- ЕУ нема снаге да било шта предузме нити да реформише стање у БиХ, још мање има капацитет да обезбједи било какве гаранције тих евентуалних реформи. Празнине сада настоји да попуни Америка, иако за актуелну америчку администрацију Западни Балкан није приоритет али Вашингтон ипак не жели обнову балканских проблема. Настоји да истисне и минимизира значај ЕУ а то значи Њемачке. То је такође дио такозваног америчког хибридног рата против ЕУ
- Међу циљевима је да се на страну Запада колико толико придобије Република Српска како би, жеља је, кроз уступке Републици Српској Босна и Херцеговина постала нека врста бране према Русији
- Празнине се покушавају премостити иницијативом да се смени Кристијан Шмит, којег, наравно, Запад сматра високим представником. Иницијативу су, занимљиво је, покренуле америчке дипломате, које нису дио америчке амбасаде у Сарајеву и то је прихваћено у Стејт дипартменту као и у већини европских земаља
- Америка подржава идеју да Савјет безбједности УН треба да именује, верификује, новог Високог представника а Њемачка и Велика Британија се томе противе. Лондон и Берлин траже да буде постављен као и Шмит, значи без УН него само кроз од стране Запада контролисаног Савјета за спровођење мира. Посебно Британија инсистира да институција Високог представника мора да остане и то у оној форми у којој је до сада била
Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ
КАКО се на рушевинама међународног поретка свјетска криза продубљује, на Западу су пресушиле идеје и за Босну и Херцеговину, званично признату државу која је у ствари у статусу једине европске колоније.
У бирократским круговима Европске уније у Бриселу се, додуше на нижем нивоу, ипак разговара о кризи у Босни и Херцеговини а доминантно мишљење је, како је речено аутору овог текста у разговорима са неколицином европских дипломата, да Дејтонски споразум, којим је устројена та држава, више није неопходан. Другим ријечима, мора да се мијења. Али, признаје се, ЕУ нема снаге да било шта предузме нити да реформише стање у Босни и Херцеговини а још мање има капацитет да обезбједи било какве гаранције тих евентуалних реформи.
То је реално стање европске бирократије.
Те празнине ЕУ немогућности сада настоји да попуни Америка, иако за актуелну америчку администрацију Западни Балкан није приоритет али Вашингтон ипак не жели обнову балканских проблема. Поред тог генералног става, америчка администрација има и још неколико циљева.
Ти циљеви нису усмјерени ка томе да се нешто битније мијења него прије свега да се из тог простора истисне и минимизира значај ЕУ а то значи Њемачке. То је такође дио такозваног америчког хибридног рата против ЕУ.
Међу циљевима је да се на страну Запада колико толико придобије Република Српска како би, жеља је, кроз уступке Републици Српској Босна и Херцеговина постала нека врста бране према Русији.
Актуелне политичке празнине се покушавају премостити иницијативом да се смени Кристијан Шмит, којег, наравно, Запад сматра високим представником. Иницијативу су, занимљиво је, покренуле америчке дипломате, које нису дио америчке амбасаде у Сарајеву и то је прихваћено у Стејт дипартменту као и у већини европских земаља.
Америка је чак привремено суспендовала и финансирање Канцеларије Високог представника.
Другим ријечима, Шмит одлази. Свима је јасно да је Шмит многе ствари у БиХ погоршао, покварио и сви су се на неки начин уплашили могућег даљег развоја. И зато он мора да оде. И то је одавно јасно, али се сада жели искористити моменат због неких договора Американаца и Милорада Додика како би се представило да је то уступак Републици Српској.
Занимљиво је да је поред Републике Српске Шмиту замјерено и то што је упропастио и односе у Федерацији БиХ и то прије свега са Хрватима. Оцјењује се да су Хрвати против Шмитове политике која би, како кажу, довела до тога да они постану национална мањина иако су конститутивни народ. То је озбиљан проблем иако га нема много у јавности.
У току су разговори ко и како би могао да замијени Кристијана Шмита. Кључни разговори се воде између канцеларије ОЕБС-а у Сарајеву, чији се утицај у Босни и Херцеговини често превиђа, дипломатске мисије Велике Британије и Њемачке. Присутна је и ЕУ али без већег утицаја.
Постигнута је сагласност да институција Високог представника и послије Шмита остане у Босни и Херцеговини. Значи, и послије Шмита долази неки други Високи представник.
Али, има и неспоразума међу западним земљама.
Прво, ко ће бити нови Високи представник. Европа гура да то буде неко из Европе, Њемачка настоји да то поново буде Њемац. Али, могуће је и другачије. Американци се не би устручавали да то овога пута буде Американац иако се тиме руши правило да Високи представник буде из Европе а шеф Мисије ОЕБС-а Американац. Али, у новим околностима све је могуће.
Неспоразуми између Њемачке и Америке око Шмита нису једини.
Основни неспоразум је како поставити новог Високог представника.
Америка подржава идеју да Савјет безбједности Уједињених нација треба да именује, верификује, новог Високог представника а Њемачка и Велика Британија се томе противе. Лондон и Берлин траже да буде постављен као и Шмит, значи без Уједињених нација него само кроз од стране Запада контролисаног Савјета за спровођење мира.
