- Са Турском су чистији рачуни него са ЕУ, јер она много јасније, гласније и без квази-либералног фразирања саопштава своје ставове и интересе. Додатно, такав отворени турски наступ оставља простор и Србима са обе стране Дрине да такође отвореније наступају наспрам својих савезника и интереса
- После Ердогановог сарајевског митинга и ритуалног својатања БиХ, ко може легитимно замерати Београду артикулисање сопствених геополитичких интереса ако их и Турска и ЕУ испољавају на просторима на којима је српски фактор државотворан и историјски и популационо присутан?
- Треба ипак бити опрезан. Не треба губити из вида да је Ердоганова Турска врло амбициозна држава која није одустала од својих отоманских корена и неоотоманских интереса које је спремна да агресивно заступа. Тако је у једном партијском говору у фебруару ове године Ердоган поручио да „нису у праву они који мисле да смо из својих срца избрисали земље из којих смо се повукли пре стотину година”
Пише: Александар ПАВИЋ
САРАЈЕВСКИ предизборни митинг турског председника Реџепа Тајипа Ердогана је прошао, ако се изузму вести о могућем атентату, без неких већих таласања, за које очигледно нико није имао интерес. Званична Република Српска се потрудила да се држи по страни, сматрајући то својеврсном унутрашњом ствари политичког Сарајева, све док то не задире у унутрашње ствари целе БиХ, која укључује, допадало се то некима или не, и Републику Српску.
Наравно, било је и стандардних испада, од истицања ратних застава тзв. Армије БиХ, до већ више пута поновљене флоскуле о завету којег је Алија оставио Ердогану да се „побрине” за БиХ, који је Ердоган још једном јавно и прихватио. Било је и везивања застава Турске и БиХ, али је јасно свакоме да се та симболика односи искључиво на део босанско-муслиманске популације, и да Србе и Хрвате, без њиховог политичког пристанка, она не дотиче.
Република Српска је, у координацији са Србијом, заинтересована за предложени аутопут Београд-Сарајево-Београд, опет, уз чврсте гаранције да ће се њени интереси бити заштићени.
Садашњи Ердоган није идентичан оном који је 2013. у Призрену дрчно изјавио како је „Турска Косово и Косово Турска”. Нити је данашња Турска идентична оној из 2009. када је тадашњи министар спољних послова Давутоглу у Сарајеву дрчно подсетио да су Турци у Босну дошли „на коњима”. Јер, десио се неуспели пуч у јулу 2016. за који је Ердоган јавно окривио свог главног политичког ривала Фетулаха Гулена, а суштински и оне који му пружају уточиште и не желе да га изруче турским органима (САД), после чега је кренуло постепено спољнополитичко преусмеравање Турске, укључујући и приближавање Русији и Ирану, поготово у контексту сиријске кризе, као и растуће отуђење од западних савезника и саме НАТО алијансе чији је Турска изузетно важан део.
Важно је напоменути и да су се од тада турско-српски односи знатно побољшали, између осталог и због праворемене подршке коју је званична Србија пружила Ердогану у вечери неуспелог пуча, коју Ердоган очигледно цени.
Управо је то турско преусмеравање забринуло главне западне престонице кад је реч о Балкану, које сад, уз Русију и, све више, Кину, и Турску придодају оним спољним силама које би могле да „попуне вакуум” који би настао ако ЕУ – а, по могућству, и НАТО – не успеју да интегришу целокупни регион у своје редове. Што је још један доказ – ако је неком уопште и требао – да ЕУ наше просторе првенствено третира не вредносно, како би то бриселске бирократе желеле да представе, него геополитички, што је потврђено и на управо завршеном Самиту ЕУ-Западни Балкан у Софији, где је француски председник Макрон истакао да би било „јако лоше” за ЕУ ако би се регион окренуо Русији или Турској, а бугарски премијер Борисов јавно запитао да ли ЕУ жели да „други геополитички играчи ојачају свој ионако висок утицај у региону”.
