- Ја сам човјек који припада српском народу, припадам Републици Српској, припадам Србији. Ја се тако осјећам. Све ми је важно што се тог питања тиче. Овај став је јерес за те неке грађанске и либералне опције, које се увалиле свијет у озбиљну кризу, можда већу и од оне из 1933. године, у кризу која се још увијек контролише, али се види да је свијет у потпуном нереду
- Зашто се кандидујем за члана Предсједништва БиХ, кад говорим да је БиХ имагинација? БиХ је направљена Дејтонским споразумом, без иједног реалног и рационалног разлога да буде и опстане. Она никада у историји није била засебан државни идентитет, него је увијек била у оквиру великих конгломерација – Отоманске империје, Аустроугарске, Југославије. Није могла самостално преживи ни када су овим простором владали Котроманићи који су били Срби
- Касније су се појавили припадници ислама, пребјези из православне и католичке вјере, а сада су одједном постали муслимани, исламисти и тражили су свој идентитет. Борили су се кроз вјекове и никад га нису остварили, па га немају ни данас
- Данас нема озбиљног Србина који мисли да Република Српска не треба да егзистира као самостална, јер ми немамо никакву корист од БиХ. Немају корист чак ни Бошњаци, који имају само неку идентитетску потребу за БиХ, али они могу да живе у Бања Луци и слободно живе. Немају никакав проблем. Али, ово је српска земља, ово је Република Српска која припада српском народу
- Када би спровели реципроцитет и рекли „даћемо Бошњацима исте слободе као што имају Срби у Сарајеву“, већина муслимана би се одавде одселила. Слобода за Србе тамо не постоји. Не постоји ни у већинским српским општинама у Федерацији БиХ попут Дрвара, Грахова или Гламоча
- Тамо гдје сједи то Предсједништво избачени су сви елементи и обиљежја српског народа и Републике Српске. Немате заставу Републике Српске, него само постоји нека застава и грб, који је наметнуо Високи представник. То нису чак ни народи усвојили. То није моја застава. Ја нисам гласао за њу. Мени је то неко наметнуо, неко је рекао „то је од данас ваша застава“. Моја застава је застава Републике Српске
- Не буде ли иза мене застава Српске, неће имати ниједну сједницу Предсједништва. Одатле почињем. Застава иза. Нема заставе – довиђења: „Хитно? Извините, молим вас, поставите заставу, па ћу доћи да видим шта је хитно. Нећете? Нема састанка!
- Трећи ентитет је неко рјешење. Међутим, то није интенција Бошњака. Они хоће да идентитетски униште Хрвате, чак и њихову помисао на територијалну организацију ентитета, који се звао Херцег Босна, како би послије кренуо обрачун са Србима и нашом Републиком и нашим идентитетом
ЗAШТО се кандидује за члана Предсједништва БиХ, ако мисли да је та држава неодржива? Како види рјешење статуса Косова, али и да ли ће послије тог питања на ред доћи Република Српска? Зашто је у перманентном сукобу за Западом, али да ли га брину грађански протести?
Ово су била само су нека од питања на која је предсједник Српске Милорад Додик одговарао за Српски Телеграф.
* Да ли овај разговор водимо у Босни и Херцеговини или Републици Српској?
– У сред Републике Српске! Босна и Херцеговина је имагинација, тако да неко ко нема друго обиљежје свог идентитета узме тај оквир. Мој примарни идентитет је Република Српска, Србин и Србија.
Овај став је јерес за те неке грађанске и либералне опције, које се увалиле свијет у озбиљну кризу. Озбиљну кризу, можда већу од оне из 1933. године, која се још увијек контролише, али се види да је свијет у потпуном нереду.
Идентитет је потиснут свих ових година због либерално-глобалистичке политике. Људи нису могли да сахране свој идентитет, већ су се увијек идентификовали са својом државом и нацијом. Када је дошло вријеме да се обрачунају те глобалне идеје, идентитета и глобализације и либерализације која подразумијева као важност индивидуе, а не колективитет, довело је у позицију да се те двије идеје сукобљавају.
То се најбоље види кроз оно што је још Хантигтон писао у свом монументалном делу „Сукоб цивилизација“, што је тада примљено као јерес. Тада се о томе говорило као о неком анахронизму, а сада видимо да је погођено готово све. Свијет иде ка томе.
„Република Српска прије свега“ или „Срби прије свега“
Наравно, остају те либерално-глобалистичке концепције да се боре за опстанак своје идеје, али све више губе пред оним што јесте идентитет. То се може видјети кроз долазак Трампа и његову политику „Америка прије свега“.
Зашто ми онда овде не би могли да кажемо „Република Српска прије свега“ или „Срби прије свега“.
