Трифковић: Мигрантски џихад прети претварањем БиХ у вакуф који је Алија завештао Ердогану

• ПРВА ОПАСНОСТ: Американци и Британци су Црну Гору увели у НАТО, убрзо ће и Македонију. Намера им је да до средине 2019. тај посао по сваку цену приведу крају и у БиХ. Потом остаје да се 2020. „одради“ Србија, што после потписивања „обавезујућег споразума“ о КиМ вероватно неће бити нарочито тешко у очекиваној атмосфери националне деморализације и апатије
• ДРУГА ОПАСНОСТ: Реализује се пројекат унутрашње дестабилизације РС и делегитимизације њених органа и институција. „Правда за Давида“ је ударна песница пројекта. Та је акција вероватно започела спонтано и са ваљаним поводом, али је прерасла у класичан сценарио спољног менаџмента разних вектора незадовољства обичног света у циљу остварења ванинституционалне промене режима
• ТРЕЋА ОПАСНОСТ: Ако мигранти буду пристизали овим темпом, а свакако да хоће, до краја године у БиХ биће их преко двадесет хиљада. Притом нема ни говора о неким „избеглицама“ вредним милосрђа и солидарности из хуманитарних побуда. Реч је већином о добро ухрањеним и одевеним младим мушкарцима који на својим смартфонима имају ГПС координате маршрута ка Малом Зворнику, Љубовији, Бајиној Башти, Прибоју итд. Реч је о мигрантском џихаду
• Усаглашено сузбијање мигрантског џихада свим средствима није само право и обавеза Београда и Бања Луке, већ и егзистенцијално питање првог реда

Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ

У ПРОТЕКЛИХ неколико седмица Република Српска све је видљивије изложена не само изазовима својој стабилности већ и претњама свом опстанку.

Притисци ескалирају на три фронта, у исто време и очигледно координисано.

Први изазов представља чврста решеност САД и америчких сателита у Европи – Британаца пре свега – да убрзају ширење НАТО на Балкану.

Та је намера већ уродила жељеним плодовима у Црној Гори 2017. године. Како сада ствари стоје, увући ће и БЈРМ у западну алијансу до краја ове године – а претходно ће изнудити неки, за вардарске Македонце понижавајући, споразум Скопља и Атине око имена земље.

Намера им је да до средине 2019. тај посао по сваку цену приведу крају и у Босни и Херцеговини. Потом остаје да се 2020. „одради“ Србија, што после потписивања „обавезујућег споразума“ о КиМ вероватно неће бити нарочито тешко у очекиваној атмосфери националне деморализације и апатије.

Тако агресивном сценарију иде на руку свеопшта неодлучност Русије у суочавању са глобалним изазовима Запада, а пре свега болно видљиво одсуство озбиљне руске стратегије на европском Југоистоку.

Други изазов представља пројекат унутрашње дестабилизације РС и делегитимизације њених органа и институција.

„Правда за Давида“ је ударна песница пројекта. Та је акција вероватно започела спонтано и са ваљаним поводом, али је прерасла у класичан сценарио спољног менаџмента разних вектора незадовољства обичног света у циљу остварења ванинституционалне промене режима.

Овом сценарију иде на руку очигледна недораслост и дилетантизам безбедносног и медијског саветничког тима Председника и Владе Републике Српске овом испрва потцењеном, а сада увелико метастазираном изазову.

Трећи изазов представљају испрва стотине, сада хиљаде, ускоро десетине хиљада, а на крају вероватно и стотине хиљада „миграната“, претежно младих муслимана из џихадизмом заражених подручја Блиског Истока, који организовано и систематски улазе у Босну и Херцеговину преко тзв. џамијске руте из Србије и Црне Горе.

Циљ већине је да се докопају Европске Уније, Немачке пре свега, али њихове личне тежње су небитне. Предвидљива немогућност већине њих да тај свој циљ оствари, а потом и мирење са трајним останком на спољним границама Уније, савршено се уклапа у стратешке планове бошњачког политичког врха за брзу и неповратну промену етничко-конфесионалног састава БиХ у корист поборника џихада и шеријата.

