- Да муслимани/Муслимани/Бошњаци његују континуиран анимозитет према Србима данас се манифестује непрестаним нападима на Српску, Србију, Србе, Београд. „Босна ће бити мирна тек када Србија буде довољно слаба“ (Алија); „Босни је увијек све зло долазило из Београда“, „Срби су лоши људи“ (син му Бакир), а нису тајна ни праузроци
- Калајева конструкција о њиховим богумилским коријенима, о добрим Бошњанима, Цркви босанској, писму босанчици, коју су њихови историчари прихватили као спасоносно рјешење, пада пред низом историјских и савремених чињеница. Прије свега, богумилству се губи траг два вијека прије османске окупације Босне и почетка исламизације затечених хришћана
- Већина муслимана за аустроугарске окупације није прихватила ту своју измишљену етногенезу. Многе муслиманске породице на тавану су сачувале иконе као успомену на своје поријекло. Највећи умјетници поријеклом муслимани из БиХ – Меша Селимовић, тестаментом у САНУ, и Емир Кустурица чак и повратком на вјеру прадедова, опредјелили су се као Срби, односно православци
- Први велики јавни испад Муслимана против Андрића био је текст „О босанском духу у бих. књижевности“ Мухамеда Туње Филиповића у сарајевском часопису „Живот“, у којем је написао да су дјела југословенског Нобеловца „направила већу штету Босни него све окупаторске војске заједно“
- У међувремену, Русмир Махмутћехајић и Мухсин Ризвић разрадили су оптужбе Мухамеда Туње против Андрића у двије овеће књиге
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
АКО сте гледали изврсну ауторску играну ТВ серију Тике Станића (сценарио, режија, главна улога) о Иви Андрићу, морали сте запазити упадљиво велико присуство, данашњој младежи мало познатог лика, Родољуба Чолаковића.
„Друг Роћко“ је био моћна фигура старе комунистичке гарде, истовремено лични и породични интимни пријатељ иначе, самозатајног писца, те надасве велики поклоник његовог дјела. Знало се да би Титу било драже да је Нобела добио његов, такође кандидовани, саборац и пријатељ Мирослав Крлежа него монархистички дипломата са више политичких неподобштина у биографији, па је постојала опасност да се режим дистанцира од Андрића, што се дешавало неким совјетским нобеловцима.
Најзад, и сам творац Покрета несврстаних бивао је кандидат за Нобела за мир, па је било и личне сујете. Али, ту је био Чолаковић да аранжира предсједникову честитку и позив на приватну вечеру. Иако је он, Србин из Београда, половину награде послао за развој библиотека у БиХ, на Андрића су Бошњаци попријеко гледали.
Да муслимани/Муслимани/Бошњаци његују континуиран анимозитет према Србима данас се манифестује непрестаним нападима на Српску, Србију, Србе, Београд.
„Босна ће бити мирна тек када Србија буде довољно слаба“ (Алија); „Босни је увијек све зло долазило из Београда“, „Срби су лоши људи“ (син му Бакир), а нису тајна ни праузроци.
Комплекс конверзије на ислам изазвао је психолошки природну реакцију да потискују, негирају и заборављају своје православне и протонационалне српске коријене.
Превјеравање у српској народној поезији колективно је запамћено као издаја, јер исламизација није вршена силом, него социјалним привилегијама. Продали вјеру за вечеру било је неугодно подсјећање и, опет природно, подгријевало антагонизам.
Калајева конструкција о њиховим богумилским коријенима, о добрим Бошњанима, Цркви босанској, писму босанчици, коју су њихови историчари прихватили као спасоносно рјешење, пада пред низом историјских и савремених чињеница.
Прије свега, богумилству се, сем неколико стећака, губи траг два вијека прије османске окупације Босне и почетка исламизације затечених хришћана. Богумилство је било јерес унутар православне цркве и стигло је у Босну из Србије.
Већина муслимана за аустроугарске окупације није прихватила ту своју измишљену етногенезу. Многе муслиманске породице на тавану су сачувале иконе као успомену на своје поријекло. Највећи умјетници поријеклом муслимани из БиХ – Меша Селимовић, тестаментом у САНУ, и Емир Кустурица чак и повратком на вјеру прадедова, опредјелили су се као Срби, односно православци.
Мешин одлазак из Сарајева у Београд пропраћен је контроверзним реакцијама: једни су га оптуживали за отпадништво, а други били кивни на комунистичку власт што га је испровоцирала. Но данас га својатају и штампају, али не спомињу његову реченицу из Сјећања: „Увијек сам се осјећао Србин, али нисам се питао зашто, од ’41 знам и зашто“, прећуткују тестамент у САНУ, а истичу његово право име Мехмед.
Одлазак Емира, који је већ као млад стекао свјетску славу и данас изазива огорчење: „Мало што неће да буде наш него још и Србин и православац“. Својим примјером подсјећа их на оно што су били, а више неће да буду и сваки његов успјех дочекују на нож.
Посебно их љути Емирово дивљење Андрићу – Андрић град, Андрићев институт и, више од свега скулптура испред Института: сусрет два брата – патријарха Макарија и везира Мехмед-паше.
Мало је рећи изненађујуће, јер Андрић је по рођењу био Хрват, по завичају Босанац, по опредјељењу Србин, својим дјелом овјенчаним Нобелом открио је свијету локални микросвијет босанских муслимана под османском окупацијом.
