„Зелена трансверзала” угрожава Србе са обе стране Дрине

• Проблем је што пројекту „зелене трансверзале“ на благо обилазном потезу Пећ-Рожаје-Рибариће-Нови Пазар тренутно ништа не стоји на путу, ни демографски ни политички. Подгорички режим у раздвајању Србије и Црне Горе не види ништа лоше, напротив – па макар раздвајач наступао под зеленим или црним стегом пророковим
• Општине северног Косова још увек су већински српске, али је за поборнике зелене трансверзале то небитно под условом да Албанци физички контролишу стратешки значајан пут бр. 206 од Митровице преко Бањске до административног прелаза ка Новом Пазару
• Остварењу коначних амбиција поборника „трансверзале“ притом иде на руку и најновији мигрантски талас са подручја ширег Блиског истока, који од пре два месеца захвата Балкан а на чијој су мети првенствено централне и западне српске земље
• Зелена трансверзала никада није била актуелнија и злослутније присутна на балканској сцени него данас. Она је геополитички пројекат првог реда који поседује потенцијал не само да уништи Републику Српску, стварањем прво просте а потом и двотрећинске муслиманске већине у БИХ, већ да и у самој Србији започне процес замене матичног становништва уљезима – процес који је у неким западноевропским земљама у пуном јеку
• За очекивати је да ће САД пружити подршку и сваком будућем Исламистану дуж Трансверзале: од (кон)федерализоване Северне Македоније до помачко-исламске Источне Румелије у јужној Бугарској. А далеко од тога да нуде модел за неки прозападни „умерени ислам” јер Косово и западна Македонија, муслиманска Босна, Санџак и јужна Бугарска већ представљају плодно тле за тврдокорни исламизам. Он се бруси у стотинама новосаграђених џамија и исламских центара подигнутих саудијским, турским и емиратским новцем

Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ

МИНИСТАР иностраних послова Србије Ивица Дачић дао је 20. јуна једну занимљиву изјаву поводом недавних реторичких својатања територије уже Србије – Топлице до Ниша и Рашке области, тзв. Санџака – од стране Рамуша Харадинаја, Реџепа Хотија и њима сличних зликоваца. По Дачићу, такве претензије одражавају жељу за стварањем зелене трансверзале, што по његовим речима представља одраз „фантазија“ које су опасне по регион и иза којих стоји амбициозни исламски екстремизам.

„То није ништа ново, то постоји више векова“, рекао је Дачић. „То је позната жеља још из доба Аустроугарске и Турске да се одвоје Србија и Црна Гора линијом која би ишла преко Косова, Санџака и БиХ. Препрека томе је северно Косово и у томе је ствар“.

За сваку је похвалу што је по први пут један високи званичник Републике Србије прихватио постојање зелене трансверзале као датости, као реалног геополитичког пројекта. Уистину је реч о плану који има јасне дугорочне циљеве (погибељне по српски народ), просторну логику која се наставља генерацијама, као и крваво агресивни карактер када се суочи са препрекама свом остварењу. Постоје два проблема, међутим.

Први је проблем да пројекту „зелене трансверзале“ на благо обилазном потезу Пећ-Рожаје-Рибариће-Нови Пазар тренутно ништа не стоји на путу, ни демографски ни политички. Подгорички режим у раздвајању Србије и Црне Горе не види ништа лоше, напротив – па макар раздвајач наступао под зеленим или црним стегом пророковим. Са друге стране, што се директног путног правца тиче, чињеница да су општине северног Косова још увек већински српске небитна је поборницима зелене трансверзале под условом да Албанци физички контролишу стратешки значајан пут бр. 206 од Митровице преко Бањске до административног прелаза ка Новом Пазару.

Други је проблем да пројекат зелене трансверзале тешко можемо описати као „фантазију“. Чињеница је да се он остварује последњих година брже него икад до сада, пре свега на плану промене демографске струтуре захваћених простора.