* Да неће то бити слоган за изборе?
– Обично се не понављам, али ћу сигурно говорити то да је „Република Српска прије свега“. То је дио мог кључног и дефинитивног идентитета. Ја сам човјек који припада српском народу, припадам Републици Српској, припадам Србији. Ја се тако осјећам. Све ми је важно што се тог питања тиче.
Ја нисам човјек који је спреман да другима чини зло. Имао сам прилику, па нисам. Спреман сам да браним свој идентитет и право на став.
Ако неко од тих силних НВО по Бања Луци и Београду има право на своје тако ригидне ставове у којима се понижава и потцјењује српска држава и српски народ, а живи у њој, како је то могуће да ми не можемо да имамо став о примарном осјећају свог идентитата и припадања држави?
* Зашто се онда кандидујете за члана Предсједништва БиХ, а кажете да је БиХ имагинација?
– Када тако поставите тако питање – да или не. Наравно да постоји, али ни тада није лак одговор. БиХ је направљена Дејтонским споразумом, без иједног реалног и рационалног разлога да буде и опстане.
Она никада у историји није била засебан државни идентитет, него је увијек била у оквиру великих конгломерација – Отоманске империје, Аустроугарске, Југославије. Никада није исказивала способност да сам преживи кроз историју, па чак ни далеку. Још када су Котроманићи владали овим простором, који су били Срби, наравно ови каснији припадници ислама, пребјези из православне и католичке вјере, сада су одједном постали муслимани, исламисти и тражили су свој идентитет. Борили су се кроз вјекове и никад га нису остварили, па га немају ни данас.
БиХ из тог историјског разлога није имала шансе ни потребу да преживи ту 1995. годину. Међутим, наравно, како то бива, глобалне силе, обично арогантне, које искључују било какву причу и вјежбају се увијек, на за њих малим случајевима, каква је БиХ, одлучили су да глуме поново причу како послије рата може да се створи мултиетничко друштво. Само неколико година послије тога, Тони Блер, а затим и Меркелова говорили су о пропасти мултиетничког друштва које не може да се оствари и одржи. То се најбоље види кроз мигрантску кризу, која тресе читаву Европу.
Да је Босна пропала земља говоре и у Конгресу САД
Али, за нас је било предвиђено да ћутимо и патимо у БиХ. Направљен је систем у коме су минимална овлашћења дата БиХ те 1995. године у Дејтону. Насиљем међународне заједнице кроз низ година, интензивно до 2005. године, преношене су надлежности од Републике Српске, ишчупано су 83 надлежности које не припадају по Уставу БиХ и дате у надлежност БиХ, од чега ми немамо никакве користи. Имамо само као народ, као Република Српска огромну штету.
Опет зато што се у годинама послије Дејтона одједном појавила прича о ЕУ кроз европски процес, БиХ је почела да се моделира као централна земља, да буде функционална. У том процесу су почели да нам говоре, како сва питања која су од значаја за Европу морају бити на нивоу БиХ мимо Устава. Све је то ослабило и онако минимална надања Срба да се може нешто направити.
Данас нема озбиљног Србина који мисли да Република Српска не треба да егзистира као самостална, јер ми немамо никакву корист од БиХ. Немају корист чак ни Бошњаци, који имају само неку идентитетску потребу за БиХ, али они могу да живе у Бања Луци и слободно живе. Немају никакав проблем. Али, ово је српска земља, ово је Република Српска која припада српском народу.
У њој могу да уживају слободу и други. То није ништа спорно. Али, ништа ни мање ни више него што је ми живимо овдје. Или када би спровели реципроцитет и рекли „даћемо вам исте слободе као што имају Срби у Сарајеву“, онда би се већина муслимана одавде одселила. Та слобода за Србе тамо не постоји. Не постоји ни у већинским српским општинама у Федерацији БиХ попут Дрвара, Грахова или Гламоча.
Низ разлога је који је натјерао те велике силе тада да се направи неки експеримент, о чему многи причају, али се он примјети када Додик то каже „да је Босна пропала земља, да је недовршена земља“. То причају у Конгресу САД, пишу озбиљни аналитичари. Они који су правили илузију о БиХ деведесетих година, само се појаве у „Гардијану“ или „Тајмсу“ и пишу опет о лошим Србима, а наводно добрим Бошњацима.
Једини елемент који је одржао ту Босну свих ових година је прекомјерени ангажман међународног фактора, који није дозволио развој и креацију локалних структура политичких концепција који су можда могли негдје на некој малој бази да се усагласе, па да то може да живи.
