Пророковић: Трамп је направио тектонски поремећај у балканској геополитици САД, криза ЕУ дестабилизује БиХ

• ЕУ је постала политичко крило НАТО, упрегнута је да све активности усмери ка Украјинској кризи и извођењу ратних операција. Кристално је јасно да Француска, Британија и Немачка пројектују ескалацију сукоба против Русије. Лидери те три земље, као и руководство ЕУ доживљавају овај рат као егзистенцијални, а у таквим конфликтима – нема нерешеног резултата
• Притисак на Србију организује се индуковањем промена са југа и запада, а незгодно је што се многи у Београду праве како то не виде, односно бирају „политику незамерања” пошто су несигурни и у то како ће се ствари у Србији (и у њеном комшилуку) даље одвијати, а ни како ће даље тећи овај (хибридни) рат између ЕУ и Русије
• Шмитово деловање било је усмерено ка ревизији Дејтона и угуравању БиХ у НАТО, али је породило дедејтонизацију. Док се у бошњачкој елити размишља о унитаризацији коју ће опослити уз помоћ политичког Запада (а тај замишљени политички Запад одавно више не постоји), хрватски представници размишљају о трећем ентитету, а српски политичари о иступању из БиХ и осамостаљивању
• И поред тога што је Шмит (зло)употребио Суд БиХ за доношење формалне одлуке о забрани политичког деловања председника Српске Додика, испоставило се да то мало шта мења и у текућој политици и у дугорочној перспективи. Јер, упркос одлуци Суда БиХ, Трампова администрација укинула је претходно уведене санкције Додику, чиме се показало да политички Запад више уопште није хомоген блок, нити да је Шмит за САД легитиман

НАКОН победе Доналда Трампа на председничким изборима и проблематизације питања даљег америчког учешћа у украјинском рату, ЕУ се нашла у новим околностима.

Са једне стране, рат у Украјини посматра се као егзистенцијални, што значи да нема пристајања на било какве компромисе. Са друге стране, ЕУ нема капацитете да у том рату победи без отворене и безрезервне подшке САД. Овакве околности чине постојећу кризу ЕУ још дубљом и узрокују радикалне реакције.

Заједно са европским крилом НАТО, ЕУ је отпочела процес милитаризације Старог континента, па у том контексту треба посматрати и њене активности (артикулисане преко Кристијана Шмита) у Босни и Херцеговини.

Криза ЕУ, коју Брисел покушава релативизовати радикалним мерама одражава се на стабилности свих европских држава, а крајњи исход овог процес крајње је неизвестан.

Када је реч о Босни и Херцеговини приметно је да се ослањањем на механизме ОХР и уз позивање на очување легалности и заштиту уставног поретка грубо крше дејтонски принципи и нарушава досадашња пракса, што може изазвати несагледиве последице.

Неизвесност остваривања декларисаних циљева у егзистенцијалном рату ствара нервозу, утиче на ирационалне одлуке и доприноси широј дестабилизацији ионако ровите и рањиве Босне и Херцеговине.

Дословно, све се у централноисточном ареалу Европе тренутно врти око питања чвршћег везивања за НАТО, чак се захтева и боља координација постојећих чланица због повећавања операбилности. Фактички, ЕУ је сада постала политичко крило НАТО, упрегнута је да буквално све активности усмери ка Украјинској кризи и извођењу ратних операција.

Последњим договорима „велике европске тројке” кристално је јасно да Француска, Велика Британија и Немачка пројектују ескалацију сукоба против Русије. Лидери три земље, као и руководство ЕУ доживљавају овај рат као егзистенцијални, а у таквим конфликтима – нема нерешеног резултата.

Изјава Доналда Туска, иначе одлично информисаног, како би пораз ЕУ у Украјини донео последице по цео свет – потврђују изнету тезу о перцепцији. Сасвим је друга страна медаље какве су тренутне околности у међународним односима и колике су уопште шансе ЕУ да из овог сукоба изађе непоражена (готово је извесно да у њему не може победити), тек ово је текућа „стратешка позиција” и према њој се калибрирају тактике.

Важна тактика примењује се према земљама југоисточне континенталне периферије које нису чланице НАТО. У непосредном руском и украјинском комшилуку фокус је на Грузији и Молдавији. Након неуспеха у Грузији „кавкаска иницијатива” пребачена је на Јерменију, мада Јереван, како због географских, тако и због политичких разлога, не може одиграти улогу намењену Тбилисију, без обзира на чињеницу да је Никол Пашињан „окренуо” спољну политику земље за 180 степени.

