Великоалбански дух је пуштен из боце и веома је присутан у Новом Пазару и околини

Овако су сарајевски Новопазарци недавно дочекали Ердогана

• Трећи великоалбански талас траје у Новом Пазару већ петнаестак година. Код једног дела Бошњака постоји двослојни бошњачко-албански идентитет, како код оних који имају албанско порекло тако и код оних чији су преци били изложени османском и аустроугарском инжењерингу албанизације (1878–1912, 1916–1918)
• Албанско порекло имају главни муфтија Исламске заједнице у Санџаку–Србији Муамер Зукорлић, чији предак Зук Орље потиче из албанских Куча, затим председник Странке демократске акције Санџака Сулејман Угљанин из села Угао које су населили Клименти и председник Социјалдемократске партије Србије Расим Љајић. Он је пореклом из Руговске клисуре коју су такође населили Клименти
• Зукорлић и Угљанин су од 2009. почели да стварају култ великоалбанског идеолога и сарадника нациста Аћифа Хаџиахметовића Бљуте, познатог и као Аћиф Бљута и Аћиф ефендија. Уочава се и координација Зукорлићевих потеза са деловањем албанских сепаратиста на Косову и Метохији
• Копредседник Санџачког интелектуалног круга Рамиз Црнишанин је о Аћифу Бљути изричито рекао: „Послије окупације Новог Пазара, он је узео презиме Бљута и изјашњавао се као Албанац. Нови Пазар, Митровицу, Вучитрн и Подујево прогласио је за Велику Албанију. Увео је потпуну албанизацију, у основне школе довео је нове учитеље Албанце и тражио да се натписи пишу на албанском језику“
• Зукорлићево и Угљаниново величање Аћифа Бљуте пробудило је „албанску нит“ у Новом Пазару. Новопазарски историчар Реџеп Шкријељ је у августу 2012. изјавио: „Бошњаци у Санџаку су поносни албанском компонентом свог поријекла“
• Док се на простору Прешева и Бујановца у јужној Србији ствара албански клин који би поново требало да одвоји Србију од Македоније, у Новом Пазару се почетком 21. века уочава креирање бошњачко-албанског клина, са елементима припадности обема етничким групама, који би требало да сужава простор, а касније и да га затвори, од Србије према Црној Гори и Херцеговини. И албански клин на југу Србије и бошњачко-албански клин у Старој Рашкој једнако би могли да буду у служби великоалбанске идеје

Пише: Александар РАКОВИЋ

ПРОСТОР Старе Рашке односно Рашке области или Санџака с једне стране спаја Србе из Србије са Србима из Црне Горе и Херцеговине, а с друге стране тај исти простор спаја балканске муслимане од Босне и Херцеговине до Албаније.

Након распада Савезне Републике Југославије/Државне заједнице Србија и Црна Гора (2006), простор границом пресечене Старе Рашке неформално чине општине у Републици Србији: Прибој, Нова Варош, Пријепоље, Нови Пазар, Сјеница и Тутин, као и општине у Црној Гори: Пљевља, Бијело Поље, Беране, Петњица, Рожаје, Плав и Гусиње (општина Петњица формирана је 2013. издвајањем из општине Беране, а општина Гусиње формирана је 2014. издвајањем из општине Плав).

Према попису из 2011. православни Срби (с мањим бројем Црногораца, на том простору углавном српске оријентације) чине скоро 40% становништва док скоро 58% чине муслимани од којих се углавном сви изјашњавају као Бошњаци.

На простору Старе Рашке у Републици Србији живе свега 284 Албанаца, а у Црној Гори 3.777 Албанаца: укупно 4.061 Албанаца или 1,05% становништва Старе Рашке. Чак и ако посматрамо само општине које належу на Косово и Метохију и Албанију (Нови Пазар, Тутин, Рожаје, Плав и Гусиње), Албанци чине само 2,3% становништва.[1]

Због чега је уз навођење чињеница о националној припадности Срба и Бошњака, важно да се помену и Албанци упркос заиста маленом броју њих, макар декларативно изјашњених, који живи у Старој Рашкој?

Прво, ти Албанци су углавном српског етничког порекла. Реч је посебно о римокатоличким Климентима који су на простор Пештерске висоравни насељавани од 1700. године у време када су већ били албанизовани а у Старој Рашкој су исламизовани.[4] Даље, усељавање ових пештерских Албанаца у Нови Пазар било је израженије од било ког другог усељавања у тај град од почетка 18. века до данас.

Временом су, током саживота са бројнијим Србима и муслиманима словенског порекла од Новог Пазара до Сјенице, примили српски језик и скрајнули албанске обичаје.[5] Међутим, албански фактор није мировао.

Муслимани српског/словенског језика у Старој Рашкој, данашњи Бошњаци, већ два пута су у протеклих око 150 година били укључени у процес стварања великоалбанске идеје и државе. То се прво догодило приступањем њихових плавско-гусињских првака Призренској лиги (1878), а други пут стварањем квинслишке Велике Албаније, која је запосела и јужну Стару Рашку, и етничким омеђавањем колаборационистичке „Мале Албаније“, с центрима у Косовској Митровици и Новом Пазару, која се само формално налазила у саставу окупиране Србије (1941–1944).

Чини се да тихи процес овог типа, трећи великоалбански талас, траје у Новом Пазару сада, већ петнаестак година, јер код једног дела Бошњака постоји двослојни бошњачко-албански идентитет, како код оних који имају албанско порекло тако и код оних чији су преци били изложени османском и аустроугарском инжењерингу албанизације (1878–1912, 1916–1918).

