Трифковић: За Србе са обе стране Дрине је одбацивање матрица савременог Запада предуслов опстанка

• Ово, наравно, изискује и неприпадање Европској Унији као институцији која представља отелотворење злокобних идеја 1968, механизам за млевење националних идентитета, културе, традиције и морала утемељеног на наслеђу Атине, Рима и вере у Христа
• Лето 1968. са правом се сматра културном, социјалном и моралном тачком преокрета у историји западне цивилизације која је произвела морбидну опседнутост расом, класом, родом и сексуалном оријентацијом – специфичним обликом лудила које данас хара целим западним светом
• На ширем плану, „шездесетосмашки” културни марксизам је постао главна идеологија глобализма. Њиме се идеологија разарања устаљених структура и хијерархијских односа шири руку под руку са пропагирањем културне и сексуалне перверзије
• Феминизам је еволуирао у радикални антипородични пројекат који почива на ставу да традиционалне везе мушкараца и жена су инхерентно опресивне јер спајају жене са мушкарцима, њиховим угњетавачима

Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ

ДОК је у Бања Луци у току велико окупљање — под фирмом „Правде за Давида“, али поодавно у функцији подривања Републике Српске – није на одмет да се подсетимо наслеђа неупоредиво масовнијих протеста који су пре пола века потресали Европу и заувек изменили културни профил западног света.

Маја 1968, у Паризу је започео талас студентских протеста који се потом проширио на многе земље и градове са обе стране Атлатнског океана.

Лето 1968. било је инкубатор идеја које су имале значајне последице за политичку и интелектуалну путању савременог света, све до данас.

Те је немире наизглед заразним и романтизовано симболичким чинио дух негације ауторитета и одрицања од устаљених норми понашања, дух цивилизацијског самопорицања и деконструкције свега постојећег, који је већ лебдео над Европом и Америком.

У први мах, демонстрације и штрајкови, запоседање фабрика и универзитета, претили су да парализују привреду Француске и да је доведу на руб грађанског рата или револуције. У једном тренутку и самом председнику Де Голу – лидеру непокорене Француске из ратних времена – попустили су нерви: тајно је напустио земљу на неколико сати и склонио се у француску војну базу у Сарској области, са друге стране Рајне.

Премда повремено насилни, догађаји током демонстрација су имали и свој квазиуметнички и фестивалски аспект „хепенинга”, у духу времена које је изнедрило Вудсток.

Лето 1968. са правом се сматра културном, социјалном и моралном тачком преокрета у историји западне цивилизације. Постмодерна идеологија „политике идентитета”, која стапа теорију моћи Мишела Фукоа и културни марксизам, родила се 1968.

Произвела је морбидну опседнутост расом, класом, родом и сексуалном оријентацијом – специфичним обликом лудила које данас хара целим западним светом.

Првобитна искра која је запалила Париз тог пролећа била је наизглед банална: захтев да се оконча забрана приступа мушких студената у женске домове на кампусу париског универзитета у Нантеру. У раној фази протеста, студенти су у том свом захтеву видели смелу побуну против сегрегације полова као облика наводног угњетавања. (Иронијом случаја, пола века касније студентски активисти широм западног света захтевају да универзитетске власти прописују и строго надзиру односе између мушкараца и жена.)

Убрзо је талас испрва ненасилних протеста привукао и поборнике насилних деривата марксизма.

У Немачкој, следбеници радикалних форми директне акције, као што је била група Бадер-Мајнхоф, нису оклевали да прибегну терору и убиствима.

Енглески физолоф Роџер Скрутон писао је деценијама потом да је његов заокрет ка конзервативизму почео кад је видео париске барикаде изблиза, а код активиста протеста открио порицање сваке рационалности, негацију самог појма „истине“ која се наводно мења од епохе до епохе и зависи од деобе политичке моћи.

Учесници протеста на разним су језицима називани „шездесетосмашима”, носиоцима јасно дефинисаног духа и погледа на свет. После неуспеха брзог револуционарног преокрета, који је многима од њих испрва деловао изгледно, они виспренији и амбициознији међу њима прихватили су спорију али плоднију стратегију „дугог марша кроз институције” – стратегију коју је између два светска рата осмислио италијански комуниста Антонио Грамши.

Четири године касније, у есеју Контратреволуција и револт, првосвештеник франкфуртске школе Херберт Маркузе са одобравањем је констатовао да је истакнути француски Немац у пантеону лидера 1968, Руди Дучке, дословно следио Грамшијев савет: „Дуги марш кроз институције значи радити против етаблираних установа изнутра – али не са циљем њиховог подривања, већ преузимања контроле над њима, стицања знања и рутине, како програмирати рачунаре, како подучавати младе на свим нивоима образовања, како користити масовне медије, како организовати производњу”.

Предводник првих протеста био је Данијел Кон-Бендит, данас активни члан Европског парламента, предводник фракције зелених и тврди заговорник утапања европских нација у федералну супердржаву.

Марш кроз институције многима се богато исплатио: Јошка Фишер, који је снимљен као студент како се бије са полицајцем, три деценије потом постао је лидер Зелених и немачки министар спољних послова.

Протести су ретроактивно поистовећени са ослобађањем западног друштва од конзервативног капиталистичког поретка и промоцијом нових облика изражавања и новог сензибилитета – кроз рок музику, одбацивање сексуалних стега, коришћење дрога, раст феминизма (и разних других „изама”), кроз одбацивање традиционалног модела образовања и осуду потрошачког друштва.

У грозничавој тежњи за „деконструкцијом” – лајтмотивом Жака Дериде, који је концепт украо од Мартина Хајдегера – главни циљ уништења било је традиционално друштво и сваки облик реда и поретка у њему. У махнитом походу на сваки облик устаљеног поретка, у сфери духа и културе пре свега,, „шездесетосмаши” су пропагирали нову, још невиђену форму радикалног индивидуализма.

