- То је показало истраживање Евробарометара које је објавила Европска комисија. Тако и европска влада у Бриселу сад зна оно што је сваком Србину јасно бар деценију: „Грађани Србије највећи степен поверења имају у Русију и Кину, док је ЕУ са 38 одсто подршке тек на трећем месту“
- Скоро ће три деценије како нас Србе држе на кратком поводцу из Брисела, а посебно из Берлина и Париза. Иако нам је Вили Вимер, Немац који држи до части и поштења, да је на једној тајној конференцији у Братислави (2000) закључак био: „Србија мора трајно да буде искључена из европског развоја“
- У једном нашем истраживању (Институт за међународну политику и привреду са Институтом друштвених наука, оба из Београда) народни поглед показује и смисао за нијансе. Конкретно, држава Србија је у последњих 10 година најбољу спољнополитичку сарадњу имала са Кином, затим са Русијом и ЕУ, а најгору са САД. У региону блиски су нам пре свих Румунија (47,4 одсто), па Мађарска (29,8) а следе Црна Гора и Македонија (10 одсто)
- Ранг листа лидера до којих Срби држе: Виктор Орбан, Владимир Путин, Си Ђинпинг… О европским лидерима Срби мисле најгоре, а „став према председнику САД Доналду Трампу углавном је неутралан“
- Шта год да Срби дају, биће недовољно да непријатељство према њима стане. Чак је и сила од Летоније прошле недеље забрањивала навијачима Србима да на спортска борилишта (стадион, па у спортску халу) уносе заставе Србије. Само Србима је забрањивала
Пише: Слободан РЕЉИЋ
ПРОСТОМ народу коме политика није занимање све је јасно.
„Чланство Србије у ЕУ подржава 33 одсто грађана, што је најнижи ниво подршке међу земљама кандидатима“, показује истраживање јавног мњења Евробарометара које је објавила Европска комисија. И европска влада у Бриселу сад зна оно што је сваком Србину јасно бар деценију: „Грађани Србије највећи степен поверења имају у Русију и Кину, док је ЕУ са 38 одсто подршке тек на трећем месту.“
То показује колико је народна мисао, и поред свих манипулација и лажирања, и споља и изнутра, и у политици и у (дез)информативној сфери, способна да се докопа реалности.
„Колективна свест“ је моћ, ма колико њена успореност изазивала индивидуални песимизам. Стара кинеска мудрост је да вода носи брод, али вода може и да га преврне кад капетан не следи сигнале из зелених дубина.
Скоро ће три деценије како нас Србе држе на кратком поводцу из Брисела, а посебно из Берлина и Париза. Иако нам је Вили Вимер, Немац који држи до части и поштења и поред тога што је у високој политици, све то рекао јасно и гласно – односно, (да још једном подсетимо) он се у писму свом канцелару чудио тако беспризорној политици Запада, односно Америке, после једне тајне конференције у Братислави (2000).
Та порука је Србима обелодањена 2007. Један закључак је био: „Србија мора трајно да буде искључена из европског развоја“.
Све у проширеној реченици!
Међутим, то није значило да Србија треба да се искључи са „европског пута“. Нормалном уму то је знак да „Европа“ има неке намере добре за њу, а штетне за Србе. Политички ум не прати грубу логику.
И тако смо ступали у светлу будућност разбацујући ресурсе – прво, део територије са свим што је припадало Косову и Метохији, па онда распродаја природних богатстава (вода, шуме, руде, земља), предавали смо се потребама НАТО, компромитовали идеју демократије на којој се темељила предаја, а до – колонијалне демократије, разарали нормалност државних институција до „реформи“ које су нам спроводили странци или НВО-експерти обучени на семинарима и курсевима за расрбљавање/десуверенизацију војске, полиције, владе, судства, локалне самоуправе итд…
И најважније: угрозили смо и биолошку супстанцу – за петсто хиљада нас је мање у последњој деценији. Програм за обнову нације нам је донела влада на чијем челу је била етаблирана лезбијка, а сад нам министар иностраних дела најављује и увоз 200 хиљада момака из Гане!?
Ударали смо се у прса „страним инвестицијама“ од којих народ и држава нису имали користи – субвенционирала је држава стране фирме без икаквих њихових обавеза а да то није имало везе ни са смањењем запослености, јер да би то радило морали смо у почети увозити радну снагу са Далеког истока…
И док држава не одустаје од сплаварења „реком без повратка“, него нам то свакодневно оглашава „стратешким циљем“ – Евробарометар налази да „грађани Србије мисле да Кина и Русија имају више разумевања за националне интересе Србије када је реч о КиМ, када је реч о Србима у БиХ, када је реч о ЦГ него што то има ЕУ.“
Дајемо све ни зашта. Кад човек није у политици пред не малим је дилемама.