На линији Нови Пазар – Тутин – Рожаје – Плав – Гусиње бошњачко-албанска прожимања су најизричитија. Форма овог таласа није у потпуности уобличена. Тај талас је измешан, као што је то и бошњачко-албански идентитет, са исто тако важним окретањем Бошњака из Старе Рашке и ка Босни и Херцеговини.

Албанско порекло имају главни муфтија Исламске заједнице у Санџаку–Србији Муамер Зукорлић чији предак Зук Орље потиче из албанских Куча, затим председник Странке демократске акције Санџака Сулејман Угљанин из села Угао које су населили Клименти и председник Социјалдемократске партије Србије Расим Љајић пореклом из Руговске клисуре коју су такође населили Клименти.[6]

Зукорлић и Угљанин су од 2009. почели да стварају култ великоалбанског идеолога и сарадника нациста Аћифа Хаџиахметовића Бљуте, познатог и као Аћиф Бљута и Аћиф ефендија. Уочава се и координација Зукорлићевих потеза са деловањем албанских сепаратиста на Косову и Метохији.

Албански клинови у српском етничком ткиву у 18. и 19. веку и великоалбанска идеја у политици санџачких муслимана од Призренске лиге (1878) до почетка Другог светског рата у Југославији (1941)

У српском етничком ткиву су од краја 17. века стварани албански клинови. Прва сеоба Срба (1690) и Друга сеоба Срба (1740) испразнили су Србију и Стару Србију. У испражњене земље Турци су насељавали Албанце који су из северне Албаније почели да надиру прво на Косово и Метохију, затим све до Западне Мораве и Јужне Мораве, а с друге стране према Вардару.

Заузимањем овог простора албански клин је раздвојио Србију од Македоније, од Ниша до Скопља, и пресекао за Србе виталну моравско-вардарску долину. Током српске револуције, устанака и ратова с Турцима у 19. веку, како се Турска повлачила из Србије, у истом процесу повлачило се албанско и друго муслиманско становништво.[7]

По ослобађању југоисточне Србије 1878. албанско становништво је напустило и простор „Топличког Арнаутлука“.[8] Тиме су на простору од Ниша до Врања избијени албански клинови. Међутим, албански клинови су наставили да се развијају у нашим земљама које су остале под Турцима, како у Старој Рашкој тако и у Македонији.

У време Берлинског конгреса (1878), када је одлучено да Плав и Гусиње припадну Књажевини Црној Гори, заједничка бошњачко-албанска борба против црногорске војске осујетила је стављање Плава и Гусиња под власт Цетиња. Бошњачки прваци из плавско-гусињског краја ступили су у редове Призренске лиге (1878) која је заговарала уједињење Албанаца у једну државу.[9] Поручили су 1879. Црногорцима: „Знајте док траје Шћипнија [Албанија] нећемо пустити Плав и Гусиње“.[10]

Две етничке групе муслимана (једни који су говорили словенским и други који су говорили албанским језиком) су се тих година мешали браковима, братимили и дали једни другима бесу: заклели су се по цену живота да ће се борити против Срба.[11]

Призренска лига је постала бедем Османског царства против даљих ослободилачких покрета православних Срба и Грка.

Милитантни ислам се из северне Албаније проширио на Косово и Метохију и западну Македонију. Великоалбанска идеја супротстављена је ујединитељским напорима српског и грчког народа.

Кроз великоалбанску идеологију се уочавао и панисламизам. Да би осујетили уједињење и спајање православних Словена и Грка на Балканском полуострву, великоалбанску идеју су подржавали и Аустро-Угарска и Велика Британија.[12]

С тим у вези, од аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878) па до српског ослобађања Старе Рашке од Османског царства у Првом балканском рату (1912–1913), а потом и током аустроугарске окупације Краљевине Србије (1916–1918), Аустро-Угарска и Турци су радили на постепеној и тихој албанизацији муслиманског становништва како би разбијале српски етнички простор.

Албанизација је спровођена у појасевима Митровица (Косовска Митровица) – Нови Пазар – Сјеница и Пећ – Рожаје – Пештер – Сјеница.[13]

Успостављањем српско-српске државне границе између Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе на простору Старе Рашке и Косова и Метохије (1913) уклоњен је геополитички клин који су Беч и Истанбул закуцали како би осујетили српско спајање.[14] То је био корак од седам миља ка уједињењу српског народа које је уследило после победе Краљевине Србије у Првом светском рату – стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије (1918).

Ипак, намере за албанизацију Старе Рашке толико су одмакле да су великоалбански идеолози муслимане Старе Рашке сматрали „посрбљеним Албанцима“. С друге стране, етничка слика у Старој Рашкој пред почетак Другог светског рата била је у корист православних Срба. Наиме, од око 254.000 становника Старе Рашке било је 57% Срба и 43% муслимана.[15]

Реис-ул-улема Исламске верске заједнице Југославије Фехим Спахо се у октобру 1938. замерио „[српски и/или југословенски] национално оријентисаним“ муслиманима у Новом Пазару јер је приватно преспавао код Аћифа Бљуте.[16]

Срби муслиманске вере из Старе Србије и Јужне Србије су се иначе жалили председнику југословенске владе Милану Стојадиновићу да су скрајнути и запостављени.[17]

За разлику од муслимана српске и турске националности, муслимани албанске националности су у то време исказивали посебан верски фанатизам који су додатно увећавали њихови обичаји и менталитет.[18] Већ 1941. и Фехим Спахо и Аћиф Бљута су се нашли у служби окупатора: Спахо као реис-ул-улема у усташкој Независној Држави Хрватској, а Бљута као великоалбански лидер у Новом Пазару.

