- На сарајевском Универзитету пролазе и књиге с расистичким садржајем
- „Зар није скандалозно да се тзв. хрватским питањем у БиХ баве само хрватски интелектуалци, зар то није срамота за академску и политичку заједницу?”
- „Велики је проблем с грађанством послије комунизма. Истинско заједништво послије рата можете имати тек ако имате заједничке гробнице. Цијела конструкција идентитета нам је везана за претходни рат. Није било неке народноослободилачке борбе нити заједничког идентитета”
ПРОФЕСОР др. сц. Уго Влаисављевић, филозоф и преводитељ, професор на Филозофском факултету сарајевског Универзитета, на Одсјеку за филозофију и социологију, дао је први шири тв интервју у задњих пар година мостарској Нашој тв.
О Влаисављевићу у задње вријеме прича цијела држава због односа на матичном факултету гдје доживљава притиске и пријетње отказом зато јер се „усудио” промишљати положај Хрвата у БиХ, говорити о три формиране нације, колективним идентитетима и сличним причама.
– Занимљиво, једна од ставки које ми деканат и остали стављају на терет је сексуално узнемиравање. Тај појам се код нас у задњих пар година појавио и то је отишло у јавност, а они су се касније правили да није тако написано, препричава Влаисављевић један дио апсурдних догађаја протеклог времена.
„Кад сам причао полицији што се догађа на факултету, рекао сам да не желим детаљно о прљавом вешу, али тражим заштиту, јер је отишло предалеко. Не желим медије како бих се спорио с ауторитетом и водством Универзитета. Ствар је толико крхка, лоша, намјештена и тако да ће бити предивно да се правним путем то оспори, али мој углед је окаљан и желим то ријешити”, тврди.
Петицију потпоре Влаисављевићу су потписали многи домаћи и страни интелектуалци, уз коментаре људи који апсолутно нису професионално ни идеолошки на истој линији, али овдје су сви јасно стали иза овог случаја.
„Увијек имам оно Андрићево у примисли: кад доживите да сте жртва, највећа је вама пријекор и срамота ако на себе преузмете ту улогу, јер сте као жртва средине сигурно то заслужили. Надаље, говорећи о томе, ниједна жена у држави није бесрамније узнемиравана као моја супруга Сања Влаисављевић, али мало се њих јавило и стало у заштиту.”
Подсјећајући на тзв. „улазак у деканат иза радног времена”, Влаисављевић тврди да је било око 15 сати, али све и да је био крај радног времена, трајала је међународна конференција о колективном сјећању, студенти и колеге су ту ходали, а мене нитко није позвао иако имам пар књига на ту тему. Конференција је била отворена за јавност, између осталог.
За знанствене радове на скуповима у Неуму о положају Хрвата у БиХ на којима је судјеловао, што је такођер био окидач за све ове немиле догађаје, Влаисављевић тврди да радове није писао ни „вођа” ни странка већ људи великог угледа. Каже како ово долази само од појединих бошњачких струја или странака, никако од већине народа.
„Зар није скандалозно да се тзв. хрватским питањем у БиХ баве само хрватски интелектуалци, зар то није срамота за академску и политичку заједницу”, пита се Влаисављевић чије је прва књига из политичке филозофије била о грађанству и етнополитици.
„Срце ми затрепери на појам грађанства, оно је спасоносно за БиХ, ратови и мржња која нам се догодила је највеће зло, али заправо хоћу рећи да су нажалост наши тзв. љевичари толико за прошли режим који је презирао грађанство. Велики је проблем с грађанством послије комунизма. Истинско заједништво послије рата можете имати тек ако имате заједничке гробнице. Цијела конструкција идентитета нам је везана за претходни рат. Није било неке народноослободилачке борбе нити заједничког идентитета”, додаје.
Први пут у јавности говори и о Универзитету гдје пролазе књиге с расистичким садржајем, гдје се примјерице Србе назива животињама, а тако је и сам назван пар пута. „Ако преко 20 година одгајате јавност да су тамо доље или горе неки Човић и Додик највећа пријетња и како нема говора о колективним правима и ако ви дођете у такву средину с другачијим аргументима, ви ћете бити неразумљиви”.
Влаисављевић је деценијама солидно ћутао о поживотвљењу Срба, којих, уосталом у Сарајеву Срцу Таме више ни нема. Сада се просрао кад је његово биће угрожено. Имају само једни гори од џамахиријско посттитоистичких муслимана, то су сви немуслимански, у Сарајеву образовани интелектуалци, који или ћуте, или ндовољно говоре. Сарајево је Срце Таме.