Остварењу коначних амбиција поборника „трансверзале“ притом иде на руку и најновији мигрантски талас са подручја ширег Блиског истока, који од пре два месеца захвата Балкан а на чијој су мети првенствено централне и западне српске земље.

Уколико се садашња динамика тог процеса настави, за коју годину Србија и Босна и Херцеговина угостиће стотине хиљада миграната – пре свега муслимана – са џихадизмом заражених подручја Блиског Истока, Магреба и индијског Потконтинента којима ће бити ускраћен приступ у земље Европске Уније.

Као што извештавају водећи медији пре свега немачког говорног подручја (а из Брисела те вести нико не демантује), ЕУ намерава да дуж својих југоисточних граница смести мигранте којима је физички спречен приступ у Унију, као и оне којима ће бити одбијен захтев за азил и ускраћен боравак са последицом депортације. Како пише бечки Пресе, носилац пројекта је Немачка, уз свесрдну подршку других земаља које су прихватиле велики број миграната, Данске и Холандије пре свега.

Сведоци смо све одбојнијег става западноевропске јавности и политичара према даљем прихватању миграната. У Аустрији и Италији на власти су коалиције које заштиту својих земаља од демографске инвазије имају на врху својих приоритета. У Немачкој, Хришћанско-демократска унија (ЦСУ, незаобилазни баварски партнери ЦДУ Ангеле Меркел) инсистирају да се затворе границе за пријем нових миграната.

Услед промене политичке климе, у месецима и годинама пред нама стотине хиљада Пакистанаца, Иранаца, Ирачана, Сиријаца, Сомалаца, Курда, Јеменаца итд. наћи ће се на непробојним баријерама дуж југоисточних граница ЕУ: Хрватске, Мађарске, Румуније и Бугарске. Мораће да остану ту где су, конкретно у Босни и Херцеговини и Србији. Треба нагласити да неће бити протеривани даље ка југу, јер у земљама које су прешли на путу до Србије (Грчка, Бугарска, Северна Македонија) нису регистровани као тражиоци азила – а у Србији јесу.

Према споразуму о реадмисији, који је влада Србије још пре 11 година потписала са ЕУ, мигранти који не добију азил у било којој земљи Уније, биће враћени у последњу „безбедну“ земљу у којој су регистровани, тј. у Републику Србију. Само је она све мигранте регистровала, премда су претходно прешли преко територија земаља чланица ЕУ (Грчке и у мањем броју Бугарске).

Притом је УНХЦР у лето 2015. из непознатих разлога прогласио БЈРМ (сада Северну Македонију) „небезбедном“ трећом земљом, у коју мигранти из Србије не могу и не смеју бити депортовани. Истовремено, по Споразуму о реадмисији, Србија је обавезна да прихвати, на захтев ма које државе-чланице Уније, „било ког држављанина треће земље који не испуњава услове за боравак на територији те државе чланице, уколико је на основу поднетих и наизглед веродостојних доказа могуће претпоставити да је дотично лице у време уласка у ЕУ имало дозволу боравка у Србији“.

Последице су сада јасне: органи ЕУ Србији су наменили улогу џиновског мигрантског логора. Њена ће територија од стране бриселских функционера и влада појединих земаља (Немачке пре свега) бити третирана као депонија за нежељене људске масе из нежељених земаља и региона, већином гневних младих мушкараца у напону снаге и неспремних на било какав компромис са културом и обичајима земље-домаћина. Да Србија по овом питању неће моћи да каже „не“ потврдили су како функционери Европске комисије и Савета Европе тако и парламентарци водећих земаља-чланица. Портпаролка Европске комисије Наташа Берто изјавила је још пре три године да ће ЕУ сходно Споразуму о реадмисији вратити у Србију све имигранте који не буду добили уточиште у земљама ЕУ.

Комесар за људска права Савета Европе Нилс Муижниекс потврдио је да ће Немачка нежељене мигранте слати у Србију.