Албанизација делова Старе Рашке и нацистичко виђење Велике Албаније као стуба ислама на Балканском полуострву (1941–1944)

Фашистичка Италија је 12. августа 1941. припојила Косово и Метохију, западну Македонију и делове Црне Горе (Плав, Гусиње и Рожаје) свом протекторату Великој Албанији.

Косовскомитровачки, вучитрнски и лапски срез у немачкој окупационој зони укључени су у састав окупиране Србије. Савет комесара у Београду донео је 6. августа 1941. одлуку да овим срезовима придода и новопазарски срез и од њих формира Косовски округ са седиштем у Косовској Митровици.

Власт Милана Недића је у децембру 1941. извршила нову административну поделу Србије. Према њој, Косовски округ је преименован у Косовскомитровички округ а придодат му је и студенички срез како би етничка слика била повољнија за православне Србе.[19]

Немци су Албанцима из Косовскомитровичког округа давали наду да би могли постати „Мала Албанија“ која би се ослањала на Велику Албанију.[20] Албанци се нису мирили с тим да би делови територија под њиховом етничком доминацијом могли да остану у саставу окупиране Србије. Током лета и јесени 1941. њихови лидери, на челу са Бедријем Пејанијем, тражили су од нацистичких окупационих власти да Великој Албанији прикључе Нови Пазар, Косовску Митровицу, Вучитрн, Сјеницу и Тутин. Уколико то Немци не би прихватили, алтернативни албански план био је да их убеде како треба да формирају аутономно Косово, као немачки протекторат, на простору од Новог Пазара до Скопља.

Пошто ово није било могуће, Недићева власт је пристала да начелник Косовскомитровичког округа буде Албанац и да начелници срезова у Косовској Митровици, Новом Пазару, Подујеву и Вучитрну буду Албанци. Власти у Косовскомитровичком округу, на челу са Џафером Девом, формирале су албанску жандармерију.[21]

Албански лидери из Косовскомитровичког округа ни надаље нису имали намеру да одустану од великоалбанског пројекта. Од Немаца и Италијана су очекивали да у неком тренутку пристану на присаједињење и делова окупиране Србије, не само од Новог Пазара преко Косовске Митровице до Скопља и Куманова, већ су претендовали и на простор скоро до Краљева и Ниша. Да би се то остварило било је потребно спровести албанизацију циљаног простора, прво у Новом Пазару где је Џафер Дева рачунао на подршку Аћифа Бљуте, албанског политичара пореклом из Ђаковице, и Ахмета Даце, албанског трговца пореклом из Рожаја. Обојица су били из Новог Пазара.[22]

Аћиф Бљута, који је био на састанку „албанских народних првака“ 21. априла 1941. у Косовској Митровици, вратио се у Нови Пазар како би успоставио албанску власт.

Бљута и Даца су насилно преузимали институције од Срба, установили су албанску цивилну и полицијску власт. Под Бљутином командом, као председника Албанског народног савеза у Новом Пазару, почео је прогон Срба.

На седници Албанског народног савеза током јуна 1941. донета је одлука да се Нови Пазар и дежевски срез припоје Великој Албанији, али Немци нису имали намеру да то прихвате. Аћиф Бљута је био очајан, није желео да Нови Пазар макар и само формално остане у окупираној Србији. Тражио је објашњење и инструкције у Тирани где су му рекли да ће Нови Пазар бити припојен Великој Албанији када нацисти победом окончају рат.[23]

Један део верских службеника Исламске верске заједнице у Новом Пазару подржавао је албанизацију. Учитељи који су доведени из Велике Албаније подучавали су децу да су санџачки муслимани албанског порекла. Мушкарци су морали да носе албанску капу (кече), албанизовани су називи улица и радњи, јавно су приказиване карте Велике Албаније у коју су стављени Нови Пазар, Тутин и Сјеница. Нови Пазар је одавао утисак албанске вароши. Истоветан процес дешавао се и у Тутину.

Отпор томе пружале су санџачке структуре које су се биле за прикључење Босни и Херцеговини односно Независној Држави Хрватској као и муслимани комунистичке оријентације.[24]

Од октобра до децембра 1941. војници Југословенске војске у отаџбини (четници) су водили жестоке борбе између Рашке и Новог Пазара са великоалбанским снагама под командом Шабана Полуже, које су Бљути пристигле као помоћ из озлоглашене Дренице. Сматрало се да је Бљутина мржња према Србима „монструозна“.[25]

Нови Пазар је остао под великоалбанском окупацијом до 30. новембра 1944. када га је ослободила Народноослободилачка војска Југославије (партизани).[26]

Аћиф Бљута је одлуком Војног суда Народноослободилачке војске Југославије од 19. јануара 1945. проглашен за народног непријатеља и осуђен на смрт стрељањем које је извршено 21. јануара 1945.[27]

Командант нацистичког шуцштафела (SS) Хајнрих Химлер је заговарао исламску „неустрашивост“ за разлику од хришћанске „мекоће“ и предложио је у новембру 1942. стварање SS дивизије коју би чинили босанскохерцеговачки муслимани. Адолф Хитлер је подржао предлог и у фебруару 1943. издао наређење о регрутацији за ову SS дивизију.[28]

Поводом стварања SS Ханџар дивизије у Сарајево је у априлу 1943. допутовао велики муфтија Јерусалима Хаџи Амин Ел Хусеини. Делегација Албанаца са Косова и Метохије том приликом му је поклонила „мач Ислама“.[29] Стога су Химлер и Ел Хусеини 19. маја 1943. потписали нацистичко-исламистички споразум поводом формирања SS Ханџар дивизије састављене од босанскoхерцеговачких муслимана и мањег броја Албанаца.