Ако ништа, са Турском су чистији рачуни него са ЕУ, јер она много јасније, гласније и без квази-либералног фразирања саопштава своје ставове и интересе. Додатно, такав отворени турски наступ оставља простор и Србима са обе стране Дрине да такође отвореније наступају наспрам својих савезника и интереса. После Ердогановог сарајевског митинга и ритуалног својатања БиХ, ко може Бања Луци спочитавати будуће посете високих руских званичника или још тешње везе са Србијом? Ко може легитимно замерати Београду артикулисање сопствених геополитичких интереса ако их и Турска и ЕУ испољавају на просторима на којима је српски фактор државотворан и историјски и популационо присутан?
Наравно, замерања ће бити, и с њима се мора рачунати као уобичајеним инструментима из дипломатско-стратешког арсенала, али се не може прихватити да сви осим Срба имају право на сопствене интересе. Поготово када је јасно да ЕУ једино занима да се Србија на „правно обавезујући” начин одрекне Косова и Метохије, а Република Српска да се утопи у централизовану БиХ – и то све на „лепе очи”, тј. на основу магловитих обећања да ће „једног дана” можда постати део ЕУ. Оне исте ЕУ чија је и сама будућност под све већим знаком питања, а још више после формирања нове италијанске владе.
Враћајући се Турској, ствар треба гледати крајње трезвено и широм отворених очију. Тачно је да су се у последње две године отворили путеви шире турско-руске сарадње, што се може позитивно одразити и на наше просторе, посебно ако дође до пуне реализације тзв. Турског тока, односно његовог пролаза кроз Србију. Такође би била добродошла и већа турско-руска безбедносна сарадња, односно бар прећутни договор да су мир и стабилност на Балкану важни за обе државе, које неће једна другу ометати у односима са традиционалним регионалним савезницима.
Међутим, не треба никако губити из вида да је Ердоганова Турска – што укључује и главне опозиционе снаге у земљи – врло амбициозна држава, која није одустала од својих отоманских корена и нео-отоманских интереса, које је спремна да агресивно заступа и промовише. Тако је у једном партијском говору у фебруару ове године Ердоган поручио да „нису у праву они који мисле да смо из својих срца избрисали земље из којих смо се повукли пре стотину година” и да „сваком приликом кажемо да се Сирија, Ирак и друга места у географији наших срца нимало не разликују од наше домовине”.
Посебно се у последње време заоштрава и реторика према Грчкој. Тако је уочи своје посете тој земљи у децембру 2017. Ердоган јавно позвао на „ажурирање” Уговора из Лозане из 1923, којим су одређене данашње турске границе (што су грчки званичници одбацили као могућност), а више пута је дао до знања да је тим уговором Турска „поклонила” нека острва у Егејском мору Грчкој. Наравно, Турска не одустаје ни од Кипра, и јавно истиче да то острво за њу има стратешки значај. У том контексту је турски вице-премијер Тугрул Туркеш у јануару 2017. отворено изјавио:
„Постоји дезинформација да се Турска занима за Кипар зато што тамо постоји турска заједница… Чак и да нема Турака на Кипру, Турска би опет имала кипарско питање, и немогуће је за Турску да од тога дигне руке”.
Ни обновљени турско-руски односи нису без трзавица. Русија повремено упути позив свим страним војскама да напусте Сирију, укључујући и турску војску, док Турска и даље даје јавну подршку Украјини око Крима, као и кримским Татарима и њиховим правима. Ипак, са позитивне стране, осим сарадње око Турског тока и других енергетских пројеката, продаја руских система С-400 је од посебне важности, не само због ближе руско-турске војне сарадње, већ и због чињенице да је то питање постало можда најозбиљнија коска раздора на релацији Анкара-Брисел (НАТО) и Анкара-Вашингтон.
Све у свему, јаче ангажовање данашње Турске на Балкану носи у себи потенцијалне користи али и позива на опрез. Што је, уосталом, и нормално у међународним односима.
Додај коментар