Евробарометар тако може да измери да „због свих наведених фактора, позитивну слику о ЕУ има 38 одсто грађана, што је најнижи ниво у односу на све земље Западног Балкана. И док слику ЕУ у Србији карактерише низак ниво поверења, Русија и Кина се убедљиво котирају као партнери и спољни донатори.“
Ето, чак је и чувена шарена лажа означавана као „донација“ (и њени витезови „донатори“) пала у смрдљиву евро-воду којом три деценије гацамо боси и сморени.
У једном нашем истраживању (Институт за међународну политику и привреду са Институтом друштвених наука, оба из Београда) народни поглед показује и смисао за нијансе: јасан је песимизам о питању чланства у Европској унији, али и опрезност према односима с Кином, а Русија највише доприноси националним интересима Србије.
Конкретно, држава Србија је у последњих 10 година најбољу спољнополитичку сарадњу имала са Кином, затим са Русијом и ЕУ, а најгору са САД.
У региону блиски су нам пре свих Румунија (47,4 одсто), па Мађарска (29,8) а следе Црна Гора и Македонија (10 одсто).
Ранг листа лидера до којих Срби држе: Виктор Орбан, Владимир Путин, Си Ђинпинг…
О европским лидерима Срби мисле најгоре, а „став према председнику САД Доналду Трампу углавном је неутралан“.
Сама Европска унија, на наше очи, мења се према логици вредности а која је усклађена са ставом Срба.
Они који су нам све ово радили последње три деценије губе контролу и над својим државама. Волстрит џорнал објављује да „по први пут, популистичке или крајње десничарске странке (тако евродемократе и либерали називају оне који у њиховим друштвима задобијају подршку демоса/народа, прим. Р.С.) воде у анкетама у Великој Британији, Француској и Немачкој, што је најновији знак растућег незадовољства бирача у већем делу континента након година високе имиграције и инфлације.“
Да, то су они разумни људи који све чешће у својим парламентима питају како је могуће да се њихове власти трзају на случај Украјине, а имају бескрајно разумевање на успостављање државе на Косову чија основа је политички сепаратизам, а економски развој се заснива на криминалу и трговини наркотицима. То су људи који се гласно противе наоружавању таквог ентитета, што отворено чине Америка, НАТО и земље ЕУ, а што је противно свим међународним закључцима и резолуцијама.
Њихове критике улоге НАТО-а и антисуверенизма нација Европске уније би, пре свега Србима, морале бити јасан сигнал да су стратешки циљеви влада у Београду тумарање, по оној народној пословици – гусака у магли.
У догледно време ЕУ не може никоме да буде ни од какве помоћи. Она једино може да нас припрема за бацање на Источни фронт. И да нам среди да тамо идемо – пре њих.
А стварајући војне савезе „наших пријатеља“ – Хрватске, Албаније и Косова, па онда Хрватска плус Словенија – Унија и Запад нам могу средити и „Украјину ван Украјине“. То се смеши путницима на „европском путу“ у Молдавији, Јерменији а сад се све чешће спомиње и Балкан, Србија – око Косова и Републике Српске. (Грузија се демобилисала, одустајањем од „европског пута“.)
Зато би ваљало бити мудар као народ. Јер, „било би глупо веровати да обезоружан народ има само још пријатеље, и био би срамотан рачун да би непријатељ могао бити дирнут одсуством отпора“, писао је Карл Шмит 1932.
„Политике мира“ коју српске владе воде бар две деценије су опасне, јер не узимају у обзир да би неки народ – „дружећи“ се с непријатељима у скорим догађајима и пројектима – могао да одустанком од сваке политичке одлуке проузрокује неко чисто морално или чисто економско стање човечанства. Политичко не ишчезава из света тиме што неки народ нема више снаге или воље да се задржава у сфери политичког. Ишчезава само слаб народ.“
Шта год да Срби дају, биће недовољно да непријатељство према њима стане.
Чак је и сила од Летоније прошле недеље забрањивала навијачима Србима да на спортска борилишта (стадион, па у спортску халу) уносе заставе Србије. Само Србима је забрањивала.
Џаба толика муниција испоручивана Украјини.
Одсуство потребе наше власти да на то одлучно реагује, не води никаквом миру. После тога се само иде даље.
Како рече Шмит, зна се куда иде народ који „нема више снаге или воље“ да се брани… То су и политичари могли да виде из ових деценија после пада Берлинског зида.
Имаћете само оно за шта се изборите. Најважније је, чини се, да је народ разумео.
Режими су ток, народ је вечан.
Додај коментар