Што се Босне и Херцеговине тиче, проблем је отежан чињеницом да муслимански политичари једва скривено прижељкују и свим средствима теже да олакшају прилив стотина хиљада истоверника – огромном већином младих сунита из тврдо „правоверних“ земаља – који ће (инш’Алах!) битно и неповратно изменити етничку и конфесионалну слику Босне и Херцеговине у њихову корист. Већ су постигли један велики успех на том плану: данас у Сарајеву и околини живи више Арапа него Срба. У новом миграционом џихаду виде шансу да се, пре или касније, исто деси са Бањалуком, Приједором, Добојем, Бијељином, Требињем…

Укратко, зелена трансверзала никада није била актуелнија и злослутније присутна на балканској сцени него данас. Она је геополитички пројекат првог реда који поседује потенцијал не само да уништи Републику Српску, стварањем прво просте а потом и двотрећинске муслиманске већине у БИХ, већ да и у самој Србији започне процес замене матичног становништва уљезима – процес који је у неким западноевропским земљама у пуном јеку.

Наведени догађаји нису неповезани, sui generis елементи балканске политичке сцене. Они су органски део једног те истог геополитичког процеса и пројекта.

Као што је Ивица Дачић јасно констатовао, име му је зелена трансверзала и мотивисан је исламским екстремизмом.

Тај појам има два међусобно повезана значења. Као прво, он описује дугорочни пројекат успостављања географски непрекинутог ланца већински муслиманских заједница од Турске на југоистоку до Цазина и Кладуше на северозападу. Као друго, он означава процес јачања етно-религијске самосвести муслимана на наведеном подручју, уз истовремено ширење географског простора њихове демографске и политичке доминације; јачање исламског идентитета већинске заједнице унутар тих ентитета, са упоредним смањивањем броја и маргинализацијом немуслиманских група у њима (Срба пре свега); и ескалацију политичких захтева, са крајњим циљем успостављања суверене државности свих ентитета са муслиманском већином.

Политички, културни, верски и демографски трендови међу муслиманским заједницама на Балкану указују да Трансверзала има јасан геополитички облик. Наравно, западни политичари, академски експерти и медијски коментатори и њихови другосрбијански послушници априори одбацују сваку сугестију да на Балкану постоји неки дугорочни геополитички пројекат било Запада или исламиста, а камоли да се он спроводи с предумишљајем и систематски. Свако помињање Трансверзале срубљено је у њиховом дискурсу на деликт мишљења, на неослобистички говор мржње са „исламофобичним” тоновима.

Негација стварности не мења стварност. Још пре 16 година пок. сер Алфред Шерман, бивши саветник Маргарет Тачер и суоснивач Фондације лорда Бајрона, упозоравао је да је циљ муслимана да „створе зелени коридор који би раздвојио Србију од Црне Горе”. Западне силе то подржавају, упозоравао је Шерман, док се „Турска удаљава од Ататурковог секуларистичког и прозападног става и креће према отоманској, панисламској оријентацији.”

Шерманова дијагноза била је уистину видовита. Њу је пре једне деценије потврдио израелски пуковник Шаул Шеј, аналитичар Бегин-Садат Центра на Бар-Илан универзитету у Тел Авиву. Он је у својој књизи о продору ислама на европски југоисток (2008) констатовао да „Балкан служи као истурени положај на европском тлу за исламске терористичке организације, које користе ово подручје за покретање активности у западној Европи и у другим кључним тачкама широм света”.

Његова оцена о Трансверзали била је неумољиво прецизна: „Стварање независне исламске територије, укључујући Босну, Косово и Албанију… највећи је добитак ислама још од опсаде Беча 1683. Исламски продор у Европу преко Балкана један је од највећих успеха ислама у XX веку.”

Парадигма Трансверзале одражава Судар цивилизација Семјуела Хантингтона, који је указао на рат у Босни и Херцеговини као типичан случај такозваних „сукоба на линији процепа” између ислама и остатка света.