Овај споразум није предвиђао стапање нацизма са исламизмом нити је наметао прихватање нацистичке идеологије босанскохерцеговачким муслиманима, већ се радило о томе да ће се нацистичка и исламистичка идеологија борити против заједничких непријатеља.[30]

Како би им дигао морал, Ел Хусеини је у новембру 1943. посетио бојовнике SS Ханџар дивизије на обуци у немачком граду Нојхамеру и позвао их и једне и друге, босанскохерцеговачке муслимане и Албанце, на борбу против Срба за очување ислама на Балкану.[31]

На основу истог нацистичко-исламистичког споразума 1944. формиране су босанскохерцеговачка SS Кама дивизија и албанска SS Скендербег дивизија.[32]

Немачке обавештајне службе радиле на томе да Велика Албанија постане муслимански стуб на Балканском полуострву што је великоалбанске националисте и радикалне исламисте заједнички приближило нацистима. Нацисти су имали намеру да преко Старе Рашке повежу босанскохерцеговачке и санџачке муслимане са Великом Албанијом која је даље требало да послужи као мост ка исламу на Блиском истоку.[33]

У нацистичко-исламистичкој сарадњи Албанци су били јачи ослонац и чвршће упориште од муслимана у Босни и Херцеговини и Старој Рашкој. Док су Албанци били етнички јединствени и посве немилосрдни, муслимани словенског порекла били су подељени на Србе, Хрвате, Бошњаке, а део њих у Старој Рашкој се определио за Албанце.

Величање великоалбанског идеолога Аћифа Бљуте и новопазарско повезивање албанских нити почетком 21. века

Грађански рат у СФР Југославији (1991–1995) и рат на Косову и Метохији који је пратила агресија НАТО пакта на СР Југославију (1998–1999) довели су до буђења идеологија које су током Другог светског рата у окупираној Краљевини Југославији биле узданица нацистичком Трећем рајху. У Хрватској се повампирилo усташтво,[34] у Босни и Херцеговини и Старој Рашкој (Санџаку) младомуслиманске идеје,[35] Црној Гори се догодила експлозија сећања на црвенохрватске (дукљанске) сепаратисте,[36] а албански сецесионисти никада нису ни престајали да величају великоалбанску идеју.[37]

Буђење идеологије сарадника окупатора, на албанским траговима, десило се у првој деценији 21. века и у Новом Пазару.

Почнимо прво од књиге Како се калио Санџак: илустрована хисторија Босне, Санџака и Косова која је 2005. објављена у Франкфурту на Мајни. Аутори књиге су Харун Црновршанин и Нуро Садиковић.

Књига се може наћи у књижари Ел Келимех, издавачке куће Исламске заједнице у Санџаку–Србији на чијем је челу главни муфтија Муамер Зукорлић. На корицама књиге доминирају бошњачки ратни председник Алија Изетбеговић и командант такозване Ослободилачке војске Косова (УЧК) Адем Јашари.

Из наслова књиге и са корица, као и из садржине књиге, уочава се потенцирање двослојног санџачког идентитета, бошњачког и албанског. На карти Велике Албаније се налазе српски етнички простори од Андријевице и Берана све до Ниша и Врања. Наравно, Нови Пазар, Тутин и Сјеница укључени су и у ову Велику Албанију. Сличних примера у овој књизи има доста.[38]

Осврнимо се сада на деловање Муамера Зукорлића, на бошњачко-албанску нит која се уочава код њега. У јулу 2008. је нагласио: „Ми Турску доживљавамо као своју мајку која је пре сто година, зато што је морала, оставила своју децу. Сада долази да их види, Босну као најстарије дете, ово албанско што је ојачало и нас у Санџаку, као најмање и најмлађе дете, које се највише воли“.[39]

Зукорлић, наравно, има у виду исламску везу која спаја бошњачке и албанске муслимане. Али се чини да случајно или намерно греши када је реч о „најстаријем детету“. Наиме, „најстарије и најјаче дете“ је албанско. Док Бошњака има можда око два и по милиона, Албанаца на Балканском полуострву има око четири и по милиона. Бошњаци су притом подељени у три издвојене географске целине, Цазинску Крајину, централну Босну и Стару Рашку (Санџак).

Бошњаци немају свој ентитет у Босни и Херцеговини. Док неки од њих из Цазинске Крајине гледају ка Загребу, неки из Старе Рашке су окренути ка Београду. Албанци имају државу Албанију и квазидржавну творевину „Косово“, а обе су добили уз помоћ западних сила.

Размотримо сада какве видове „санџачке аутономије“ Муамер Зукорлић има на уму, промислимо шта одбацује, где се маскира а на чему ради. Тако ћемо уочити бошњачко-албанску нит у његовом деловању.

Прво ћемо наравно елиминисати један неформалан нацистички предлог из октобра 1943. о санџачкој аутономији у оквиру могуће српске конфедерације коју би чинили Србија, Санџак и Црна Гора. Нацисти, на концу, нису желели да прихвате стварање икакве веће српске државе на Балканском полуострву.[40] Тај модел аутономије Зукорлић никада није ни узео у обзир.