На Балкану, непокривене „НАТО кишобраном” остају Србија и Босна и Херцеговина, као и територија такозване Републике Косово. Притисак на Србију организује се индуковањем промена са југа и запада, а незгодно је што се многи у Београду праве како то не виде, односно бирају „политику незамерања” пошто су несигурни и у то како ће се ствари у Србији (и у њеном комшилуку) даље одвијати, а ни како ће даље тећи овај (хибридни) рат између ЕУ и Русије.

Све што се чини последњих годину дана на Косову и Метохији, а тиче се убрзане имплементације француско-немачког плана, чини се са циљем „угуравања” Приштине у НАТО.

Иако и у Приштини и у Сарајеву еврономенклатура дозвољава локалним политичарима да текуће активности оправдавају „историјским разлозима” и суштински националистичким наративом о борби против „великосрпске хегемоније”, иако се од стране заступника спонзорисаних невладиних организација и њихових медија упорно шири теза о томе како је на столу испуњавање услова због европерспективе, са становишта вођења егзистенцијалног рата ЕУ све је то мање битно.

Када је реч о БиХ, која није у НАТО – што психолошки, што због операбилности, то представља проблем за Брисел. Истовремено, унутар БиХ детектује се значајна промена расположења према чланству у НАТО, ово је тренутак који се у будућности неће поновити.

Бањалучки Центар за лобирање ради годишња истраживања јавног мњења у Сарајеву, Мостару и Бањој Луци са истим питањима и овога лета утврдио је како се подршка НАТО у прва два наведена града налази на историјском максимуму. У Сарајеву је за протеклих 12 месеци порасла са 89,5 на 97,5%, а у Мостару са 92,5 на 94%. Подразумева се, у Бањалуци су подаци опречни, свега 7% испитаника је са таквим ставом. Али, ако се изврши интерполација добијених резултата на целу БиХ, испоставља се да је близу две трећине испитаника за чланство у НАТО.

Политички – када је однос за и против око неког стратешког питања две трећине наспрам једне трећине, онима који остају у мањини постаје тешко да бране своју позицију. Та психолошка граница о „преко две трећине“ колебљивце „тера“ на попуштање.

Индуковање политичке кризе у РС, којим је руководио бивши амерички (Бајденов) амбасадор у Сарајеву, а извшавао га Кристијан Шмит, било је усредсређено на повећавање колебљивости код (новоизабраног) руководства у Бањој Луци, у таквим условима смањивање институционалне и политичке резилијентности и организовање референдума којим би се потврдило да две трећине грађана желе у НАТО.

Колебљиво руководство могло би махати „потврдом“ како улазак у НАТО не значи укидање Српске, а ако би се неко побунио ту је судократија да донесе решење на начин и у условима како је већ пресудила Додику.

Ипак, и поред тога што је Шмит (зло)употребио Суд БиХ за доношење формалне одлуке о забрани политичког деловања председника Републике Српске Милорада Додика, испоставило се да то мало шта мења и у текућој политици и у дугорочној перспективи.

Са једне стране, упркос одлуци Суда БиХ, администрација новог америчког председника Доналда Трампа укинула је претходно уведене санкције Милораду Додику (уведене од стране администрације Џозефа Бајдена), чиме се показало да политички Запад више уопште није хомоген блок, нити да је Шмит за САД легитиман. То је тектонски поремећај у балканској геополитици, што се одражава и на ситуацију у БиХ. Са друге стране, Шмитова агресивност опет је реактуализовала стари дискурс о првомартовској парадигми, чиме су зановљена нека стара сукобљавања која повећавају међуетничку дистанцу и кваре међуентитетске односе.

Шмитово деловање било је усмерено ка ревизији Дејтона и угуравању БиХ у НАТО, али је породило дедејтонизацију која се одиграва у неколиким смеровима: док се међу бошњачком елитом размишља о унутрашњим реформама и унитаризацији коју ће опослити уз помоћ политичког Запада (а тај замишљени политички Запад одавно више не постоји), хрватски представници размишљају о трећем ентитету, а српски политичари о иступању из БиХ и осамостаљивању.

Чини се како услед тога дејтонски оквир више нема никакву перспективу.

Са проглашавањем сукоба у Украјини егзистенцијалним ратом ЕУ је желела да геополитички заокружи целокупан простор југоисточне Европе, па је у том смислу имала амбицију да коначно реши питање Републике Српске, која би вероватно наставила да постоји, али без могућности да утиче на стратешке одлуке централних власти. Међутим, ова игра показала се исувише комплексном, пошто су и околности у стратешком окружењу сложене.

Уместо да донесе ново решење преко Кристијана Шмита, ЕУ је донела нови проблем који у потпуности може дестабилизовати БиХ и резултирати крајње неизвесним исходима.

(Трибина је одржана 7. октобра у Прес-центру УНС у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ – уз подршку Представништва РС у Србији)