Турци га доживљавају готово као домаћег писца и непрестано доштампавају, али Изетбеговић је Кустурици за нобеловца са мржњом проциједио „Фратарско копиле!“ Зашто?!
Није ли Андрић отјеловљење јединствене мулти-култи Босне, нису ли Макарије и Мехмед инкарнација „истине и помирења“? Све оно за шта се бошњачка политика данас кобајаги залаже.
Да није „бајаги“ могли би Андрић-град да походе као „Кућу цвијећа“, Меку и Медину. Поради „мира и стабилности“.
Али, „Аман јараб, тобе стакула“ куд ће тамо код она два шејтана Иве и Немање.
Први велики јавни испад Муслимана против Андрића био је текст „О босанском духу у бих. књижевности“ Мухамеда Туње Филиповића у сарајевском часопису „Живот“, у којем је написао да су дјела југословенског Нобеловца „направила већу штету Босни него све окупаторске војске заједно“.
Пошто је овај шокантан текст прећутан од иначе будних политичких форума, очито је био само пробни балон за заокрет у националној политици 60-их у БиХ. Пробушио га је млади Новица Петковић, асистент на истом ФФ оштром полемичком реакцијом. Изазвао је буру у Сарајеву, а бура је запљуснула и Београд и Загреб, па је Мухамед искључен из СК и због тога постао газија муслиманске чаршије.
Пијачним даном сељаци из околине Сарајева долазили су на Маркале и у оближњој књижари Свјетлост тражили „књигу Мухамедову“. Убрзо је, под притиском башчаршијске јавности, рехабилитован, а „великосрбин“ Новица морао је да се склони у Београд.
До тада су се против Андрића могла само ту и тамо чути говоркања да у његовом докторату (ригорози), одбрањеном у Грацу, пише нешто против Муслимана, али да је он забранио да се објављује.
Све остало је било искључиво слава и хвала, и чак су више пута отваране дуге жучне књижевно-политичке полемике којој националној књижевности, припада и БиХ се за нобеловца отимала са Србијом и Хрватском.
И док је нова национална политика на тапет ставила ништа мање него Његоша и Горски вијенац, па су средњошколски професори књижевности добили инструкцију да прескачу дио о истрази потурица, дотле је Андрићево дјело обрађивано читав семестар, те надуго и нашироко његови мостови као симбол повезивања вјера, народа, људи.
Историчар др Драженко Ђуровић, са ФФ у Српском Сарајеву, недавно је објавио драгоцјену студију о томе како муслиманска антиандрићевштина у БиХ има дужу и компликованију историју.
Не само компромитовани муслимански интелектуалци из баште „хрватског цвијећа“ и Ханџар дивизије (Наметак, Хаџијахић, Хамид Диздар) него чак и гајретовци, просрпски и југословенски оријентисани Муслимани, попут Ш. Куртовића, Х. Курта, С. Ораховца, Х. Чемерлића, пребацују Андрићу што су муслимански ликови у његовим романима „све сами насилници, садисти, психопате, који непослушне Србе набијају на колац и дјецу им одводе у јањичаре, чиме вријеђа и понижава муслимански народ.
Заобилазећи у Босни увијек клизави национални терен, ударају на Андрићеве међуратне „гријехе“: амбасадор у Хитлеровој Њемачкој, потписао Тројни пакт, Трећи Рајх му понудио азил у Швајцарској, неузнемираван од фашистичке власти написао три романа у окупираном у Београду.
Формално, адреса су комунистичке власти које га штите и величају, иако је политички неподобан, али „ћерку кара, снахи приговара“.
„Први текстови такве врсте појављују се већ 45.“ открива др Ђуровић, а ми бисмо додали да се они могу ставити у контекст закључака ЗАВНОБиХ-а из ’43.
БиХ је тада дефинисана као „и српска и хрватска и муслиманска“, а потом се трећи национални идентитет у каснијим пописима становништва губи и трансформише у „национално неопредијељени“.
Ко би за то могао бити крив?
Срби су створили двије Југе, на основу народноослободилачких заслуга у оба устанка против Турака, те против цара Фрање и Адолфа Хитлера, бројем и утицајем доминирали у компартији, војсци, полицији. Ипак, о муслиманском идентитету одлучивали су Хрват и Словенац, Тито и Кардељ, а не Србин Ранковић.
Фрустрације због конвертитства, колаборације са свим окупаторима, за које објективно нису претрпјели никакве колективне санкције, сручиле су се, стицајем околности, на Андрића.
Нобелова награда га је учинила недодирљивим, али право је чудо како се прије тога није нашао на удару власти у БиХ, иако су водећи муслимани у интерним дискусијам настојали да га ставе на дневни ред форума.
Као што наговјештава и др Ђуровић, био је то, по свему судећи, опет Родољуб Чолаковић. Андрићев анђео чувар, примио је Тита у политбиро КПЈ у илегали у Паризу и допринио његовом избору на чело КПЈ, те тиме стекао трајну наклоност „генсека неограниченог манадата“.
Важило је да знао више од свих осталих другова и посједовао ауторитет већи од виших у хијерархији.
У међувремену, Русмир Махмутћехајић и Мухсин Ризвић разрадили су оптужбе Мухамеда Туње против Андрића у двије овеће књиге. А један „експерт“ за тумачење умјетничке слободе, са српске стране, упозорио ме да у роману једног Бошњака, сви људски ликови носе муслиманска имена, а краве – Милка и Зорка, умјесто, рецимо Шефика и Мунира.
Додај коментар