- Додик се у Москви састао са Путиновом екипом (Лавров, Шојгу, Ушаков) која припрема договор са Трамповом репрезентацијом о Украјини, што свједочи колики значај Русија придаје Српској и Додику, а Лавров је најавио да Русија у октобру преузима предсједвање СБ УН и да ће на дневни ред „одмах ставити ситуацију у БиХ“, те поручио западним амбасадорима да се „добро припреме за бројна незгодна питања“
- Плус, Додик је по Жељки Цвијановић примио дискретну поруку од вицедржавног скретара САД Ландауа, а она је позвана у Вашигтон упркос санкцијама. Међутим, далеко од тога да је Српској, Србији, Србима све потаман. Противничка страна се консолидује
- Њемачка своје штићенике, најприје Аустрију, сада и Словенију, санкцијама против Додика увлачи у коалицију против Српске и Србије. Истовремено ствара „санитарни коридор“ војног савеза Словеније, Хрватске, Албаније и Косова, али и Трамп парира прекидом стратешког договора са Куртијем, а у Сарајево шаље отправника послова Џона Гинкела, специјалисту за кризни менаџмент
- Ако Српска оде из БиХ, прави пријатељи ће је одмах признати, а пет их је барем, рече једном раније Додик. Био би то и велики и ризичан потез, али када добијеш подршку најмоћнијих на планети, ваља уважити и њихове савјете, а Москва и Вашингтон су око БиХ, баш као и око Украјине успоставили и директну комуникацију
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ТОКОМ рата српске избјеглице из Босне су се у мањим групама познаника окупљале у истим београдским кафанама гдје су размјењивале информације, коментаре, анализе о драматичним збивањима у старом крају.
Један од њих, наглув, није могао да чује шта ко говори са разних крајева састављених столова, али се повремено укључивао истом реченицом: „Јесте, наши гаре, гаре наши, него шта!“ И, нико није примјећивао да он не прати ток конверзације, јер се „гаре наши“ као рефрен увијек уклапало у општи навијачки тон разговора.
Те, махом Сарајлије, на крају „гарења“, нису се вратиле у Сарајево. Српско Сарајево тек ће касније настати, промијенило је име у Источно Сарајево, а оно старо њима завичајно постало је блискоисточно.
Када и данас слушају и читају већину српских коментатора, колумниста, аналитичара, испада да „наши само гаре ли гаре“. Има у томе јачања колективног самопоуздања, мотивационог говора, на граници агитације и пропаганде, али су углавном само логички повезане неоспорне чињенице, макар оптимистички селектоване.
„Најоштрије осуђујемо покушаје да се с власти уклоне српски лидери који су непожељни Западу путем исфабрикованих кривичних случајева. Конкретно, наш пријатељ је легално избрани легитимни предсједник Српске Милорад Додик“, изјавио је Лавров приликом сусрета са Додиком у Москви. (10.09.25).
Из Београда га је испратио Вучић и на Инстаграму написао: „Братски сусрет са председникм Додиком и разговор о свим важним регионалним питањима“ (09.09. 25).
Орбан и Сијарто готово недељно исказују и пријатељство и братство са Додиком, а подржава га и Фицо.
Додик се у Москви састао са истом Путиновом екипом (Лавров, Шојгу, Ушаков) која припрема договор са Трамповом репрезентацијом о Украјини, што свједочи колики значај Русија придаје Српској и Додику, а Лавров је најавио да Русија у октобру преузима предсједвање Савјетом безбједности УН и да ће на дневни ред „одмах ставити ситуацију у БиХ“, те поручио западним амбасадорима да се „добро припреме да одговоре на бројна незгодна питања“.
Све то добро звучи за „Лавровљевог пријатеља“, „Вучићевог брата“, „Орбановог ’рођака’“ – за Српску и неног предсједника. Плус, Додик је тих дана по Жељки Цвијановић примио дискретну поруку од вицедржавног скретара САД Ландауа, а она је позвана у Вашигтон упркос санкцијама.
Додамо ли да код душмана у ЕУ, односно предводничкој „коалицији вољних“ ствари лоше стоје: АфД је по анкетама престигао Мерцову владајућу коалицију, Макронове владе падају као зреле крушке, Стармерову тресу милионске демонстрације у Лондону – Срби би могли да накриве капу. Наслов бестселера француског исторчара Тода гласи „Пропаст Запада“.
Међутим, далеко од тога да је Српској, Србији, Србима све потаман. Противничка страна се консолидује.
Иако су заједно и понаособ у силазној путањи, и Њемачка и Француска полицијом се успјешно бране од побуне, па и сам Трамп савезним војним формацијама смирује Калифорнију.
Нема тамо позива на демократски дијалог, као код Вучића и Додика. Нијемци се зимус ипак нису смрзли без руског гаса, Французи се ионако снабдијевају из Алжира. Британци се не жале.
Руске енергенте купују у препродаји, купују скупи течни гас и нафту из шкриљаца, привредни раст им је пао близу нуле, али убрзано се наоружавају и шаљу оружје у Украјину, и ниједна због тога још није банкротирала.
