Бошњаци и „цивилни хор“ из Србије удружени против „велике Србије“ и Српске

• За све учеснике, Алија Изетбеговић као да је био љути поборник братства и јединства и антиисламиста, муслимани усташе као да нису ни постојали, а Срби су били фашисти и деведесетих – све до данас
• Историчар Миливој БЕШЛИН рекао у Тузли да се Србија свог антифашизма званично одрекла баш на Дан побједе, 9. маја ове године, када су официри Војске Србије положили вијенце пред споменик четничком команданту Дражи Михаиловићу
• Историчарка Латинка ПЕРОВИЋ казала да је етничко чишћење у ратовима деведесетих било планирани циљ, а не случајност, јер је ратни циљ био „велика српска држава“
• Новинар и дипломата Златко ДИЗДАРЕВИЋ: Дејтонски споразум је довео до потпуно шизофрене организације друштва, а међународна заједница, буквално речено, подржава најразорније политичке снаге које креирају реалност у Босни и Херцеговини
• Историчар Хуснија КАМБЕРОВИЋ: Било би веома важно да Србија престане да се стара о Србима ван Србије на начин на који је то чинила у посљедњих 20 и више година. Начин на који Србија пружа подршку Републици Српској и Милораду Додику је деструкција Босне и Херцеговине
• Александар СЕКУЛОВИЋ из Савеза антифашиста Србије: Већ 23 године се вртимо у зачараном кругу што се тиче помирења. Треба се вратити на почетак и ствари назвати правим именом. Режим Милошевића и Шешеља је био националсоцијалистички режим и то се мора рећи гласно и на почетку. Тај режим има велике сличности са нацистичким у Немачкој и са фашистичким у Италији

ЉУДИ који су за заједнички живот и који дијеле идеје антифашизма и братства и јединства, треба да сарађују и да формирају мрежу као алтернативу владајућим националистичким идеологијама у региону, речено је на округлом столу „БиХ и Србија у дијалогу – одговор цивилног друштва“, који је одржан у Тузли.

На том скупу, који су приредили Фондација „Истина, Правда, помирење“ из Тузле и Хелсиншки одбор за људска права из Београда, градоначелник Тузле Јасмин Имамовић рекао је да се традиција антифашизма у региону мора његовати, јер ако антифашисти ћуте, фашисти дижу главу.

Он је позвао антифашисте да се више окрену себи, да се чешће срећу и да граде мрежу.

„Тузла је добро мјесто да буде центар мреже. Ово је град братства и јединства, у којем је човјек човеку брат, а не вук. Умјесто да се поносимо братством и јединством, нас је као срамота“, рекао је Имамовић.

Подсјетио је да су Тузлу у Другом свјетском рату партизани први пут ослободили 2. октобра 1943. године и тада је то била највећа слободна територија у окупираној Европе.

„У Босни се увијек ломе ствари, кад је мирна Босна, мирно је све око ње“, рекао је Имамовић.

Додао је да антифашисти морају да буду „жешћи“ и гласнији: „Морамо да се потрудимо да кажемо веома, веома гласно: Братство и јединство и Смрт фашизму!“, поручио је Имамовић.

Предсједник Фондације „Истина, правда, помирење“ Синан Алић је оцијенио да политичари намјерно држе регион у сталном сукобу.

„Могу (предсједник Србије Александар) Вучић и (члан Предсједништва Босне и Херцеговине Бакир) Изетбеговић на Теразијама играти шах, али они грађане држе у пат позицијама“, казао је Алић.

Предсједница Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соња Бисерко казала је да су српско-бошњачки односи нарушени прије свега због српских аспирација према Босни и Херцеговини, а нарочито након злочина над Бошњацима током рата 1990-их година, што је кулминирало геноцидом од 1992. до 1995. године.

Професор Филозофског факултета у Сарајеву Енвер Казаз рекао је да у Босни и Херцеговини не може бити ријечи о политичким, културним, вјерским елитама, већ о „олигархијама које с намјером производе стереотипе“.

„Стереотипи нису производ стицаја околности, већ дугог рада. Стереотипи се потом преко институција испоручују грађанима као чисто знање“, објаснио је Казаз.

Оцијенио је да су академске институција постале „идеолошке и дисциплинске“, што посебно важи за друштвене науке. Међутим, „нама је важно да умјесто тога имамо критичко знање“, рекао је Казаз.

