своје незнање одгајано 80 година настоје да шире као објашњење и самохвалу. Али, у ту трамповску ђулад нису у стављали много рушилачке енергије, нити беса. Кад им је одговорено да то није тачно, окретали су се другим темама. Нема везе. Мислимо о „тарифном рату“, Гази, Гренланду, Панамском каналу, Тајвану…
Ове године је и Немачка (после 80 година) 9. мај прогласила државним празником!?
Управо изабрани канцелар Фридрих Мерц ће у Берлину, код Gedächtniskirche (Спомен црква цара Вилхема на Курфирстердаму), која је тешко оштећена у бомбардовањима 1945-те, присутвовати евангелистичком парастосу у знак сећања на све страдале у рату. То слављење победе од стране државе и народа који је тај рат започео, крваво и беспризорно водио и изгубио завршава се у Бундестагу.
Једна колегиница ми пише испод те вести: Каква травестија! За коју годину ће се прогласити жртвама! Не, одговорио сам: за коју годину ће се прогласити победницима.
У овим лаким иронијама клија зрно будуће истине. Шта ће фалити и Немцима, да се после Американаца који себе држе за оне који су победили у том рату, и сами представе као – победници. Американце ће бити баш брига, а што је то анти-Истина – на данашњем Западу, док је антируски усмерена, никога неће узнемирити.
Паризу је тај пут једноставнији. Њихову војску је Хитлер онеспособио у блиц-кригу који се изучава као пример невероватно брзог слома војске велике силе. Марширало се по 60-80 километара на дан. Генерал Ромел, који је заобилазио путеве да не би наилазио на преостале позиције француске одбране, „17. јуна 1940, пропутовао је 240 километара, и тако поставио неку врсту ‘војног светског рекорда’.
Врховни штаб Луфтвафеа бележи: ‘Ово маршевско достигнуће је невероватно’“.
Део Француза се после прикључио Вермахту и остало је забележено да је 33. СС гренадирска дивизија „Шарлемањ“ (1. француска) пружала отпор маја 1945. испред Рајхстага пре него што ће војници Алексеј Берест, Михаил Јегоров и Мелитон Кантарија из совјетске 150. стрељачке дивизије истаћи заставу победе.
Али, западни савезници су држали Шарла де Гола видљивим читавог рата, а и Стаљин га је ценио као човека и војника. А сам Де Гол није имао дилему да је главна била победничка Црвена армија, али његова разумност је после рата уклоњена па брисана деценијама.
Емануел Макрон ће сада на његов гроб положити венац, а затим ће као Наполеон ударити Јелисејским пољима до Тријумфалне капије где ће запалити пламен на гробу Незнаног јунака… Ту је и парада и прелети борбених авиона.
„У позадини обележавања Дана победе“, пише Гардијан, „Европа се суочава са реалношћу да више не може да рачуна на подршку САД у мери у којој је то чинила деценијама.“ Они који желе да остану на врху, морају се дружити с победницима, јер с њима ваља уређивати свет.
Истине ради, сво европско играње с Даном победе од 1945. било је америчка игра.
Још маја 1945. покушавано је да се Црвеној армији и Совјетском Савезу украде – победа. Тако је Алфред Јодл, шеф Штаба Врховне команде Вермахта у Ремсу, 7. маја потписао предају врховном команданту Савезничких експедиционих снага Валтеру Бедел Смиту. Ту је био и Иван Суслопаров у име совјетске Врховне команде, а нашло се и место за француског генерал-мајора Франсоа Севеза, као званичног сведока.
Онда се огласио Стаљин: Еј, полако господо! Ово може бити леп уводни документ! Амрички генерал Двајт Ајзенхауер се одмах сагласио.
Па је маршал победничке армије Георгиј Жуков у ноћи 8. на 9. мај 1945. године у Берлину привео фелдмаршала Вилхелма Кајтела, западни савезници су послали британског ваздухопловног генерала Артура Тедера и потписана је – безусловна капитулација!
Немачке трупе су још пуцале (до 15. маја) у повлачењу преко Југославије, али – 9. мај (јер је капитулација испотписивана до 16 минута после поноћи) је узет као крај – Дан победе у Другом светском рату, дан слома хитлеровске/фашистичке коалиције.
Тако су победници били антифашистича коалиција, а читав победнички блок је био – антифашизам. Прокламаторно. И деца су деценијама учена у школама како је фашизам/нацизам био нешто најстрашније у историји и да се после – ратне победе мора радити на његовом трајном упокојењу.
Међутим, иза великих парола – постојала је реалност. Шта упокојити?
Све што је било нека државна организација четрдесетих година у Европи – било је у хитлеровској коалицији. (Као кад данас погледате списак чланица НАТО.) Само Срби и Грци нису имали војне постројбе (добра је за ово хрватска реч!) на Источном фронту које су са Хитлеровим Вермахтом водиле најбеспоштеднији рат против Црвене армије.
