Малић: За Србе са обје стране Дрине није добро да им историју пишу Ноел Малколм и „Чаршијавуд“

• „Босанска“ кинематографија је у пракси оно што политичко Сарајево сања да сама БиХ буде једног дана: искључиво бошњачка. То је само дјелимично објашњиво „веома дубоком интеграцијом Републике Српске у свесрпски културни и образовни простор“, као и бе-ха Хрвата у хрватски
• Чињеница да је сарајевска кинематографија де факто постала „индустрија геноцида“ не слути на добро ни опстанку БиХ ни менталном здрављу Бошњака, али не смије се игнорисати. Срећа у тој несрећи је што су западни покушаји да од рата у БиХ направе профит у кино-салама углавном пропали
• Српски културни простор није неспособан да произведе филмска остварења у рангу Холивуда: падају на памет „Бранио сам Младу Босну“ (2014.), или српско-руска продукција „Балканска међа“ (2019.). Међутим, далеко је вјероватније да све што се дотиче деведесетих или пати од југобумерске носталгије за братствојединством, или има отворено аутошовинистичку и непријатељску поруку, јер је модерно „заробити себе у туђина“
• Деведесетих је у скоро свакој књижари у Америци могла да се купи „Кратка историје Босне“ британског псеудо-историчара Ноела Малколма. То је и данас прва станица необавијештених странаца, јер је свеприсутна и није скупа. За то вријеме, оно мало књига на енглеском из српске перспективе се углавном бави оспоравањем антисрпске пропаганде, па нису пандан Малколмовој петпарачкој „повијести“

Пише: Небојша МАЛИЋ

КАЖЕ се да историју пишу побједници, али то није сасвим тачно.

Историју стварају побједници, а пишу је они најгласнији. Тако је Винстон Черчил од себе направио хероја Другог свјетског рата јер је први том (од укупно шест) историје тог сукоба објавио већ 1948-ме. Узалуд је било Двајту Ајзенхауеру, америчком главнокомандујућем генералу и будућем предсједнику, што је своје мемоаре објавио пар мјесеци раније.

Черчил је постао далеко утицајнији на културу, политику и историографију на Западу, а 1953. је за цијелу серију добио Нобелову награду за књижевност.

У Америци се често чује изрека „Политика је низводно од културе“, што у пракси значи да се политички апетити бирачког тијела унапријед обликују књигама, филмовима, серијама и другим културним садржајима.

Почетком новембра је у Руском дому у Београду представљено истраживање групе руских научника о Босни и Херцеговини 30 година послије Дејтона. Између демографских, економских, социолошких и политичких анализа, просто искаче поглавље Никите Бондарева о – филму.

Врстан познавалац значаја културе у политици, Бондарев користи филмографију да илуструје дубоку подијељеност БиХ.

„Босанска“ кинематографија је у пракси оно што политичко Сарајево сања да сама БиХ буде једног дана: искључиво бошњачка. То је само дјелимично објашњиво „веома дубоком интеграцијом Републике Српске у свесрпски културни и образовни простор“, као и бе-ха Хрвата у хрватски.

Развој самосталне филмске индустрије у РС је заустављен 2011, када омладинска комедија „Здухач значи авантура“ није успјела ни комерцијално, а ни код критичара. Сарајево, међутим, функционише по сасвим другом моделу.

„Ти филмови немају за циљ да зараде: «Quo Vadis, Aida?» није надокнадио ни четвртину свог буџета. Скоро сви ови филмови су, без изузетка, настали новцем од грантова и донација“, пише Бондарев.

Умјесто комерцијалног успјеха, Бошњаци су се окренули фестивалима и изабрали „стратегију «играња жртве» која прожима читаву масовну културу БиХ“, вели он.

„Аида“ Јасмиле Жбанић је свакако најбољи примјер и врхунац таквог „стваралаштва“, који Бондарјев описује као „важан елемент међународне кампање за демонизацију Срба и, конкретно, за демонтажу Дејтонског споразума и Републике Српске“. Али није и једини.

„Скоро сваки амбициозни млади редитељ у БиХ почиње свој пут кратким филмом о рату, његовим посљедицама и са великом вјероватноћом се окреће теми Сребренице“, напомиње Бондарев.

Чињеница да је сарајевска кинематографија де факто постала „индустрија геноцида“ не слути на добро ни опстанку БиХ ни менталном здрављу Бошњака, али не смије се игнорисати. Срећа у тој несрећи је што су западни покушаји да од рата у БиХ направе профит у кино-салама углавном пропали.

Ако ико данас спомиње режисерски првенац Анђелине Џоли, рецимо, онда је то само као примјер како не треба да се ради.

Међутим, да основни проблем још увијек постоји показује и недавна помама у западним медијима на очигледну лаж и подметачину о „сарајевском снајпер-сафарију“, коју је Сарајево пажљиво „опрало“ преко Словеније и Италије.

Сам Холивуд је можда офуцан и пропада, али потражња за холивудским наративима и даље постоји.

Српски културни простор није неспособан да произведе филмска остварења у рангу Холивуда: падају на памет „Бранио сам Младу Босну“ (2014.), или српско-руска продукција „Балканска међа“ (2019.).

Међутим, далеко је вјероватније да све што се дотиче деведесетих или пати од југобумерске носталгије за братствојединством, ако је тачно оно што претекли Крајишници кажу о новој серији „Тврђава“ – или има отворено аутошовинистичку и непријатељску поруку, јер је модерно „заробити себе у туђина“.

Ово нам већ неко вријеме долази главе. Деведесетих је у скоро свакој књижари у Америци могла да се купи „Кратка историје Босне“ британског псеудо-историчара Ноела Малколма: потпуно искривљени наратив у служби бошњачке ратне пропаганде.

То је и данас прва станица необавијештених странаца, јер је свеприсутна и није скупа. За то вријеме, оно мало књига на енглеском из српске перспективе се углавном бави оспоравањем антисрпске пропаганде, па нису пандан Малколмовој петпарачкој „повијести“.

Што је још горе, то су махом едиције академских издавача, у малим тиражима и по цијенама неприступачним обичном читаоцу.

Америка је постала свјетска велесила између осталог и захваљујући Холивуду, односно „фабрици снова“ која је прво Американцима, па онда остатку свијета продала цијелу једну парадигму живота под маском лаке забаве.

Потпуним запостављањем културне политике, Срби са обје стране Дрине су дошли у ситуацију да им историју пишу Ноел Малколм и „Чаршијавуд“ из долине Миљацке.

А то неће и не може изаћи на добро.