Комунистичка партија Југославије је 20. новембра 1943. у Пљевљима основала Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака као привремену аутономију због ратних потреба. Како за аутономију није било историјског ни етничког упоришта, Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака је 29. марта 1945. у Новом Пазару донело одлуку о гашењу и подели Старе Рашке између Србије и Црне Горе границом која постоји и данас.[41]

На седници Бошњачког националног сабора који су чиниле присталице муфтије Зукорлића, 14. јула 2010. усвојена је декларација којом се „формира одбор за обнову Народног вијећа Санџака“ (некадашње Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака).[42] Зукорлић је често јавно говорио о овоме али је његова искреност била потпуно неубедљива. Обнављање привремене аутономије према комунистичком моделу, коју заговара исламски верски лидер, посве је невероватно. Посебно ако се има у виду да је Стара Рашка подељена границом између Србије и Црне Горе.

Ради се о паравану како би се замаскирао најреалнији карактер аутономије или сепаратистичких стремљења за које се залаже Зукорлић. Развој догађаја у последњих неколико година, на првом месту у Новом Пазару, показао је да ће се намере за стварањем санџачке аутономије кретати око бошњачко-албанског контекста који вуче корен из политике Аћифа Бљуте.

Реис-ул-улема Исламске заједнице Босне и Херцеговине Мустафа Церић и главни муфтија Исламске заједнице у Санџаку–Србији Муамер Зукорлић посетили су од 6. до 8. августа 2009. албанске сепаратистичке институције на Косову и Метохији и Исламску заједницу Косова.

Церић се у маузолеју у Преказу поклонио Адему Јашарију. На крају посете на главу је ставио кече.[43] Ови гестови били су више од пуке симболике, посебно ако имамо у виду да је Зукорлић у мају 2009. изјавио: „Ниједну крупну одлуку не доносим без консултација с реисом Церићем“, а потом и „београдски режим се према Санџаку понаша као раније према Косову где су добили шта су добили“.[44]

Церић и Зукорлић су се с Косова и Метохије вратили у августу 2009. и није требало много да великоалбански дух и на новопазарском простору поново угледа светлост дана.

Зукорлићева претња „косовским сценаријом“ у Старој Рашкој подгревана је стварањем култа Аћифа Бљуте.

Фудбалски клубови Нови Пазар и Црвена звезда из Београда играли су 28. октобра 2009. утакмицу Купа Србије. Црвена звезда је победила са 1:0, али то је мање важно. Много је важније што је утакмици присуствовао главни муфтија Муамер Зукорлић кога је новопазарска публика поздравила повицима „муфтија, муфтија“.

То је био „први пут“ да Зукорлић присуствује спортској манифестацији.[45] Навијачи Новог Пазара су развили транспарент „Стадион Аћиф ефендија“.[46] Будући да је Аћиф Бљута 1945. осуђен као народни непријатељ, Републичко тужилаштво је у новембру 2009. покренуло прекршајни поступак против Фудбалског клуба Нови Пазар и најавило подизање кривичних пријава против особа које су носиле транспарент.[47]

Колико је проблем постао дубок сведочили су наредни инциденти. Да би спречио изградњу обданишта у новопазарском насељу Хаџет, на месту где су у јануару 1945. партизани извршили смртне пресуде над Аћифом Бљутом и његовим сарадницима, Зукорлић је иницирао покрет својих следбеника како би освојио ову локацију.

Будући да је обданиште грађено у складу са законима, локацију је штитила српска жандармерија и полиција. Упркос томе, 4. септембра 2010. више хиљада Зукорлићевих присталица напало је безбедносне снаге Републике Србије.[48]

Секуларни турски званичник казао ми је 10. септембра 2010. да су иза овог напада стајале „две европске земље“.[49] Поред тога, амерички годишњи извештај о верским слободама за 2010, који бележи најситније повреде верских права, није ни речју поменуо да је Исламска заједница у Санџаку–Србији на челу са Зукорлићем на Хаџету напала српску жандармерију и полицију.[50] У овом случају очит је рукопис западних служби.

Бивши командант Здружених снага безбедности Војске Југославије и Полиције Србије у Копненој зони безбедности генерал Нинослав Крстић изјавио је 1. новембра 2010. да су екстремистички потези Албанаца и муфтије Зукорлића координисани и да им је циљ цепање Србије. Повод за то били су потписи подршке албанских вођа у јужној Србији Рагмија Мустафе (председник општине Прешево) и Јонуза Муслијуа (председник општине Бујановац) за стварање „Велике Албаније“ коју би чинили Албанија, Косово и Метохија, југ централне Србије, западна Македонија, делови источне Црне Горе и делови јужног Епира у Грчкој.[51]

Генерал Крстић је био веома релевантан тумач догађаја. Командовао је уласком српских војних и полицијских јединица у Копнену зону безбедности уз административну границу с Косовом и Метохијом (14. март – 31. мај 2001) чиме су окончани оружани сукоби српских одбрамбених снага са албанским терористима у Прешеву и Бујановцу (2000–2001) и македонских одбрамбених снага са албанским терористима у западној Македонији (2001).

Координација албанских сепаратиста на Косову и Метохији, југу централне Србије и Зукорлићеве политике могла је да се уочи и 2011. године. Реч је бојкоту пописа становништва у Републици Србији у октобру 2011. на који су позвали „сви албански одборници“ у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи[52] и главни муфтија у Новом Пазару Муамер Зукорлић. Ипак, док су се Албанци одазвали позиву својих лидера, Зукорлићева кампања није била успешна.[53]

Позив на бојкот пописа почетком септембра 2011. догодио се само месец дана након упада специјалних снага косовских Албанаца РОСУ (25. јул 2011), бивших припадника УЧК, на административни прелаз Јариње и покушаја да заузму и административни прелаз Брњак. Као епилог ове кризе на административним прелазима потписан је споразум Београда и Приштине о царинском печату (2. септембар 2011), којим је успостављена „косовска царина“ на административним прелазима Јариње и Брњак.[54]

Зукорлић је тиме добио поруку да су албанске оружане снаге способне да изађу на административне прелазе у близини Новог Пазара и Тутина, да српска страна за то нема адекватан одговор, и да ће у неком моменту одатле стићи подршка какву је Аћиф Бљута 1941. добио од Шабана Полуже.