Историчар Миливој Бешлин рекао је да се Србија свог антифашизма званично одрекла баш на Дан побједе, 9. маја ове године, када су официри Војске Србије положили вијенце пред споменик четничком команданту Дражи Михаиловићу.

Он је оцијенио да у томе има правде, јер националистичке балканске државе „и треба да комеморирају властите квислиншке претке“, а антифашизам треба да оставе Југославији која је из њега и настала.

Бешлин је казао да је четничка идеологија „велике Србије“ била и у Другом свјетском рату, и у ратовима 1990-их година.

„И Дража Михаиловић је имао геноцидне намјере према муслиманима, то јест Бошњацима, као и у ратовима из деведесетих година“, рекао је Бешлин.

Социолог Ђокица Јовановић је рекао да су ратови у Југославији у посљедњој деценији 20. века вођени да би се отела и приватизовала друштвена својина, а добитници у том процесу отимања су политичари, тајкуни и свештенство.

Он је оцијенио да су „политичари и тајкуни проскрибовали братство и јединство међу обичним људима, али међусобно нису“.

Историчарка Латинка Перовић казала је да је етничко чишћење у ратовима деведесетих било планирани циљ, а не случајност, јер је ратни циљ био „велика српска држава“.

Политички аналитичар Жарко Папић рекао је да је национализам неопходан националној олигархији за одржавање на власти. „А олигархије су настале спајањем ратних пљачкаша, шверцера и профитера са политиком“, казао је Папић.

Адвокат Влатко Секуловић рекао је да су ипак опстале везе међу људима у региону у спорту, култури, на естради.

„Чини ми се да се националисти лакше хомогенизују, да лакше и боље сарађују. Зато треба бити инклузиван према свима онима који су за заједнички живот“, поручио је Секуловић.

Новинар и дипломата Златко Диздаревић рекао је да је улога међународне заједнице у региону веома важно питање којим се такође треба бавити.

„Дејтонски споразум је довео до потпуно шизофрене организације друштва, а међународна заједница, буквално речено, подржава најразорније политичке снаге које креирају реалност у Босни и Херцеговини“, оцијенио је Диздаревић.

Историчар Хуснија Камберовић рекао је да би било веома важно да Србија престане да се стара о Србима ван Србије на начин на који је то чинила у посљедњих 20 и више година.

„Начин на који Србија пружа подршку Републици Српској и Милораду Додику је деструкција Босне и Херцеговине“, указао је Камберовћ.

Оцијенио је да србијанско друштво још нема снаге да се суочи с ратном прошлошћу из деведесетих година.

„Доминантна Србија пристаје на релативизовање злочина, а поготово злочина геноцида. Ми у Босни осјећамо да још функционишу великосрпске амбиције“, казао је Камберовић.

Редитељ Дино Мустафић је рекао да мора да се утврди „форензичка истина“ о ратовима из деведесетих година.

„Нама треба форензичка истина о ратовима, да бисмо знали колико људи је страдало. Без тога нам нема будућности. А генерације које долазе ће нам поставити питање шта смо радили у рату“, упозорио је Мустафић.

Позвао је интелектуалце да у јавности буду „много више субверзивни, а много мање опортуни“.

„Нама је потребна мултикултурална и мултиетничка алтернатива национализму“, поручио је Мустафић.

Директор Центра за регионализам Александар Попов је рекао да се данас живи у дубоко подијељеним друштвима и да треба охрабрити „ћутљиву већину“ која нема храбрости да изнесе став, али која јесте потенцијал за промјене.

Он је оценио да у Србији постоје политичке снаге које сматрају да се губитак Косова може компензовати припајањем Републике Српске, што је стални извор нестабилности.

Социолог Алексеј Кишјухас рекао је да четнички злочини из 1943. и четнички злочини из 1993. представљају континуитет.

Александар Секуловић из Савеза антифашиста Србије рекао је да се већ 23 године „вртимо у зачараном кругу“ што се тиче помирења и оцијенио да се треба вратити на почетак и ствари назвати правим именом.

„Режим Милошевића и Шешеља је био националсоцијалистички режим и то се мора рећи гласно и на почетку. Тај режим има велике сличности са нацистичким у Немачкој и са фашистичким у Италији“, казао је Секуловић.

(Бета)