- Милорад Додик је према западњацима показивао много више куражи него његови сународници и колега из Србије, који су готово увек вазални садржај сопствених односа према атлантистима и Бриселу надокнађивали бусањем у груди за унутрашњу употребу
- А онда је начињен овај нагли заокрет одлукама НСРС и последичним укидањем санкција многим функционерима Републике Српске, који су многи родољуби у Србији дочекали „на нож“ уз оптужбе о издаји. Да ли су, можда, „потрчали пред руду“?
- Рецимо, зашто Русија није реаговала на овај аранжман – обзиром да је била највећи заговорник очувања Републике Српске – а да није била учесник преговора?! Да ли би Русија ћутала на могућност нагле промене политичког курса Републике Српске усмереног према атлантистичким центрима? Да ли би реаговала бар посредно на мрежама, преко Захарове или Медведева? Уосталом, Додик је одлуку о укидању санкција примио баш у Москви, где је са руским колегама прославио ову вест
- Ако се испоставе као тачни медијски наводи да су Американци пристали да се заложе за Шмитов одлазак из БиХ, а можда и на потпуно укидање функције високог представника или бар злогласних бонских овлшћења, то ће значајно променити слику у прилог Додикових присталица
Извор: Нови стандард
Аутор: Игор ИВАНОВИЋ
У ОВОМ тренутку није сасвим јасно да ли Додиков договор са Американцима чува или разграђује државно-ентитетске атрибуте Републике Српске, с обзиром да не знамо његове детаље. Ипак, Додик би морао повести рачуна да избегне судбину Радована Караџића
Одлука Народне скупштине Републике Српске (НСРС) о именовању Ане Тришић Бабић за вршиоца дужности председнице РС услед суспензије демократски изабраног председника Милорада Додика, изазвала је велики шок у српској јавности са обе стране Дрине. Посебно ако се узме у обзир да су у пакету поништени и поједини закони и закључци махом усвојени у скорије доба у циљу оспоравања надлежности деловања правосудних институција БиХ.
На први поглед је изгледало да се ради о капитулацији, иако је било прилично нелогично да Милорад Додик нагло капитулира након скоро 15 година борбе за очување „дејтонских“ надлежности Републике Српске, у којој је више пута био лично угрожен на разне начине. Такође, нелогично је и јер се раније налазио у незавиднијим ситуацијама од ове.
Многи у Србији су пожурили да овај Додиков маневар окарактеришу као чин издаје којим је истрговао личну сигурност на рачун статуса Републике Српске. Убрзо су укинуте санкције Министарства финансија САД према Милораду Додику и другим високим функционерима Републике Српске, између осталих и Председнику НСРС Ненаду Стевандићу, као и српском члану председништва БиХ Жељки Цвијановић.
Ови догађаји су само учврстили Додикове критичаре у уверењу да су у праву када га нападају за издају. Због суспендовања Милорада Додика расписани су за 23. новембар превремени избори за председника Републике Српске, а Додикова странка Савез независних социјалдемократа (СНСД) је кандидовала универзитетског професора Синишу Карана за ову функцију.
Дакле, избори се обављају под копреном конфузије и непостојања сигурних информација о правој природи претходних догађаја, али све наречено нимало не умањује њихов значај. Напротив, иако постоје тврдње да је све унапред договорено са америчким преговарачима, избори ће имати судбоносни карактер по будућност Републике Српске.
Већ дуго времена у једном делу наше јавности, које је упадљиво мањинско по подршци, али и упадљиво већинско по медијском утицају, пласира се теза да је Додик главни савезник напредњацима у њиховом опстанку на власти у Србији. Временом ова пропагандна бујица постепено спира историјски монумент Републике Српске, где се под фирмом напада на Додика сакрива прави смисао: напади на статус Републике Српске.
Тако се у пакету са оптужбама на Додиков рачун пласирају тезе како је судбина прекодринских Срба њихова ствар, како „они“ (Срби из Републике Српске) „имају своју државу, па нека се тамо питају“, како би власт у Србији већ била оборена да нема „босанских“ Срба, и слично. Међутим, руководство „прекодринских Срба“ је понекад бивало изложено и нападима од стране провладиних медија у Србији, додуше увијено и дозирано, са стилском разликом у односу на прозападне медије.
Напредњачки медији би из заклона палили тешко медијско наоружање превентивно, на оним опасним раскрсницама на којима би се могла уздрмати актуелна власт у Србији, употребљавајући различит наратив и различите мотиве од „латиничних“ медија. Тако у Србији постоје периоди двоструке опструкције статуса Републике Српске: они којима руководе „сорошевски“ курсисти, као и они које најбоље оличава чин пријема Кристијана Шмита у форми ”високог представника за БиХ” од стране председника Републике Србије.
У исто време су Шмитов статус, позивајући се на легитимност, негирали и Русија и Кина, као и власти у Бањалуци. Овај поступак председника Србије је био „нож у леђа“ Српској која се упињала да докаже како је Шмитов покушај умањења надлежности РС нелегитиман и нелегалан, како због његовог фалсификованог именовања, тако и због немогућности да било који високи представник, легитиман или нелигитиман, мења одредбе Дејтонског споразума.