Ми смо овдје примарно за мир. Ми нећемо овдје ништа рјешавати ратом. Али, вјерујемо да ће у наше руке упасти право да политички одлучујемо.
* Шта онда очекујете да у Сарајеву ријешите, уколико будете изабрани за члана Предсједништва БиХ?
– Ја идем у Сарајево да ојачам позицију Републике Српске, да ојачам поштовање Устав БиХ, а не његову деградацију. По Уставу БиХ, Босна и Херцеговина нема надлежности за безбједност, правду, правосуђе, одбрану, за много шта друго, што сада има, попут обавјештајне службе или прикупљања пореза.
Све је направљено да се ми овдје оградимо.
* То су све прерогативи независне државе?
– Покушај је да се БиХ направи државом, али то је вануставна прича. Тога нема у Уставу. Они су нас присиљавали годинама уназад да промијенимо Устав и да кажемо да је Босна надлежна за одбрану, да се легализује право на војску. Или да је БиХ надлежна за безбиједност. Није никада написано у Уставу, али има нека безбједност.
То је направила претходна америчка админстрација, која је овдје хтела да се вежба прављења државе по Фукујаминој теорији, која говори о крају свијета и историје, а градили су централну БиХ.
Идем из низа техничких разлога. У Републици Српској први пут је један предсједник некако остао два мандата. До сада се није десило да је неко био два мандата, најчешће није био ниједан мандат, сви некако завршавали.
Наша опозиција је покушавала да Српску дисциплинује из Сарајева
По Уставу ја не могу да се кандидујем на ово мјесто, мада бих опет то најрађе учинио. Наравно, морам да поштујем Устав и то је несумњиво.
Предсједник сам најјаче политичке партије, која када излази на изборе, мора да кандидује свог лидера за једну од индивидулних функција. Оно што ми се пружа је кандидатура за члана Предсједништва. Ја немам аспирације за то мјесто. Мислим да Срби не треба да шаљу најјаче људе и нема потребе да то чине.
Муслимани то имају потребе, јер је то идентитетски за њих важно, да је то Предсједништво као колективни шеф државе. За нас то није.
Али је у посљедње четири године било много декаденција, које су направљене успостављањем неке нове арогантне праксе против Републике Српске и хоћу да идем тамо да вратим снагу Републици Српској, коју је она имала прије четири године, када су људи из моје партије били у заједничким институцијама и заједно са нама у РС радили. Република Српска је била на првом мјесту у БиХ.
Ми смо успјели да доведемо до тога да се поштовао став РС. Онда су дошло неки други, који су овде опозиција, а тамо неким разним шпекулацијама изабрани у структуре власти. Умјесто да су тамо бранили РС, они су почели са нивоа БиХ да дисциплинују Републику Српску, уносећи нову праксу, јер БиХ је састављена од два ентитета и три народа. То пише у Уставу у члану 3.
Ниједан изборни ниво није на простору читаве БиХ. Срби српског члана Предсједништва, Хрвати хрватског, Муслимани муслиманског. Они се састану у Сарајеву и прогласи се као колективни шеф државе. Неке државе. БиХ је територија, она и није држава.
Она је само остала у међународној пракси, па је чак и теорија о држави остала нека имагинација. Састављена од два ентиета и три народа. Сва власт је изведена тамо. Имате Савет министра о коме у Уставу пише да је помоћни орган Предсједништва. Покушавају да од тога направе владу. Идем тамо да кажем да то није влада, већ помоћни орган како пише у Уставу. Ја ћу поштовати Устав.
Ова БиХ може да преживи само ако поштује Устав, а не ако поштује наметање странаца. Неће то бити лако ни једноставно. Не знам ни колико ћу бити успјешан у томе, али оно што је моја аутентична позиција тамо, то ће сви знати како изгледа.
У Сарајеву сам за двије и по године био једном или двапут, а у Београду 50 пута
Тамо гдје сједи то Предсједништво избачени су сви елементи и обиљежја српског народа и Републике Српске. Немате заставу Републике Српске, него само постоји нека застава и грб, који је наметнуо Високи представник. То нису чак ни народи усвојили. То није моја застава. Ја нисам гласао за њу. Мени је то неко наметнуо, неко је рекао „то је од данас ваша застава“. Моја застава је застава Републике Српске.
Не буде ли иза мене, неће имати ниједну сједницу Предсједништва. Одатле почињем. Застава иза. Нема заставе – довиђења: „Хитно? Извините, молим вас, поставите заставу, па ћу доћи да видим шта је хитно. Нећете? Нема састанка.“
Зашто је то тако тешко. Све почиње са малим стварима. Односно великим, за мене великим, за њих је мала ствар. Зашто је проблем да буде застава? Ако сам изабран од стране српског народа, зашто је проблем да буде иза мене застава. Ја их представљам. Зашто је проблем да се у том Предсједништву поштује Устав, а не да се испуњавају жеље међународног фактора. Мене то не занима. Ја нисам човјек који испуњава жеље другима. Мене занимају жеље народа. Зато 12 година побјеђујем на изборима.