Притом нема ни говора о неким „избеглицама“ вредним милосрђа и солидарности из хуманитарних побуда. Реч је већином о добро ухрањеним и одевеним младим мушкарцима који на својим смартфонима имају ГПС координате маршрута ка Малом Зворнику, Љубовији, Бајиној Башти, Прибоју итд, који располажу новцем и понашају се арогантно и насилно уколико се неко дрзне да им препречи пут.

Бошњачки „хуманитарни“ аргументи за њихов трајни прихват безочна су лаж: „избеглица“ је по међународним конвенцијама особа која се из нпр. сиријске ратне зоне докопа прве безбедне земље – Турске, Јордана, Либана… Када одатле крене даље, он није избеглица већ мигрант.

Ово се правило односи на огромну већину припадника инвазионог таласа од 2015. до данас. То, међутим, не спречава Семиху Боровац, „министрицу“ људских права БиХ, да на конференцији директора полицијских агенција региона 7. јуна у Сарајеву пренебрегне питање контроле граница и инсистира да БиХ мора створити услове, „као што је и предвиђено Акционим планом ЕУ, да се пружи хуманитарна помоћ мигрантима“.

Било би занимљиво замислити се – да ли би са истим жаром заступала обавезу БиХ да смести и помогне православне избеглице из, рецимо, источне Украјине, Придњестровља, или Нагорно Карабаха.

Ако се процес настави овим темпом, а свакако да хоће, до краја године у БиХ биће их преко двадесет хиљада. Поменимо да не иду за истоверну Саудијску Арабију ($52.000 годишњи БНД по глави становника), за Емирате, Бахреин, Кувајт ($71.000) или Катар ($143.000).

Све су те тоталитарне монархије примиле тачно нула сиријских избеглица, да о економским мигрантима не говоримо. Примају их само као привремене, обесправљене и свакодневно понижаване гастарбајтере.

Уместо ка Персијском заливу, ове земље преко својих исламских добротворних организација богато финансирају исламске богомоље на „џамијској рути“ које пружају инфраструктуру мигрантском таласу.

Другим речима, најбогатије исламске земље – као и пре три године, уосталом – усмеравају нови мигрантски цунами ка Балкану.

Ово је стратешка операција са несагледивим геополитичким, демографским и културним последицама. Циљеви те операције савршено су јасни из историје ислама као геополитичког пројекта.

Ислам своју еру не рачуна од рођења свог пророка (око 570 н.е.), нити од почетка његове објаве, наводно 610. године. Исламска ера се рачуна од тзв. „велике миграције”, на арапском хиџре, дакле сеобе Мухамеда и његових раних следбеника из Меке у Јатриб (Медину) јула 622. године.

Фанатизовани мигранти су у новој средини преузели власт и успоставили теократску диктатуру, прву исламску државу у којој је Мухамед постао господар живота и смрти. Побили су локалне Јевреје и све друге противнике Мухамедове страховладе и користили Медину као базу за освајање Меке и остатка Арабије.

Модел је од тада усавршен: исламска миграција – назовимо тај феномен одговарајућим термином„мигрантски џихад“ – често је потом био претходница оружаног џихада, тј. освајања и покоравања „неверничких“ територија и заједница.

У садашњем покрету исламских маса ка Балкану присутан је истоветан импулс.

Застрашујући је преовлађујући њихов став да са пуним правом долазе у туђе земље где легитимно треба да буду своји на своме. Нема ни трага помисли да су у страним земљама чије законе и норме треба поштовати, а прихват третирати као привилегију а не као апсолутно право. И они, као и стратези овог похода у Анкари, Ријаду и у квази-невладиним организацијама попут Сорошеве Фондације за отворено друштво, свесни су да је реч о геополитичком пројекту првог реда који рачуна на војно-политичку, моралну и демографску слабост немуслимана, Срба пре свега.

Напокон безбедна од смртоносне претње ислама после друге опсаде Беча 1683, Европа је у 18. и 19. веку цветала на свим пољима – да би починила самоубиство Великим ратом 1914-18. и другом рундом колективног самоуништења 1939-45.

Стари континент је потом успео да се материјално опорави.