Зукорлић наравно није сам у величању Аћифа Бљуте. У томе су му се придружили и политички противници: Бошњачко национално вијеће у техничком мандату на челу са Есадом Џуџевићем и Странка демократске акције Санџака на челу са Сулејманом Угљанином. Џуџевић је заједно са замеником градоначелника Новог Пазара Ахмедином Шкријељом (а Шкријељи су такође пореклом Албанци) открио спомен плочу Аћифу Бљути у Новом Пазару (4. август 2012), у присуству министра без портфеља Републике Србије Сулејмана Угљанина.[55]

Овај догађај је изазвао бурне реакције. С једне стране, муфтија Зукорлић је изјавио: „Ако постоје неки елементи колаборације са немачким окупатором, сви знају и пријатељи и непријатељи да није било ниједног елемента идеолошке колаборације, већ да се радило о најнужнијем преживљавању где су се наши прваци, на челу са Аћиф-ефендијом, борили свим могућим средствима да овај народ сачувају. Они који се одричу Аћиф-ефендије, они са нама немају ништа. Они су се одрекли наше вере, наше културе, нације и традиције“.[56]

Које „наше нације“? Аћиф Бљута није био Бошњак већ Албанац.

С друге стране, директор Центра „Симон Визентал“ у Јерусалиму Ефраим Зуроф је казао како је постављање спомен плоче Аћифу Бљути „нечувено“, да је та „вест тужна, али да је део ширег феномена у источној Европи и покушаја да се нацистички зликовци представљају као хероји“.[57] Министарство правде и државне управе Републике Србије је у августу 2012. наложило градској управи у Новом Пазару да уклони таблу али се то до данас није догодило.[58]

Подсетимо, од муслимана није ни тражено да прихвате нацизам већ да политички исламизам ставе у функцију борбе против заједничких непријатеља. У тај контекст улази и великоалбански идеолог Аћиф Бљута.

Зукорлић, наравно, у свему неће попустити. Иако је познато да су верски службеници Исламске верске заједнице у социјалистичкој Југославији радили на албанизацији санџачких верника, није истражено колико се далеко с тим стигло.[59] Ни сада није познато колико далеко је Зукорлић спреман да иде али се нешто свакако догађа.

Оптужбе да се у Новом Пазару велича великоалбанска идеологија стигле су и из кругова санџачких муслимана.

Копредседник Санџачког интелектуалног круга Рамиз Црнишанин је о Аћифу Бљути изричито рекао: „Послије окупације Новог Пазара, он је узео презиме Бљута и изјашњавао се као Албанац. Нови Пазар, Митровицу, Вучитрн и Подујево прогласио је за Велику Албанију. Увео је потпуну албанизацију, у основне школе довео је нове учитеље Албанце и тражио да се натписи пишу на албанском језику“.[60]

Оваквих оптужби било је још па је Зукорлић одлучио да покаже и бошњачки карактер својих следбеника. На улице је 4. септембра 2014. у част Аћифа Бљуте извео неколико десетина младића у војним униформама и с фесовима. Политика је јавила да је „Зукорлић одао пошту Хитлеровом следбенику“.[61]

Историчар Салих Селимовић је изјавио да су „муфтијиној војсци“ само недостајали симболи SS Ханџар дивизије.[62]

Неки албански медији на Косову и Метохији су били затечени овим карактером „муфтијине војске“ посебно када се ради о контексту везаном за великоалбанског идеолога Аћифа Бљуту. Приштински портал Телеграф је тим поводом подсетио да је телевизија Топ ченел из Тиране јавила да је Зукорлић „пореклом Албанац али да се упркос томе изјашњава као Бошњак“.[63]

Оптужбе да Зукорлић велича великоалбанског идеолога, сараднике нациста и фашиста, да је и сам склон неким од тих идеологија нису потицале само од Срба, Јевреја и секуларних Бошњака. Како би установио своју структуру на простору „јужног Санџака“ који припада Црној Гори, Зукорлић је ушао у сукоб са Исламском заједницом Црне Горе.

Реис Исламске заједнице Црне Горе Рифат Фејзић је стога нагласио: „Умберто Еко је рекао да је за фашизам свако неслагање издаја. Такав је начин размишљања идеолошке олигархије из Новог Пазара, г. Зукорлића и људи који размишљају као он. Шокиран сам њиховим изливом фашизма и мржње“.[64]

У основи је највероватније Зукорлићева намера да преко Рожаја подрива Црну Гору, ради на некаквом обједињавању простора, макар у првом маху, у којем леже Нови Пазар, Тутин и Сјеница у Србији и Рожаје, Плав, Гусиње и Петњица у Црној Гори. Тај „санџачки простор“ пријања уз Албанију и Косово и Метохију, одељен је већинским српским општинама у Републици Србији, Црној Гори и Републици Српској од Федерације Босне и Херцеговине. Тај „санџачки простор“ за великоалбанске идеологе носи албански карактер, а данас можда бошњачко-албански карактер.

