- Помоћник министра правде Србије Бранислав СТОЈАНОВИЋ посебно указао на озбиљно здравствено стање генерала Ратка Младића, који „очигледно не добија адекватан третман у затвору у Хагу“.
- Скренуо жању и на одбијање Механизма да генерала Младића привремено пусти на слободу ради лијечења из хуманих разлога: „Зато Србија тражи и дала је све потребне гаранције за његово рано пуштање на слободу“
СРБИЈА је поново затражила да Савјет безбједности УН донесе одлуку да хашки осуђеници казну издржавају у земљи чији су држављани, а под надзором Механизма или другог тијела које Савјет буде овластио, рекао је помоћник министра правде Србије Бранислав Стојановић.
Он је посебно указао на озбиљно здравствено стање генерала Ратка Младића, који, како је истакао, очигледно не добија адекватан третман у затвору у Хагу.
Стојановић је у Савјету безбједности УН указао и на одбијање Механизма да генерала Младића привремено пусти на слободу ради лијечења из хуманих разлога.
– Зато Србија тражи и дала је све потребне гаранције за његово рано пуштање на слободу – истакао је Стојановић.
Он је изразио увјерење да је благовремени завршетак рада Механизма неопходан, не само за институционални интегритет, већ и за кредибилитет међународне правде, саопштено је из Министарства правде Србије.
Стојановић је нагласио да тренутно, само 15 особа које је осудио Хашки суд, остаје у притвору у осам земаља.
Он је указао да, упркос значајним ресурсима којима Механизам располаже, осуђена лица немају адекватан приступ правној помоћи или средствима неопходним за припрему све сложенијих захтјева за превремени или условни отпуст.
– У пракси се од њих очекује да се ослоне на бесплатне професионалне правне услуге како би остварили загарантована права – навео је Стојановић.
Нагласиоје да би свака процјена овог питања морала да узме у обзир да је прошло више од 30 година од завршетка оружаних сукоба у БиХ и Хрватској и 26 година од завршетка сукоба на територији Србије, као и да су осуђена лица сада у поодмаклој животној доби и да пате од озбиљних, а у неким случајевима и неизљечивих болести.
– У пракси, Механизам је условни отпуст одобравао тек у веома касној фази, када је животни вијек осуђених лица изузетно ограничен – рекао је Стојановић и као најновији примјер за то навео је случај генерала Небојше Павковића, који је преминуо за само 21 дан након условног пуштања на слободу.
Он је напоменуо и да овај приступ одступа од вишедеценијске праксе досљедног поступања са слично ситуираним затвореницима, те да покреће легитимну забринутост да ли нова, рестриктивна политика служи другим сврхама, укључујући и ефективно продужење постојања Механизма.
Осврћући се на питање будуће локације хашког архива, Стојаноивћ је навео да документација не обухвата само пресуде, налоге и одлуке, већ и огромну количину документације која никада није прихваћена као доказ.
– Њихово смјештање у Београду, главном граду бивше Југославије, представљало би природно и практично рјешење, осигуравајући да истраживачи и јавност имају приступ свеобухватним записима на једном мјесту – навео је Стојановић.
Он је поновио спремност Србије да обезбиједи одговарајуће објекте, безбједносне аранжмане и услове рада, укључујући привилегије и имунитете за особље УН, које је укључено у овај посао.
Када је ријеч о активности Канцеларије тужиоца, Стојановић је оцијенио да његов Извјештај описује главни фокус као „размишљање и планирање будућности Механизма у складу са резолуцијом Савјета безбједности 2740“, иако, како је подсјетио, кривично гоњење злочина почињених у бившој Југославији више не спада у његов мандат.
Он је рекао да у случају радикала „Радета и Јојић“ Србија још једном понавља своју спремност да преузме надлежност над кривичним гоњењем и у овој ствари и позива Механизам да преиспита своју одлуку да не уступи случај надлежним судским органима Србије.
Додај коментар