Нису могли да схвате да слобода изискује правила: без правила, друштво ће скончати на супротној страни од слободе. Правила заснована на многовековној традицији нису савршена, али њихово брисање редовно води ка исходима који су за слободу погибељни. То нам обилато показују примери француске и руске револуције.

Исто важи и за тобожњу директну демократију за коју су се „шездесетосмаши” залагали, а која на крају моћ даје онима који се најгласније деру и најбезобзирније отимају.

Наводно право да се буде „различит” одвело је шездесетосмаше у екстремни субјективизам, који чини сваки облик друштвене хармоније и усклађености немогућим.

Оно што „шездесетосмаши” никада нису хтели да признају, иако су тога многи међу њима потајно били свесни, јесте да су уживали богате плодове материјалног успона западних друштава у деценијама после Другог светског рата, да су били најмаженија и најразмаженија студентска генерација у дотадашњој историји света.

Залагали су се за прерасподелу богатства, али су уживали плодове припадништва привилегованим слојевима. Говорили су о обесправљенима, али нису били спремни на одрицање од потрошње и безглавог хедонизма.

Парола учесника протеста 1968. била је „Уживај без ограничења!” Свела се на захтев за слободом без одговорности и широм је отворила двери западног капитализма моделу разуздане потрошње и енормних социјалних разлика.

Привидно одбијање потрошачког друштва у годинама и деценијама после 1968. створило је културу која је безнадежно зависна од потрошње.

Још једна новина која је лансирана 1968. јесте атомизација друштва путем фабриковања мањина.

Реторика људских права за новостворене мањине метастазирала је у лудило захтевања специјалних привилегија као природне датости. Резултат је читав низ државних програма помоћи и старања о све бизарнијим категоријама житеља западних земаља – од којих многи ни по ком стандарду не могу да се сматрају угроженим.

Тако су припадници расних, родних и сексуалном оријентацијом „угрожених мањина” почели грозничаву утакмицу за своје парче туђег колача, вазда на бази измишљених или преувеличаних митова о сопственом статусу жртве.

Резултат је друштво раздирано „виктимизацијом”и „инфантилизацијом”, као двема рак ранама постмодерног западног индивидуализма и одразима шездесетосмашког колапса личне одговорности.

Пропратни исход је колапс квалитета образовања, заснован на тврдњи да су ученици и наставници заправо „партнери” у процесу равноправне интеракције на путу ка мултикултурној утопији.

Много је већи процент матураната и студената у данашњој западној Европи и Северној Америци него пре пола века, али не зато што више младих достиже ниво знања претходних генерација, већ зато што су драстично снижени стандарди за пролазну оцену. Стога милиони француских, енглеских и америчких студената напросто нису у стању да напишу једну граматички исправну и логички кохерентну простопроширену реченицу.

Година 1968. засејала је злокобно семе колапса Запада као цивилизације.

Слобода без одговорности, хедонизам уместо заслуженог задовољења стварних потреба, култура неодговорности насупрот пунолетној уздржаности, фатално су подрили темеље друштава на обе стране Атлантског океана.

Тиха партија реда и поретка однела је кратку непосредну победу у лето и јесен 1969, у Француској и другде, али је партија субверзије и хаоса на дуге стазе успешно преотела полуге власти.

Током деценија, наметнула је свој перверзни систем вредности са огромним успехом, на начин који вероватно ни најрадикалнији учесници шездесетосмашких протеста нису могли да очекују.

Парола „Забрањено је ма шта забранити” представљала је одбацивање сваког ауторитета и закона у име ослобођења инстинкта, нагона и приземних жеља. Значила је да буквално ништа није забрањено, што заправо представља антитезу стварне слободе.

Суштина културног марксизма, то смо од тада спознали, јесте принцип да не постоји „истина”, постоји само моћ.

Пола века пре 1968. Лењин је ову чињеницу свео на просто питање „Ко ће да кокне кога?” Другим речима, морално вредновање неког поступка зависи од тога ко нешто ради коме… На ширем плану, „шездесетосмашки” културни марксизам је постао главна идеологија глобализма. Њиме се идеологија разарања устаљених структура и хијерархијских односа шири руку под руку са пропагирањем културне и сексуалне перверзије.

Феминизам је еволуирао у радикални антипородични пројекат који почива на ставу да традиционалне везе мушкараца и жена су инхерентно опресивне јер спајају жене са мушкарцима, њиховим угњетавачима.

Бесмислено је за конзервативце и традиционалисте да у недоглед анализирају нелогичности и хипокризију савремених потомака шездесетосмаша. За њих не постоје свеопште примењиви стандарди правде, јер се иза те фразе, наводно, крије тежња за доминацијом хетеросексистичке, белачке патријархије. За њих је, правда само и искључиво моћ коју они сами имају (или треба да је имају) да спроводе своје моделе либералног тоталитаризма. Зато по њима није расизам да се у дистрибуцији моћи фаворизују црнци над белцима, хомосексуалци над хетеросексуалцима, мигранти над
староседеоцима, и тако у недоглед.

За њих је „дијалог” само тактика за остварење дугорочне стратегије потпуне контроле. Супротстављати им се логиком и рационално утемељеним дијалогом је исто као бранити се перорезом од калашњикова.

За Србе на обе стране Дрине, безрезервно одбацивање културне и вредносне матрице савременог Запада — засноване на отровним плодовима лета 1968. године — предуслов је опстанка.

Ово, наравно, изискује и неприпадање Европској Унији као институцији која представља отелотворење злокобних идеја 1968, механизам за млевење националних идентитета, културе, традиције и морала утемељеног на наслеђу Атине, Рима и вере у Христа.