Управо су све те општине биле на застави „природне Албаније“ која је летилицом спуштена на стадион Партизана током фудбалске утакмице Србија – Албанија (14. октобар 2014).[65] Ни Муамер Зукорлић ни Сулејман Угљанин нису реаговали на ову провокацију па чак ни на територијалне претензије Албанаца на делове Старе Рашке (Санџака).

Да ли је то случајно? Не, наравно да није.

Зукорлићево и Угљаниново величање Аћифа Бљуте пробудило је „албанску нит“ у Новом Пазару. Новопазарски историчар Реџеп Шкријељ је у августу 2012. изјавио: „Бошњаци у Санџаку су поносни албанском компонентом свог поријекла“.[66]

На друштвеним мрежама се данас све више уочава мишљење младих Бошњака: „70% санџачког становништва су Арнаути и до скоро се и служио албански језик“ или „памтим добро да је мој дјед рахметли говорио арнаутским језиком… тачно је и то да смо на силу асимилирани али ништа зато како смо на силу асимилирани тако исто можемо бити деасимилирани то није проблем само је потребна воља“.[67]

Поновимо, албански или великоалбански дух је пуштен из боце и веома је присутан у Новом Пазару и околини. Угљанин је, како би се приближио „косовском сценарију“, 20. фебруара 2015. рекао да је Србија „шовинистичка творевина“ и да ће ако буде требало затражити „од НАТО пакта да дође да штити Бошњаке“ у Старој Рашкој.[68]

Док се на простору Прешева и Бујановца у јужној Србији ствара албански клин који би поново требало да одвоји Србију од Македоније, у Новом Пазару се почетком 21. века уочава креирање бошњачко-албанског клина, са елементима припадности обема етничким групама, који би требало да сужава простор, а касније и да га затвори, од Србије према Црној Гори и Херцеговини. И албански клин на југу Србије и бошњачко-албански клин у Старој Рашкој једнако би могли да буду у служби великоалбанске идеје.

Бошњачко-албански савез, заснован на мешовитим браковима, братимљењу и датој беси пред Призренску лигу (1878) поткрепљен је доношењем албанског „мача Ислама“ у Сарајево (1943). На албанизацији простора Старе Рашке радили су Османлије, Аустро-Угарска, немачки Трећи рајх, виђенији локални политичари, неки верски службеници исламске заједнице током читавог постојања југословенске државе, било да је реч о монархистичком или социјалистичком времену.

Почетком 21. века идеолошка албанизација Новог Пазара и околине добила је ново рухо, тихо али траје. Кроз стварање култа Аћифа Бљуте, великоалбанског идеолога и сарадника нациста, ствара се или негује однос према двослојном бошњачко-албанском идентитету.

(Поглавље из књиге: Александар Раковић, Срби и религијски интервенционизам 1991–2015: Политички аспекти верских изазова српској држави и цркви после распада Југославије – Београд: Хришћански културни центар, 2015, 368 страна)

[1] Завод за статистику Републике Србије, Попис становништва, домаћинства и станова 2011. у Републици Србији. Национална припадност, Београд 2012; Zavod za statistiku Crne Gore, Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Crnoj Gori 2011. godine. Stanovništvo Crne Gore prema polu, tipu naselja, nacionalnoj, odnosno etničkoj pripadnosti, vjeroispovijesti i maternjem jeziku po opštinama u Crnoj Gori, Podgorica 2011.

[2] Завод за статистику Републике Србије, Попис становништва, домаћинства и станова 2011. у Републици Србији. Вероисповест, матерњи језик и национална припадност: подаци по општинама и градовима, Београд 2013.

[3] Zavod za statistiku Crne Gore, Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Crnoj Gori 2011. godine. Stanovništvo Crne Gore prema polu, tipu naselja, nacionalnoj, odnosno etničkoj pripadnosti, vjeroispovijesti i maternjem jeziku po opštinama u Crnoj Gori, Podgorica 2011.

[4] Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Београд 1913, 71-93.

[5] Ејуп Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, Београд 1979, 76-77.

[6] Ејуп Мушовић, нав. дело, 75, 209, 267, 277-278.

[7] Славенко Терзић, Стара Србија (XIX – XX век): Драма једне цивилизације, Нови Сад-Београд 2012, 257-262.

[8] Мирослав Свирчевић, Локална управа и развој модерне српске државе: од кнежинске до општинске самоуправе, Београд 2011, 295.

[9] Mustafa Memić, Gusinjsko-plavska krajina u vrtlogu historije, Sarajevo 2008, 11, 57-59.

[10] Ослобођење, независност и уједињење Србије и Црне Горе, приредили Милић Ф. Петровић, Павле Стојковић, Душица Бојић, Београд 1999, 32-33.

[11] Porijeklo Radončića i Zukorlića, The Bosnia Times, 16. novembar 2013; Biografija Ali-paše Šabanagića na sajtu Bošnaci.net, preuzeta iz knjige: Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, Sinovi Sandžaka, Frankfurt na Majni 1996.

[12] Славенко Терзић, нав. дело, 116-120.

[13] Исто, 374.

[14] Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у Новом веку (1492–1992), Београд 2008, 298.

[15] Милутин Живковић, „Дешавања у Санџаку од јулског устанка до краја 1941. године“, Баштина, св. 31, Приштина–Лепосавић 2011, 249, 252.

[16] Архив Југославије, збирка Милан Стојадиновић, фасцикла 25 – Информација, 26. октобар 1938.

[17] Александар Раковић, „Милан Стојадиновић и питање премештања седишта југословенског реис-ул-улеме из Београда у Сарајево“, у зборнику: Милан Стојадиновић: политика у време глобалних ломова, уредник Миша Ђурковић, Београд 2013, 252-256.