Та тектонска пукотина настала је са турским продором на Балкан другом половином XIV века. Линија напада ишла је од Тракије преко Македоније до Косова; затим преко Санџака у Босну све до реке Уне, где су два века касније најезду зауставили претежно српски граничари хабзбуршке Војне крајине.

Пада у очи да се географски шпиц турског напада и касније колонизације муслимана из других делова Отоманског царства на Балкану поклапао са „зеленом трансверзалом”. Од самог почетка, тај је концепт имао јасну геополитичку логику. Турски напори у циљу исламизације локалног становништва били су далеко тврђи и успешнији дуж коридора Тракија-северна Македонија-Косово-Санџак-Босна него у другим освојеним хришћанским земљама, нпр. у копненом делу Грчке, у централној Србији, северној Бугарској или Влашкој и Молдавији.

Отоманска империја распала се пре скоро једног века, али њено наслеђе је неизбрисиво и живо широм Балкана. На тих 500.000 квадратних километара данас живи преко 60 милиона људи. Од тог броја, православни хришћани – Грци, Бугари, Срби, Румуни и словенски Македонци – чине око 50 одсто. Муслимани – преко 15 милиона њих само у европском делу Турске и приближно још толики број Албанаца, исламизованих Словена и етничких Турака ван Турске – чине преко 40 одсто становништва; док католика (углавном Хрвата) има тек неких 7 одсто.

Ове заједнице не живе данас, нити су икада живеле, у мултикултурном складу.

Латентна мржња о којој је са истанчаним познавањем менталитета писао Иво Андрић, а која повремено експлодира у разуздано насиље, представља трајни плод вишевековне турске владавине. Та је владавина имала три битне карактеристике: (1) шеријатски утемељену дискриминацију немуслимана; (2) личну несигурност сваког појединца, а хришћанина поготову; и (3) нестабилну коегзистенцију народа и вера, али без међусобног прожимања.

Био је то хобзовски свет који је потхрањивао визију политике по принципу нултог збира: добитак једне стране поиман је као губитак друге. Тај психолошко-културни склоп није се променио ни током скоро једног века по распаду Отоманске империје.

Већина балканских муслимана живи у компактним појасевима територије дуж Трансверзале. Постоје само две значајне транзитне пукотине у том ланцу. Једна је у источној Македонији, где мање од сто километара дели најисточнија албанска насеља код Куманова од најзападнијих муслиманских села у југозападном шпицу Бугарске, око Благоевграда. Друга је у потезу Нова Варош-Пријепоље-Бијело Поље у Рашкој области, дуж пута и жељезничке пруге Београд-Бар. Притом се Срби, као уосталом и друге хришћанске заједнице на Балкану, налазе у демографском суноврату. Насупрот њима, муслимани имају највећу стопу рађања у Европи – а Албанци су још увек на врху листе. Ако се тренд настави, муслимани ће имати просту већину на Балкану до краја ове деценије.

Са 80 милиона житеља, данашња Република Турска почива на споју национализма европског типа, исламског етоса и империјалне носталгије која потхрањује осећај снажне блискости са муслиманским заједницама широм Балкана. Кемалистички дух није никада продро даље од војске и уског слоја градске елите.

Неоосманизам, конципиран и развијан под премијером и потом председником Реџепом Тајипом Ердоганом кључ је оживљавања исламске самосвести дуж целе Трансверзале. Без извора политичке, економске и духовне подршке на југоисточном шпицу Балканског полуострва, исламски препород у бившим отоманским поседима дуж Трансверзале не би био могућ.

Спој национализма и исламизма у Ердогановој Турској има за циљ не само да потре плодове секуларизације из прошлих девет деценија; он је сам по себи формула препорода Турске као геополитичког фактора првог реда.

Под вођством Ердоганове АКП, Турска је постала не само исламистичка, него и ревизионистичка. Дугорочне амбиције Турске, међутим, погубне су по стабилност Балкана уопште и по српске интересе посебно. Оне се неће зауставити пре повратка на статус quo ante из лета 1912, ако не и 1876.

