Фото: Медија центар Београд
- Слободан АНТОНИЋ: Већ прве Кецмановићеве књиге, објављене још крајем 70-их, за његову генерацију представљале су откриће једног новог погледа на друштво и политику. Иако је у неким од новијих Кецмановићевих књига реч о другим тематским преокупацијама, у њима постоји исти откровитељски моменат
- Милош КОВИЋ: Кецмановић указује да један народ у БиХ жели да влада осталима, по сваку цену. Он жели да централизује БиХ, да присили Србе да се томе покоре и да прихвате дангу геноцидног народа, при чему тај исти народ одбија да прихвати своју одговорност за ратове ’90-их, а поготово се дистанцира од свог дела одговорности за НДХ и масовне покоље у Другом светском рату
- Александар ПАВИЋ: Кецмановић наш најбољи познавалац не само политичких него и социјалних и културних процеса у БиХ – из прве руке и као сведок или учесник преломних догађаја, у живом контакту са личностима које су стварале њену најновију историју. А све предочава андрићевским стилом тако да читалац ужива на свакој страници „Хронике немогуће државе“
- Срђа ТРИФКОВИЋ: Постоји Срби, који због свог одијума према Додику, торпедују Републику Српску. То се, нажалост, догађа у Сарајеву и ради се о Србима из странке која је некада стварала Републику Српску и тиме се ствара политичко-порнографски скандал. Морају да постоје јасне црвене линије у заштити националног интереса испод којих се не сме ићи. Тешко је и замислити да би политички противници израелског премијера Бењамина Нетањахуа пактирали са Хезболахом јер је то за Јевреје просто немогуће
- Ненад КЕЦМАНОВИЋ: Постоје врло нормалне, стабилне државе у свијету које су конфедерације или федерације, што би и БиХ могла да буде кад из Сарајева не би биле емитоване пријетње и притисци да се створи нека централизована, унитарна и у суштини — антидејтонска држава“
У БЕОГРАДУ је промовисана књига др Ненада Кецмановића „Хроника немогуће државе“, чији је издавач Catena mundi, а суштински је наставак његове претходне књиге „Немогућа држава“.
„Хроника немогуће државе“ садржи 200 ауторових текстова насталих од 2011. до 2015. године, односно – хроника су збивања у БиХ која показује њену суштинску дисфункционалност.
О књизи су говорили Слободан Антонић, Милош Ковић, Александар Павић, Срђа Трифковић и аутор.
Промоцији је присуствовао и директор Представништва Републике Српске у Београду Млађен Цицовић.
Слободан Антонић је на почетку излагања подсјетио да су већ прве Кецмановићеве књиге, објављене још крајем 70-их, за његову генерацију представљале откриће једног новог погледа на друштво и политику и да тада није ни слутио да ће имати част да данас говори на промоцији његове књиге. Иако је у неким од новијих Кецмановићевих књига ријеч о другим тематским преокупацијама, Антонић и у њима препознаје исти откровитељски моменат, па је навео неколико цитата из Хронике немогуће државе у којима се сажето и јасно открива суштина босанске драме.
Осврнуо се на и геополитички значај Српске која као клин улази у католичко и муслиманско окружење, а истовремено је у свијету доживљавају, због блиских веза, као мост за излазак Русије на Медитеран.
„Кад повежете та два исказа геополитичког, потпуно је јасно оно што се дешава у Републици Српској и око Српске“, нагласио је Антонић.
Историчар Милош Ковић на промоцији упозорио да није суштински проблем суживот у БиХ јер Срби и муслимани живе једни поред других вјековима, већ да је проблем оно што се угнијездило, а то је исламски фундаментализам.
Ковић указао: ако неко може из искуства да говори о БиХ – онда је то Ненад. Кецмановић. Па наставио:
„Када говоримо о тренутку, о ономе што се сада догађа, Кецмановић утврђује оно што мање-више сви знамо и наслућујемо, а он то познаје много боље од нас, а то је да имате један народ у БиХ који жели да влада осталима, по сваку цену. Он жели да централизује БиХ, да присили Србе да се томе покоре и да прихвате дангу геноцидног народа, при чему тај исти народ одбија да прихвати своју одговорност за ратове ’90-их, а поготово се дистанцира од свог дела одговорности за НДХ и масовне покоље у Другом светском рату“.
Кецмановић и у овом дјелу о Босни – оцијенио је Ковић – демонстрира не само врхунско познавање материје и списатељску вјештину него и неупоредиво искуство без кога нема великог дјела. Додао је да кецмановић искуствено познаје поднебље, менталитете, народе, а то недостаје другим ауторима у овој области, те би српска наука морала да се побрине о насљедницима.
Поменуо је и да су му консултације са Кецмановићем биле драгоцјене у припреми експертског наступа пред Хашким трибуналом.
Ковић сматра да је Кецмановић тренутно најбољи познавалац прилика у БиХ и да књига „Хроника немогуће државе“ то и показује.
Аналитичар Александар Павић је на промоцији указао да је Босна и Херцеговина заиста немогућа држава, јер ни 23 године послије Дејтонског споразума није успјела да заживи као држава:
„Босна и Херцеговина је држава која је пробала да буде држава кад се насилно и нелегално отцепила од СФРЈ, затим, уз подршку тада целог света, целог Запада и главног хегемона САД није успела да се осамостали, па је онда дошао Дејтон који је од ње покушао да направи државу и, ево, прошле су 23 године од Дејтона, и то никако да заживи као држава. Значи, БиХ сама говори за себе да је немогућа држава и, у ствари, професор Кецмановић је само констатовао оно што је свима очигледно а није политички коректно да се каже“.
