- Већ и само џума у подне, која сваког петка муслимане ослобађа од пола дневног радног времена, када се помножи са 48 недјеља у години, даје збир од 24 нерадна дана. Када се томе додају дани Бајрама и хаџа, свјетовни празници, годишњи одмори и повезивање дана прије и послије викенда, испада да муслимани у БиХ не раде безмало трећину године
- Неолиберално радно законодавство, које широм ЕУ намеће запосленима све дуже радно вријеме и све дужи стаж до све мање пуне пензије, у колизији је са бројним нерадним данима у исламском календару. Бакир је зато, биће, свјестан да се Меркелова и Макрон ужасавају од заразног примјера таквих „ударника“ у европској кући, у којој се све више и све дуже ради
- Муслиманима је изгледа шанса вјероватни будући предсједавајући Предсједништва Милорад Додик, који им је у име изворног Дејтона у више наврата и варијација поручио: „Радите у вашем Сарајеву и кантонима са бошњачком већином шта год хоћете, али оставите нас на миру да у Српској организујемо живот по своме“. Посвећеност Бошњака вјери, односно хаџу и џуми у бројним нерадним данима, срећно би се удружила са његовом жељом да што мање раде на ревизији Дејтонског споразума и централизацији БиХ
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, Политика
„У ПОСЉЕДЊИХ неколико година одлазак на хаџ поскупио је за читавих 3000 КМ или 1500 еура“, алармирао је ономад сарајевски портал Кlix.ba,јер то у БиХ за вјерујуће Бошњаке представља озбиљан проблем.
Бар један одлазак на хаџ током живота обавеза је сваког муслимана, а шеријат препоручује и више ходочашћа у Меку.
У ситуацији када комплетан аранжман, са повратном картом, смјештајем и храном кошта колико су и просјечна цјелогодишња примања запосленог муслимана у БиХ, то постаје не само ствар посвећености исламу него и дубине џепа. Неки ту богоугодну дужност обављају и сваке године, док већина годинама мора да штеди и за тај један обавезни пут у Саудију.
У Босни то зову„одлазак на Ћабу“ по ритуалном обилажењу светог камена Кабе, што је, у ствари, само дио обреда у Меки.
Ко би требало да притекне добрим муслиманима да би постали и хаџије? ИВЗ? СДА? Власт на територији пет кантона са бошњачком већином?
Проблем пада у незгодан моменат када Предсједништво БиХ, наводно, иначе дискриминише муслимане у односу на хришћане. Једино њима ускраћује потпис споразума са ИВЗ-ом којим би „јединствена држава“ БиХ и са муслиманима регулисала права вјерника на јавно празновање, одијевање и исхрану у складу са Кураном и шеријатом.
Очему се ради ?
Бошњачка политичка елита сасвим озбиљно рачуна на то да ће БиХ у догледно вријеме, подршком САД бити преко реда примљена у НАТО и ЕУ те преустројена у унитрану државу. Истовремено, свјесни су да „исламофобне“ Француску, Њемачку, Италију, као и Мађарску, Пољску и Словачку, неће придобити када у јавним институцијама у Сарајеву угледају службенике са ахмедијама и у трофртаљкама, а службенице са заровима. А то је управо оно што је уговором, који је ИВЗ поднијела Предсједништву БиХ, недвосмислено предвиђено као право сваког муслимана.
Неолиберално радно законодавство, које широм ЕУ намеће запосленима све дуже радно вријеме и све дужи стаж до све мање пуне пензије, у колизији је са бројним нерадним данима у исламском календару. Већ и само џума у подне, која сваког петка муслимане ослобађа од пола дневног радног времена, када се помножи са 48 недјеља у години, даје збир од 24 нерадна дана. Када се томе додају дани Бајрама и хаџа, свјетовни празници, годишњи одмори и повезивање дана прије и послије викенда, испада да муслимани у БиХ не раде безмало трећину године. А Бакир је, биће, свјестан да се Меркелова и Макрон ужасавају од заразног примјера таквих „ударника“ у европској кући, у којој се све више и све дуже ради.
Најзад, сигурно је да ни Иванић и Човић у Предсједништву БиХ, али из сасвим других разлога, такође нису спремни да потпишу уговор са ИВЗ-ом. Ради се о уговору по коме би православни Срби и Хрвати-католици радили знатно више него њихове колеге муслимани-Бошњаци.
Два бајрама се нерадно балансирају са Божићем и Ускрсом, али џума и, поготово, хаџ уносе вјерски и национални дисбаланс који граничи са дискриминацијом суграђана, који по Уставу имају једнака индивидуална и групна права и на рад и на нерад.
Међутим, добар муслиман мора и петком у подне на џуму и једном или више пута на хаџ, што уз годишњи одмор и цивилне празнике, значи четвртину године плаћеног одсуства и 8000 КМ трошка.
На аларм се нису огласили ни ИВЗ, ни СДА, ни кантони а ни нека саудијска, турска или персијска исламска банка која би понудила намјенске и по исламу иначе бескаматне кредите.
Колико одлазак на Ћабу доприноси угледу међу џематлијама, свједочи фото-репортажа у сарајевским медијима о својевременом боравку Алије, вишеструког хаџије, у Меки.
Предсједник БиХ, омотан бијелим чаршафом, у друштву са предратним уредником листа „Комунист“ Муфидом Мемијом, одушевио је Башчаршију.
Али, шта данас да ради просјечан муслиман, који је све више окренут џамији, Курану, шеријату, када су се и предсједник Бакир и реис Хуснија изјаснили да хоће у ЕУ, а еx реис Церић вели да је „данас Бошњацима и Мека и Медина у Бриселу“?
Рјешење проблема изгледа да ће морати да сачека постизборну јесен и долазак Додика у Сарајево.
Вјероватни будући предсједавајући Предсједништва у име изворног Дејтона у више наврата и варијација је поручио: „Радите у вашем Сарајеву и кантонима са бошњачком већином шта год хоћете, али оставите нас на миру да у Српској организујемо живот по свом.“
Најзад, Додик није наклоњен радном напрезању кадрова у заједничким органима у Сарајеву, посебно не бошњачких, који неуставно форсирају унитарну државу.
Посвећеност Бошњака вјери односно хаџу и џуми у бројним нерадним данима срећно би се удружила са његовом жељом да што мање раде на ревизији Дејтонског споразума и централизацији БиХ.
Додај коментар