Због свега се не може потврдити да Милорад Додик пресудно помаже опстанку власти у Србији (иако су постојали неки гестови подршке), али се свакако може констатовати да већину критичара Милорада Додика који долазе са прозападне стране – опстанак Републике Српске ни најмање не занима. Чак супротно.
Милорад Додик је дошао на место премијера Републике Српске као тотални политички аутсајдер, за кога је пре тога са разлогом постојао утисак да има „сорошевски“, а не патритоски карактер. Познато је да га је приликом првог доласка на власт као ”дашак свежег ветра на Балкану” хвалила чак и Медлин Олбрајт. Међутим када се вратио на власт 2006. године, Додик је у потпуности променио своју политику у односу на западна очекивања.
Био је основни штит у атлантистичком настојању даље разградње „дејтонских“ принадлежности Републике Српске, упркос томе што је, како смо већ нагласили, у политику ушао из странке која није имала чврст патриотски имиџ.
Са друге стране, некадашњи председник Републике Српске који је дошао из редова патриотске странке СДС – Драган Чавић, кључна је особа преко које се одвијао процес гашења Војске Републике Српске. Војске која је била предвиђена „Дејтонским споразумом“ и која је била основни фактор настанка овог српског државног ентитета.
Зато је политичка судбина Милорада Додика била везана за опстанак „дејтонског“ формата Републике Српске, јер је свих ових година његова политика била брана атлантистичким настојањима да овај српски државни ентитет сведу на ниво регионално-локалне самоуправе.
Посебно су ови процеси били агресивни за време владавине демократа у САД чију политику је обликовао савез либералних јастребова, „неокона“ и међународних корпорација, а која је према српском народу гајила отворену мржњу „бајденистичких“ размера. Није било лако издржати њихове готово свакодневне притиске уперене против српских националних интереса. Додик је повремено имао подршку од стране руководства у Србији, али се стекао чврст утисак да је ова подршка била ограничена само до оне линије која не би угрозила личну власт политичког врха у Београду у његовим деликатним односима са Бриселом и Вашингтоном.
Чврсту подршку Додик је имао само од Виктора Орбана, као и од „израелског лобија“, коме Додик није окренуо леђа чак и у најделикатнијим тренуцима током напада на Газу. Русија ниједног момента није одустала од гласне подршке очувању „дејтонског“ капацитета Српске, упркос њеном разумљивом фокусирању на украјинско ратиште (сличан став је имала и Кина).
Ове две мега државе које стрпљиво освајају врх светског утицаја и чији поглед на БиХ је био различит од западног, нису признале Кристијана Шмита за „високог представника“. Тешко да би овај немачки туриста добио и обичну грађанску визу за улазак на њихову територију, а камоли да му се призна било који дипломатски статус преко УН. Управо тада је Кристијан Шмит, како смо већ нагласили, примљен на Андрићевом венцу у Београду, у статусу који је најблаже речено – споран. Није ово био само шамар Републици Српској, већ и руско-кинеском погледу на балканску политику.
Браниоци Додикове политике који су долазили из Србије нису имали никаквих намера да се мешају у унутрашње ствари Републике Српске, а још мање у изборну вољу српског народа са супротне стране Дрине. После неславне роле Драгана Чавића и промене политике СДС-а у вазалном смеру, код њих је перманентно присутна бојазан да би променом власти могао отпочети нови талас самоукидања елемената српске државности преко Дрине.
Поготову што су у последњој деценији били сведоци процеса тихе разградње српских државних интереса на матичној територији Србије, чему је највише допринео „Бриселски споразум“ са свим својим потписаним и непотписаним анексима. За српске родољубе је власт у Републици Српској била гарант снажније политике очувања националних интереса од матичне власти у Србији, упркос фактицитету да је статус Републике Српске знатно нижег ранга од државног статуса који има Република Србија, па је самим тим и могућност одбране далеко слабија. Ипак, некако се стицао утисак да атмосфера у Републици Српској садржи осетно мањи вазални потенцијал од ове са наше стране Дрине.
Милорад Додик је према западњацима показивао много више куражи него његови сународници и колега из Србије, који су готово увек вазални садржај сопствених односа према атлантистима и Бриселу надокнађивали бусањем у груди за унутрашњу употребу. А онда је начињен овај нагли заокрет одлукама НСРС и последичним укидањем санкција многим функционерима Републике Српске, који су многи родољуби у Србији дочекали „на нож“ уз оптужбе о издаји. Да ли су, можда, „потрчали пред руду“?
И поред логичних сумњи у скривени исход тајних договора између америчких представника и Додикових емисара, односно у тренутно невидљиве негативне последице за Републику Српску које би могле накнадно да се остваре, ипак се намећу неке дилеме које не иду на руку Додиковим критичарима.
Рецимо, зашто Русија није реаговала на овај аранжман – обзиром да је била највећи заговорник очувања Републике Српске – а да није била учесник преговора?! Да ли би Русија ћутала на могућност нагле промене политичког курса Републике Српске усмереног према атлантистичким центрима? Да ли би реаговала бар посредно на мрежама, преко Захарове или Медведева? Уосталом, Милорад Додик је одлуку о укидању санкција примио баш у Москви, где је са руским колегама прославио ову вест.