Фокусирана на краткорочну добит од јефтине радне снаге, међутим, Западна Европа је увезла милионе муслимана 1960-тих и 70-тих: Турке у Немачку, Пакистанце у Велику Британију, Алжирце у Француску, а разнородну мешавину њих у Бенелукс, Скандинавију…

Ни они, а ни њихови потомци, нису прихватили норме нити културне моделе земаља-домаћина. Без обзира одакле долазили, понашали су се на савршено исти начин: са дубоком одбојношћу према неверничком друштву у коме су стварали своје енклаве и спроводили своја правила.

Симптоми суноврата Европе данас су очигледни у демографском колапсу. Примера ради, Италија ће са садашњих 57 милиона до 2050. године пасти на 40 милиона знатно старијих становника.

Европи до тог доба предстоји нето губитак од око 150 милиона људи. Култура смрти, оличена у абортусу, контрацепцији, слављењу сексуалне девијантности и промискуитету, крунисана је 2000. године, када почиње ера европског негативног прираштаја.

Европа је отпочела нови век са мање деце него одраслих у репродуктивном добу. Овај феномен, који демографи зову негативним моментумом,указује да чак и кад би жене повратиле плодност од два детета у просеку, број житеља би наставио да опада.

Овај процес нема преседана: свет никада у историји није искусио мирнодопски негативни моментум таквих размера.

Огромном већином мигранти су следбеници шеријата, који је изричита негација идеје природног права и морала. Мухамедов трајни образац односа између ислама и неислама не оставља места сумњи: „Борите се против оних који не верују у Алаха док не буду плаћали џизју (главарину) дрхтавом руком крајње понизности” (Куран, сура 9, ајет 29). Неверници морају бити уништени или покорени (Куран 17:16). Убијајте их где год их нађете” (Куран, 2:191). „Двадесет верника победиће двеста неверника” (Куран, 8:65).

Објаве нису подложне критичкој анализи или реинтерпретацији; оне важе за све, заувек. Оне су представљале темељ идеологије Алије Изетбеговића и његових наследника, политичких и биолошких.

После скоро пола миленијума, нова исламска инвазија Балкана је у пуном јеку. Постоје две битне разлике: инвазионе масе нису наоружани џихадисти, већ „мигранти“; и придошлице могу да рачунају на подршку и помоћ локалних, конкретно бошњачких структура – не да се врате кући, или да продуже пут ка ЕУ, већ да остану у БиХ. Када једном уђу, више неће изаћи… а и то добро знају министрица Боровац и њени налогодавци.

Инвазија иду руку под руку са све безочнијом сатанизацијом отпора најезди од стране бошњачких медија и дискретним западним притисцима на Србију да не омета транзит миграната до Дрине.

СРБИЈА ЈЕ НА ПУТУ ЕВРОПСКОГ САМОУНИШТЕЊА принуђена да буде сарадник и сапутник у корист сопствене штете. И сама у поодмаклом демографском суноврату, она је не само транзитна већ све чешће и трајна дестинација хиљада Блискоисточњака. Њене јужне границе широм су отворене, закони о њиховом преласку су суспендовани, а озбиљне дебате о природи проблема нема.

Медији једва да помињу опасност од масовног повратка неуспешних азиланата, по споразуму о реадмисији. Фанатично се понављају фразе о „европским вредностима“, које Србија наводно испољава прихватом и неометаним транзитом миграната, чиме се само маскира недостатак националне, а поготову свесрпске стратегије у суочавању са безбедносним изазовом првог реда.

Одговорност за одлуке Београд унапред пребацује на Брисел, чиме се а приори и противуставно прихвата статус државе са ограниченим суверенитетом.

Када богови реше да некога униште, прво му узму памет…

Ово се лидерима водећих земаља ЕУ већ догодило 2015. Сада је Балкану намењена улога трајне депоније за незнани и непредвидљиви број фрустрираних, већином младих људи са подручја ширег Блиског истока. Истовремено, у њима – огромном већином Мухамедовим следбеницима – бошњачка политичка елита види своје природне савезнике у процесу претварања БиХ у вакуф који је Алија на самрти завештао Ердогану.

Усаглашено супротстављање таквом исходу и сузбијање мигрантског џихада свим средствима није само право и обавеза Београда и Бања Луке, већ и егзистенцијално питање првог реда.