[18] Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, књ. 3, Београд 1997, 120.

[19] Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена на Косову и Метохији, Београд 1991, 47-50, 192.

[20] Милутин Живковић, нав. дело, 251.

[21] Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 67-71, 86-88.

[22] Исто, 431-432.

[23] Исто, 39, 431-437.

[24] Мирко Ћуковић, Санџак, Београд 1964, 80-81; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 436-439, 454.

[25] Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 440-443.

[26] Мирко Ћуковић, нав. дело, 536-537

[27] Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, Kako se kalio Sandžak: ilustrovana historija Bosne, Sandžaka i Kosova, Frankfurt na Majni 2005, 392-393.

[28] Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: occupation and collaboration, Stanford 2001, 496.

[29] Ženi Lebl, Hadž-Amin i Berlin, Beograd 2003, 164-170; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 453.

[30] Jozo Tomasevich, нав. дело, 497.

[31] Ženi Lebl, нав. дело, 182-191; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 454.

[32] Ženi Lebl, нав. дело, 192-193; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 320-333.

[33] Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 454-455.

[34] Бољковац: У Хрватској живи усташтво, Вечерње новости, 7. јануар 2014.

[35] Džon R. Šindler, нав. дело, 30, 40-46.

[36] Славенко Терзић, „Идеолошки корени црногорске нације и црногорског сепаратизма“, Слово о Црној Гори: Узданица Јужног Српства (или NDCG), уредио Славенко Терзић, Подгорица 2001, 144-145.

[37] Великоалбанске идеје на високом нивоу, Међународни радио Србија, 15. јануар 2014.

[38] Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, нав. дело, 465.

[39] Бошњачки дед Кулин бан, Политика, 17. јул 2008.

[40] Milan Ristović, Nemački novi poredak i Jugoistočna Evropa 1940/41-1944/45, Beograd 1991, 68-69.

[41] Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, Beograd 1992, 563-568, 704-705.

[42] Deklaracija: Bošnjaci su konstitutivni narod u Srbiji, Mesihat.org, 14. juli 2010.

[43] Reportazh nga vizita e Reisit të Bashkësisë Islame të Bosnjës dhe Hercegovinës, Dr. Mustafa ef. Ceriç në Kosovë, http://shkodrar.wordpress.com/2009/09/28/reportaxh-nga-vizita-e-reisit-te-bashkesise-islame-te-bosnjes-e-hercegovines-dr-mustafa-ef-ceric-ne-kosove/

[44] Интервју Муамера Зукорлића за Регионалну Телевизију Нови Пазар пред долазак Мустафе Церића у Стару Рашку, мај 2009.

[45] Crvena zvezda trijumfovala u Novom Pazaru, Pressоnline, 28. oktobar 2009.

[46] Torcida Sandžak 1989, Sportal.rs, 5. novembar 2009.

[47] Tužilaštvo: Kazniti navijače Novog Pazara, Pressonline, 6. novembar 2009.

[48] Муфтијини блокирали Пазар, Вечерње новости, 5. септембар 2010.

[49] Из мог разговора с турским званичником, 10. септембар 2010.

[50] U. S. Department of State, July-December 2010 Report on International Religious Freedom.

[51] Нинослав Крстић: Албанци и Зукорлић координисани, крајњи циљ даље распарчавање Србије, Nspm.rs, 1. новембар 2010.

[52] Албанци одлучно против пописа, Радио-телевизија Србије, 9. септембар 2011.

[53] Propao Zukorlićev poziv na bojkot popisa u Sandžaku, Bliconline, 4. oktobar 2011.

[54] Постигнут споразум о царинском печату и катастрима, Политика, 2. септембар 2011.

[55] Skandal: Ugljanin na otkrivanju spomen-ploče ubici Srba!, Telegraf.rs, 6. avgust 2012.

[56] Zukorlić: Aćif-efendija je naš heroj, Danas, 15. avgust 2012.

[57] Zurof: Tabla Aćif-efendiji sramota, Bliconline, 25. avgust 2012.

[58] Одаловић: Наложено уклањање табле Аћиф-ефендији, Радио-телевизија Војводине, 23. август 2012.

[59] Славенко Терзић, Стара Србија…, 375.

[60] Crnišanin: Aćif je bio saradnik fašista!, Sandžačke novine, 7. avgust 2012.

[61] Зукорлић одао пошту Хитлеровом следбенику, Политика, 6. септембар 2014.

[62] Od „dvocevke“ za zaštitu od Srba, do marša „muftijine vojske“, Svedok, 23. septembar 2014.

[63] Zukorliqin shqiptar që e mohon historinë shqiptare, Beogradi e akuzon se po krijon njësite paramilitare, Telegrafi.com, 5. septembar 2014.

[64] Fejzić: Zukorlić je fašista, unosi nemir u Crnu Goru, Vijesti, 28. septembar 2014.

[65] Šta je na zastavi sa drona: Ovo su začetnici ideje velike Albanije, Kurir, 15. oktobar 2014.

[66] Škrijelj: Bošnjaci su ponosni albanskom komponentom svog porijekla, Sandžačke novine, 12. avgust 2012.

[67] Коментари на Фејсбуку чланкa: Da li postoji Stari Ras – prestonica srpske države?, SandžakPress, 13. septembar 2014.

[68] Угљанин: Шовинистичку творевину претворити у модерну Србију, Танјуг, 20. фебруар 2015.

http://www.anfor.org/velikoalbanski-tragovi-kod-sandzackih-muslimana-2005-2015/