Додуше, исти критичари износе несхватљиви случај руске помоћи Црној Гори у њеном одвајању од Србије – која је након уласка у НАТО постала отворени непријатељ Москве – као пример у традицији очигледних погрешних процена руске спољне политике.
Друга дилема се тиче реакција које долазе са бошњачке стране, односно од њиховог државно-ентитетског руководства. Ако је процес одузимања принадлежности Републике Српске отпочео након предметних преговора и пратећих процеса, зашто бошњачко руководство тако хистерично реагује када би им овакав расплет догађаја ишао наруку у сваком погледу? Да ли је њихова реакција превентивна и очекивана по инерцији или имају сазнања да је отворен процес супротан од њихових очекивања?
Поред ових дилема постоје и неки аргументи који иду у прилог овакве одлуке Милорада Додика.
Додиково повлачење из врха државне политике не уклања његову политичку фигуру са позиције врха утицаја у Републици Српској, услед ротације на место председника СНСД-а. Тиме су се избегле замке које је поставио и које ће постављати Брисел, а стварна моћ је остала тамо где се налази Милорад Додик. Управо његова странка заговара судбинску важност предстојећих председничких избора тврдећи како ће избори директно представљати потврду стеченог суверенистичког капацитета Републике Српске, односно да ће у пракси избори бити референдумског карактера баш на ову тему.
Такође, тврде да односи са Русијом нису ослабљени због овог договора са САД, већ да је руска подршка непромењена и неспорна. Незванично скоро сви из руководства Републике Српске – али не и у јавности – говоре како имају снажних индиција да их Србија не би пратила до краја, већ да би их у једном моменту „пустила низ воду“.
Индикативно је преношење свежих вести из Републике Српске у српским државним медијима, у којима су многе изјаве функционера са оне стране Дрине спиноване и дотериване према евро-атлантистичком кроју. Као да власти у Србији полако припремају нашу јавност на завршни чин: нужност напуштања руског утицаја услед испуњења свих коначно формулисаних услова за евро-интеграције.
Ипак је актеулна српска власт изабрала да од наше сиротиње донира Хилари Клинтон у изборној кампањи уместо Доналда Трампа, који такве поступке не прашта. Због свега нас руководство Републике Српске уверава у нужност стратешких преговора са америчким естаблишментом управо у епохи Трампове владавине у којој је „израелско питање“ можда најдоминантнији политички вектор, а досадашња политика Републике Српске је доследно пратила баш овај смер.
И преговоре су зато реализовали управо после Трамповог и Путиновог састанка у Енкориџу, који је и поред неких еуфоричних реакција подршке и пренаглашавања резултата, ипак сасвим извесно трасирао и неке стазе заједничког пута. Због свега тога очекују да ће на предстојећим изборима добити подршку која би им омогућила континуитет досадашње суверенистичке политике коју би традиционално подржавала Русија, а не би значајно опструирала Америка.
Добронамерни критичари упозоравају Милорада Додика на сличан историјски догађај у коме се његов претходник Радован Караџић такође договорио са америчком администрацијом, коју је заступао Ричард Холбрук. Познато је да је америчка страна вулгарно изиграла договор без икакве моралне дилеме и без поштовања кодекса. Од тада је питање личне судбине бившег председника Караџића постало трагично.
Међутим, и поред поштовања свачије судбине и његовог права на достојанствен и праведан исход (што код Радована Караџића никако није био случај), примарно питање је даља судбина Републике Српске. Само у датом контексту је упитан садржај преговора са америчком администрацијом, односно да ли овај договор чува или разграђује државно-ентитетске атрибуте Републике Српске. Ако се испоставе као тачни медијски наводи да су Американци пристали да се заложе за Шмитов одлазак из БиХ, а можда и на потпуно укидање функције високог представника или бар злогласних бонских овлшћења, то ће значајно променити слику у прилог Додикових присталица.
Ако из свега овога Република Српска изађе стратешки неоштећена или чак ојачана – иако ће морати да направи неке компромисе са федералним властима у Сарајеву – онда ће се поново потврдити историјски парадокс да се у многим народима велика историја не рађа у центру већ на периферијама. Јер чак и они који не воле Милорада Додика, признају му да је у досадашњој политичкој каријери имао велику храброст.
Сетимо се само судбине бившег председника Србије Слободана Милошевића, кога је опозициона јавност у Србији често називала „арогантном кукавицом“, позивајући се на изјаву нареченог Холбрука. Онда се у животу Слободана Милошевића десио бродолом који га је преумио и потврдио хегелијански закључак да је истина увек на крају и да такав крај доказује и почетак.
Слободан Милошевић је отишао са овога света са радикално супротних позиција од кукавице, након храбре борбе против евро-атланских окупатора, коју су могли предвидети само најлуциднији међу нама.
Његов крај је показао смисао његовог живота и његове борбе. Исто ће бити и са Додиком: крај ће показати и почетак.
(Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”)
Додај коментар