Посебно Велика Британија инсистира да институција Високог представника мора да остане и то у оној форми у којој је до сада била. Британија на томе инсистира не само због одржавања привида њеног већ ослабљеног утицаја него и због тога што Високи представник именован без Савјета безбједности своју лојалност дугује Европи и Британији а не Уједињеним нацијама гдје су не само Русија и Кина него и Америка.
О томе се на нижем нивоу још увек воде дискусије и за сада нема назнака како ће на крају бити одлучено. Али, како изгледа, ипак се не очекују битније промјене у статусу Високог представника.
Позиција Републике Српске и послије свих догађања и ванредних избора није битније промијењена. Извјесно је да ће притисци бити настављени због Русије али и Кине.
Али, Република Српска је ипак својим ставовима и иницијативама промијенила многе ствари и разголитила је апсурд Босне и Херцеговине и западну политику.
Ништа више у БиХ неће бити као прије. И то је јасно и о томе се у круговима међународне дипломатије већ увелико разговара и признаје.
Упркос изјавама и саопштењима, БиХ је на раскрсници али још нема критичне енергије да се било шта промијени и учини смишљен политички искорак.
Такав амбијент ће потрајати а у међувремену Босна и Херцеговина ће копнити, нестајати као држава. Република Српска мора да се припреми за тај процес.
Предстоје велики, историјски ломови мада то и неће бити тако скоро али ти ломови су неизбјежни.
Од самог почетка Босна и Херцеговина је инструмент међународне политике и промјена у свијету. Промјене су у посљедњу вријеме интензивиране а већинско мишљење је да ће крај рата у Украјини довести до формулисања нових односа у свијету и такозване нове безбједносне архитектуре. Ствари ће, очекује се, бити много јасније. То ће у великој мјери и бити али се ипак не може поуздано рећи када ће се тај рат окончати. И да ли ће то бити довољно преломно за нове односе у свијету.
Све, како изгледа, може да потраје јер тај рат симболизује историјске ломове за које барем Запад није спреман. У преводу, да ли ће крај сукоба у Украјини – када дође – бити и крај рата.
Многи историчари подсјећају и на искуство два свјетска рата у 20. вијеку. Када је завршен Први рат – ратни амбијент није престајао и наставио се оним што се у данашње вријеме зове хибридним ратом што је довело до Другог свјетског рата. То значи да су тај свјетски лом и рат трајали практично 30 година.
Неке од земаља, као Русија, на пример, на актуелни рат у Украјини гледају кроз то историјско искуство.
Много је, међутим, отежавајућих околности за постизање мира у Украјини. Основно је што западна и америчка страна не уважавају новостворену реалност и намећу принцип, примјењен и у БиХ и на Косову, да губитници одређују услове мира и краја рата. У реалности то не функционише тако.
Недавни разговори изасланика америчког предсједника Трампа у Москви су показали да Трампова администрација не одустаје од наметања примирја а не рјешења основних узрока који су довели до рата. То је потпуно супротна позиција од руске.
Русија инсистира на свеобухватном споразуму о узроцима рата и новонасталој територијалној ситуацији који би имао међународно-правну важност. А ту правну важност могу да дају само државне институције које потписују споразум а у Москви су била два приватна изасланика предсједника Трампа, његов пријатељ Виткоф и зет Кушнер, који нису чак ни чланови било које институције америчке администрације.
Све се више показује да је ипак највећи проблем Европска унија која упорно хушка власти у Кијеву да наставе рат. Европљани желе да ратују. Њемачки министар одбране Борис Писторијус је недавно рекао да је рат Европе против Русије вјероватан 2028. а можда чак и већ идуће, 2026. године.
Европска елита истовремено настоји да Америку директно увуче у рат против Русије, што Трампова администрација одбија. У ствари, испод јавне сцене у току је својеврсни хибридни рат и на Западу, између ЕУ и америчке администрације.
Вјерује се да водеће земље ЕУ хушкају на наставак рата јер су свјесне да ће се европска интеграција и формално распасти када се једног дана заврши украјински рат.
У допуњеној америчкој Стратегији безбједности се у ствари индиректно и позива на демонтирање ЕУ. Али, у ЕУ елити доминира увјерење да би рат у Украјини и против Русије могао Унији и да поврати изгубљени идентитет и нарушено јединство. И не одустаје се од рата.
Администрација предсједника Трампа је још увијек против директног увлачења у рат против Русије али многи подсјећају на ефекат знан као Перл Харбур када је тадашњи невољни предсједник Рузвелт ипак ушао у рат иако је био против тога. Сумња се да би тајне службе неких европских земаља могле диверзијама у Црном мору и на Балтику да изазову „Перл Харбур ефекат“ утолико прије што би то могло да има подршку и једног дијела америчког естаблишмента.
Шта год да буде, већ сада је извјесно да ће на крају ратничка Европа ипак платити високу цијену не само ратничке политике у Украјини него и историјских ломова које тај рат симболизује.
Али, све ће то потрајати и промјене које ће донијети рат у Украјини неће тако скоро доћи.
У таквом амбијенту тешко је видјети да би се и за Босну и Херцеговину могле појавити неке нове идеје.
Додај коментар