Те народе сам Хитлер је звао „европска породица народа“ (обећавао је генералу Недићу да ће и Срби бити усвојени када испуне услове из кластера, а посебно онај да пошаљу дведесет пет хиљада војника, Срба на Источни фронт). Нацизам је живео са фер понудом (усклађена с моћи Немачке) да се цели континет мора ујединити под немачким патронатом.
Оно што се после Дана победе звало денацификација европских друштава, никад није доследно урађено. А питање је и које су уопште биле могућности да се друштва измене до своје тоталне супротности.
Кад се Винстон Черчил марта 1946. на једном предавању у Фултону (САД) сетио Гебелсове „гвоздене завесе“ (да то је Гебелсова досетка!) која мора бити успостављена према источњачком комунизму, а који је толико јак да се не може победити – истакнута је „одбране атлантске заједнице и потреба војног зближавања угрожених држава“.
Појам Хладни рат први пут је, кажу, употребио саветник америчког председника Бернард Барух током дебате у Конгресу 1947.
У таквом стању духа и хладноратовској атмосфери знало се да је против социјалистичких земаља (описиване као комунизам) све допуштено, па и тиха неазустављива рехабилитација фашизма/нацизма.
Нећемо овом приликом да се бавимо како су се у НАТО (створен 1949.) на највишим местима појављивали немачки/Хитлерови генерали, како су Хитлерове тајне службе и њихови ресурси адоптирани од америчке држва, како су трансферисани немачки војни пројекти, инжењери, конструктори, научници свих профила, итд…
Европа живи у сенци тога. Немоћна и уморна.
„Европа је настала из једног огромног пораза који је без премца у њеној историји. Европа је први пут поражена. Европа као таква, читава Европа“, писао је Милан Кундера у поговору за једно издање романа Кожа Курција Малпартеа.
„Поражена најпре лудилом сопственог зла оваплоћног у нацистичкој Немачкој, ослобођена потом од Америке, с једне, и Русије с друге стране. Ослобођена и окупирана. То кажем без ироније. Обе ове речи су тачне. У њиховом споју лежи јединствени карактер ситуације.
Постојање припадника отпора (партизана) који су се свуда борили против Немаца нимало није променило суштину: ниједна земља у Европи (од Атлантика до балтичких земаља) није се ослободила властитим снагама. (Ниједна? Ипак, Југославија. Властитом партизанском војском. Зато је 1999. требало недељама бомбардовати српске градове, да би се, накнадно, и том делу Европе наметнуо статус побеђеног.)“ (Кундера)
Ево нас 9. маја 1950. да се подсетимо како је француски министар иностраних послова Роберт Шуман огласио „да се производња угља и челика Француске и Западне Немачке ставе под јединствену власт, која ће касније бити отворена за друге европске државе“. То је означено као Шуманова декларација.
Америчка потреба да се „вечно непријатељство“ Немачке и Француске поништи пред претњом совјетске Русије водила је до наддржавног организовања – данас је то Европска унија.
Унија окупиране Европе.
И – 9. мај преименован у Дан Европе. Пошто онима који су изгубили рат није мило да славе Дан победе (иако се говорило „над фашизмом“), Шуман се сетио – Дана Европе.
Нема у окупраној Европи Дана победе. Победник који је био и савезник постао је – велики „хладни“ непријатељ на Западу, а на Истоку све непожељнији ослободилац-окупатор.
Антифашизам је бивао све неподношљивији.
Европска породица народа, до које је држао Трећи рајх је – васкрсла. Склада се химна, исцрта се застава и 1985. у Милану се одлучује да се 9. мај има славити сваке године као Дан Европе. Јер, заиста Европи пораженој у Другом светском рату – није било до Дана победе.
Тако је трасирано и усмеравање – да је глупо да Руси буду победници, кад је лепше да то буду Американци. Холивуд није часио ни часа. Американци, са Британцима и понеким епизодистом од других Европљана, разбијали су на буљуке Немце по брдима и доловима…
Ни о свим биткама Александра Македонског, Цезара, Наполеона и многих историјских војсковођа није снимљено толико филмова колико о D-Day… А што је почетак Операција Оверлорд, тј. искрцавање Американаца, Британаца и Канађана на плаже у Нормандији 6. јуна 1945. Кад је већ немачка војска била сломљена на Источном фронту…
И сто пута поновљена лаж почиње да се прихвата као (научна) истина. А не стаје се на сто пута, иде се на безброј.
Али, после Украјинске кризе (од фебруара 2022.) балон је пукао. Москва је место где светски лидери долазе да обележе Дан победе над фашизмом, а Париз и Берлин ће сами себи правити слике које више никога неће импресионирати, нити ће то привлачити било кога. Каја Клас ће отићи у Кијев. Вашингтон ће се вратити Аламу и Бику Који Седи.
Остаје забележено да су Срби на 80. годишњицу победе над фашизмом, на Црвеном тргу, имали – двојицу председника. Нажалост, српска војска (наследница оних који су се једини „ослободила властитим снагама“) која је била, спремала се – није отишла!?
Додај коментар