Двије од те три најбогатије земље посједују нуклерано оружје. Мерц је замијенио Шолца и Бербокову, а не АфД. Макрона неће замијенити Марин ле Пен, него опет неко испод шињела Ротшилдових.
Имају свој снажан огранак у вашингтонској мочвари, која се још није претворила у живо блато и прогутала Трампа, плаше и мобилишу по Истоку Европе: „Руси се неће зауставити на границама Украјине“.
Тај дио посла укључује и физичке ликвидације: Фицо је једва преживио атентат, Дугинова ћерка није, Трамп је био лакше рањен, а његов саборац Кирк је убијен, седморо покрајинских активиста АфД-а волшебно је помрло у низу.
Спријечени атентати се не рачунају, запријећени још мање.
Дугин каже да имају исту политичку позадину.
Своје штићенике, најприје Аустрију, сада и Словенију, Њемачка санкцијама против Додика увлачи у коалицију против Српске и Србије. Истовремено ствара „санитарни коридор“ војног савеза Словеније, Хрватске, Албаније и Косова, али и Трамп парира прекидом стратешког договор са Куртијем и преко Ландауа и Жељке успоставља комуникацију са Додиком, шаље у Сарајево отправника послова Џона Гинкела, специјалисту за кризни менаџмент.
Све у свему, коалицију вољних, коју чине двије колонијалне империје и држава која је изавала два свјетска рата, не треба поцјењивати.
Дугорочни тренд опадања њихове моћи није споран, али карткорочно и у неизвјесно дугом интермецу оне држе фронт на Западном Балкану.
Политички рат за Српску води се баш као и рат у Украјини. Нема блицкрига, него позициони рат у којем не само Путин и Трамп рачунају да вријеме ради за њих, него и главни Европљани да ће временом успјети да се консолидују, најприје против „малих“, а онда и великих Руса, па и против Америке Доналда Трампа, коме цури вријеме, још мало па прва од четири године другог мандата, након кога, по уставу, не може да се кандидује.
Ово рвање не води се до обарања противника на леђа, него на поене.
Јесте, мајка Русија напредује у Украјини, савезничка Кина пробија Пут свиле кроз Србију и у подршци Србима у УН досљедно прати Москву, а тек Орбан и Сијарто једном недјељно дају изразе подршке Српској, па матица, па СПЦ, Орбан, Фицо, али Српска је само један од фронтова на којем се данас води глобална битка између неолиберала и неосуверениста.
Битка за Западни Балкан, за сада само политичка, без оружја, али не без опасности да постане и оружана и да са периферије главних фронтова у Украјини и на Блиском Истоку, избије у центар пажње.
Можда ће баш Босна бити мјесто на коме ће друга страна укњижити поене, који остављају трајне ожиљке и након враћања на изворни Дејтон, на усмјерени дијалог или мирни разлаз.
Прадоксално, за Српску је кренуло набоље откако су САД, које су биле коловођа притиска на Српску, Србију и Србе, под Трампом одустале да се мијешају у унутрашње ствари других земаља, али истовремено за Српску је крајње неповољно што је њихово повлачење из БиХ отворило простор Њемачкој са „вољнима“ да саме сређују ствари у европском дворишту.
На тој основи ЕУ подржава наставак правно-политичког лудовања Шмита и Бошњака у Сарајеву, као и Куртијево насиље на КиМ. Елем, Србима ваља да се САД не мијешају, али не баш 100 одсто.
Иако посједује супериорно наоружање, којим је одавно могао да оконча СВО у Украјини, Путин не иде што брже на максималне циљеве који обухватају и Кијев, и Одесу, и делту Дњепра, него напредује корак по корак на широком фронту, трпи противничке ракете које стижу и до Москве, не би ли натјерао Зеленског на преговоре у којим би се овај помирио са интегрцијом Крима, Донбаса и других територија.
Си Ђинпинг, такође, на спектакуларној војној паради демонстрира растућу војну снагу Кине, али је још не користи да интегрише Тајван, који му по међународном праву припада, него рачуна да је боље да га добије за столом прорачуном односа снага.
„Иако сам жестоки критичар актуелне власти и Додика лично, ако распише референдум за отцјепљењу има мој глас“- написао је на твитеру угледни професор Универзитета у Српском Сарајеву. Није једини. Напротив!
Криза је увијек велики извор различитих могућности, а редовно стање маневрисања у мјесту, тактичких корака напред и назад, компромиса, нарочито током посљедњих година Шмитове владавине, дојадило је народу и жели да се већ једном пресијече.
Истовремено су жељни мира и стабилности, страхују од новог рата. Уосталом, ако Српска оде из БиХ, прави пријатељи ће је одмах признати, а пет их је барем, рече једном раније Додик. Био би то и велики и ризичан потез, али када добијеш подршку најмоћнијих на планети, ваља уважити и њихове савјете, а Москва и Вашингтон су око БиХ, баш као и око Украјине успоставили и директну комуникацију.
Како вели доктор Неле Карајлић: „Онај ко само игра за рају и не зна тактику, завршиће у нижеразредном Вратнику“.
Додај коментар