Павић сматра да је „Кецмановић наш најбољи познавалац не само политичких него и социјалних и културних процеса у БиХ – из прве руке и као сведок или учесник преломних догађаја, у живом контакту са личностима које су стварале њену најновију историју. А све предочава андрићевским стилом тако да читалац ужива на свакој страници Хронике…
Професор међународних односа Срђа Трифковић оцијенио је да је Кецмановићева књига веома значајна јер показује да је „БИХ вазда била дисфункционална заједница која је у себи садржала све центрифугалне тенденције распада“.
„Напросто је немогуће очекивати од ње да икада буде једна срећна хармонична и прогресивна заједница“, рекао је Трифковић.
Он је указао и на, по њему, крајње негативна дешавања по српске националне интересе у БиХ од 2015. године до данас.
„Имате Србе, који због свог одијума, антигонизма према Додику торпедују Републику Српску. То се, нажалост, догађа у Сарајеву и ради се о Србима из странке која је некада стварала Републику Српску и тиме се ствара политичко-порнографски скандал. Морају да постоје јасне црвене линије у заштити националног интереса испод којих се не сме ићи“, рекао је Трифковић.
Он је указао и на покушаје увоза такозване обојене револуције, која је покушана раније да се из Федерације БиХ извезе на простор Републике Српске, док данас протест „Правда за Давида“, који је можда почео оправдано и спонтано, садржи елементе борбе против власти.
Трифковић се посебно осврнуо на текст у коме аутор анализира примјену Шарповог рецепта за провоцирање и усмјеравање ненасилних револуција у Федерацији БиХ са неуспјелим планом да се прошире и на Републику Српску.
У овом контексту је предочио да је тешко и замислити да би политички противници израелског премијера Бењамина Нетањахуа пактирали са Хезболахом јер је то за Јевреје просто немогуће.
Истакао је да је Кецмановић луцидно предвидио да режисери иза сцене неће одустати, него изнова покушати у другом ентитету.
Трифковић и читаоце упутио на недавно објављени двотомни зборник Југославија – крај једне илузије јер се у њему налази и сјајан Кецмановићев текст који треба читати као цјелину са Хроником немогуће државе.
Трифковић тврди да је у Српској на дјелу покушај „обојене револуције“ под фирмом протеста „Правда за Давида“, јер постоје индиције да одређени кругови настоје да родитељску бол искористе за свођење својих политичких рачуна.
Покушај обојене револуције већ једном је у Српској осујећен 2014. године, када је побуна радника у Тузли преко ноћи претворена у насилне демонстрације широм земље, али су грађани то на вријеме препознали и остали мирни, рекао је Трифковић.
„Та обојена револуција, која је можда почела савршено оправдано и савршено спонтано, претворила се у Џин Шарповски сценарио од врха до дна, од главе до пете, од а до ш и која следи све добро познате елементе тог сценарија, укључујући и добро познату песницу и све остале елементе смене режима“, сматра Трифковић.
Кецмановић је на промоцији рекао да је „Хроника немогуће државе“ нека врста наставка његове књиге „Немогућа држава“, у којој је изнио неке ставове, оцјене и прогнозе везане за судбину БиХ, у периоду између 2011. и 2015. године.
Навео је да може да каже да је и оно што се сада догађа у БиХ потврђује тезе из „Немогуће државе“ и додао да је „немогућа држава“ метафора, хипербола у ужем смислу која се одомаћила у политичком језику у РС па и у Србији.
„БиХ није немогућа, самим тим што на неки начин постоји, само нема никакву перспективу и лоше функционише из неких разлога који су структуралног карактера и који не дозвољавају да профункционише на један, како воле да кажу, нормалан начин. То ’нормално‘ треба са резервом узети, јер у Сарајеву ту код њих ’нормалну‘ виде као пројектовану јединствену државу, што је бесмислено. Постоје врло нормалне, стабилне државе у свијету које су конфедерације или федерације, што би и БиХ могла да буде кад из Сарајева не би биле емитоване пријетње и притисци да се створи нека централизована, унитарна и у суштини — антидејтонска држава“, рекао је Кецмановић.
Према његовим ријечима, такву пројекцију унитарне Босне све мање прихвата тзв. Херцег Босна, а РС се непрестано опире томе. То се догађа у условима када ни српски, ни хрватски народ немају никакве претензије да утичу и мијењају, а поготово да намећу нешто кантонима у којима већину чине Бошњаци.
Међутим, у супротном смјеру има таквих претензија, закључио је Кецмановић.
Навео је да „Хроника немогуће државе“ омогућава читаоцу да се оријентише у мноштву противрјечних дневних информација и оцјена о догађајима у БиХ.
Према његовим ријечима, оно што се у БиХ дешава указује да она нема никакву перспективу.
Кецмановић истиче да у свим својим текстовима и књигама говори о кључним разлозима који не дозвољавају да БиХ нормално профункционише.
„Видите сад око посјете Ердогана, из Републике Српске је дошао став да немају намјеру ништа ту да оспоравају, да се мијешају. Рекли су дословце: имате право да грлите и љубите Ердогана и Турску. То има своје историјско објашњење и оправдање, али пустите нас на миру да ми уредимо Републику Српску и да организујемо живот онако како нама одговара“, указао је Кецмановић.
Додај коментар