Косово је већ малтене моноетничко, а гашење српског отпора на северу покрајине у Приштини се сматра само за питање времена. На мети Албанаца сада је геостратешки далеко важније Прешево, на Коридорум 10.

Демографско пражњење оближње Топлице буди албанске апетите, који ће се артикулисати кроз захтев за повратком потомака „прогнаника” исељених после Берлинског конгреса 1878. на њихова „прадедовска огњишта”. Турска такве апетите својски подстиче, како код Албанаца тако и код својих држављана чији су преци крајем XIX века дошли у Турску из новоослобођених делова јужне Србије.

Она је инструментима меке моћи (инвестиције, култура) снажно присутна и у Рашкој области, „Санџаку”, који представља једну од критичних геополитичких тачака на Балкану. За исламисте, кључна демографска пукотина дуж зеленог ланца постоји у три општине у Србији: Прибој, Нова Варош и Пријепоље. У општинама Сјеница и Тутин Срби постоје још само у траговима, а у Новом Пазару убрзано нестају. Турска је активно укључена у премошћавање те критичне недостајуће карике.

Проблем Трансверзале постоји. Он неће бити решен без трезвене дијагнозе стања и без критичког преиспитивања српске политике током протеклих четврт века. Стварност је неумољива. Како констатује профессор Рафаел Израели са Трумановог центра у Јерусалиму, „Муслимани су успоставили континуитет који забија клин у хришћанску Европу. Запад равнодушно посматра ту појаву јер се нада да ће на том терену настати наводно нератоборни ислам турског типа. С обзиром на успех фундаменталиста у самој Турској, нема изгледа да ће се те наде испунити.”

Политика САД у југоисточној Европи током две протекле деценије ишла је на руку тежњама разних наводно прозападних муслиманских заједница дуж географске линије која води из Турске на северозапад ка централној Европи. Та се политика заснивала на очекивањима да ће задовољење муслиманских амбиција на секундарном попришту Балкана побољшати положај САД у исламском свету као целини.

Ова политика није никада дала резултате, али неуспех само подстиче њене заговорнике да удвоструче своје напоре. Бивши државни подсекретар САД Николас Бернс тако је изјавио пре више од једне деценије, 18. фебруара 2008, дан после једностраног проглашења независности: „Косово ће бити држава са огромном муслиманском већином… Сматрамо да је веома позитиван корак што је данас створена ова муслиманска држава, држава са огромном муслиманском већином… Мислимо да ће бити стабилна држава.”

У „стабилност“ смо се уверили. Међутим, ако је а приори „веома позитиван корак” за владу САД да се на европском тлу ствара „држава са огромном муслиманском већином” (која је то постала чишћењем Срба под окриљем НАТО и вођством САД), онда са прецизношћу можемо предвидети да ће Вашингтон дати ништа мање жустру подршку независном Санџаку који би повезивао шиптарско Косово са муслиманском Босном. Већ знамо да је безрезервно посвећен централизованој, постдејтонској Босни.

За очекивати је да ће САД пружити подршку и сваком будућем Исламистану дуж Трансверзале: од (кон)федерализоване Северне Македоније до помачко-исламске Источне Румелије у јужној Бугарској.

Далеко од тога да нуде модел за неки прозападни „умерени ислам”, Косово и западна Македонија, муслиманска Босна, Санџак и јужна Бугарска већ представљају плодно тле за тврдокорни исламизам. Он се бруси у стотинама новосаграђених џамија и исламских центара подигнутих саудијским, турским и емиратским новцем.

Далеко од тога да доприноси миру и регионалној стабилности, западна политика наставља да подстиче динамику тог процеса – при чему узнапредовали планови о смештају миграната на српским етничким просторима представљају изазов првог реда.

Одбрана од њега изискује блиску сарадњу Србије и Републике Српске, јер је егзистенцијална претња опстанку заједничка Србима на обе стране Дрине.