Ја немам калкулације и то људи овде знају. Мој једини интерес није чак ни мој лични, него народни и државни интерес. Посвећен сам овом народу и држави. Неки то оспоравају, неки сматрају да то није тако, али то је њихов став. Још увијек већина људи и ја, мислимо да је тако. И ја ћу тако да радим, на сваком мом кораку тамо.
* Уколико побиједите, да ли ћете сједити у Сарајеву или ћете своју канцеларију измјестити у Бања Луку, као што је Драган Човић чешће у Мостару?
– Не мислим да живим у Сарајеву. Мислим понекад отићи тамо на сједницу, ако будем морао. Данас је савремени свијет успио свакаква технолошка чуда да направи. Могу ја да сједим овдје у канцеларији и да путем линка учествујем у сједници и то је документовано.
Мене ништа не привлачи Сарајево. Посљедње двије и по године био сам једном или двапута у Сарајеву, а једно 50 пута у Београду. Мислим да је то нормално и не желим да неко дискутује о томе да ли је то у реду или не. А, нека се питају из Сарајева, зашто то ми не идемо у Сарајево.
* Генерално имате много бољу комуникацију са босанско-херцеговачким Хрватима, него Бошњацима. Да ли може доћи до формирања трећег ентитета у БиХ?
– Мислим да је трећи ентитет неко рјешење, ако хоће да оно буде дугорочно одрживо. Међутим, то није интенција Бошњака. Они хоће да идентитетски униште Хрвате, чак и њихову помисао на територијалну организацију ентиитета, који се звао Херцег Босна, како би послије кренуо обрачун са Србима и нашом Републиком и нашим идентитетом.
Ја то разумијем, неко то не разумије. Код Бошњака је базична поставка у политици „нас има више, ми се више рађамо, будућност припада нама, треба само да издржимо“. Зато нема никаквог договора.
Човић и ја се разумијемо и блокирамо бошачке покушаје мајоризације
Срби су овдје живјели вјековима и још вјековима ће живјети. Права која имамо не смијемо да изгубимо. То није ствар већег или мањег броја, већ стеченог права које упорно треба да се брани.
Ја нисам овдје никаква навијачка позиција, већ са Човићем имам одличну сарадњу и разумијевање. Мислимо да треба спријечити процес мајоризације који се масовно примјењује над Хрватима и свуда гдје може над Србима. Поготово у Федерацији.
Рећи ћу вам да од 1995. године до данас, ниједна делегација у Дому народа федералног парламента, гдје је предвиђено да имају 17 представника никада није попуњена. То говори како и колико они уважавају Србе. Тамо имамо сада два посланика СНСД-а и четири Србина који су припадници СДА, Алијине партије или СДП-а, бивше Лагумџијине партије или неке друге муслиманске партије. Они су обично супружници у мјешовитим браковима и то детерминише њихове политичке ставове.
Ви данас имате ситуацију потпуне мајоризације Срба у Федерацији. Мајоризују се сада и Хрвати. Наравно да су и Хрвати понегдје мајоризовали Србе и то није спорно. Али је доминатан проблем је мајоризација која је подстакнута у оквиру неке велике приче међународног фактора, од стране Запада, која даје крила Муслиманима.
Мени је Брнс, замјеник државног секретара, рекао „Господине Додик, Ви морате да прихватите да је БиХ већински муслиманска земља“. Кажем ја „То није тачно“. Није ни било тачно. Они причају како је овдје побијен огромни број Муслимана, који су прије рата били релативна већина, али нису били апослутни број. Данас имају, по њима, апсолутни број, али мислимо да то није тачно, јер је креиран.
Али, то ништа не значи. То нема никакве везе. То мене ништа не обавезује, што њих има у Федерацији, колико их има. Знам колико нас овдје има у Републици Српској, то је доминантна прича.
Нас су у Другом свјетском рату побили Хрвати и Муслимани – гдје су и кад су стигли
Они стално причају како су страдалнички народ. Јесте страдалнички народ, нико не каже да није страдалнички народ. Страдалнички народ су и Срби. То нико не може да оспори. Посљедњих 100 година. Зар некоме треба објашњавати колико су Срби страдали? Зашто то неко не жели да уважи, а хоће да ми уважимо њихову патњу?
* Можда имамо проблем да то представимо?
– Нас су побили у Другом свјетском рату. Побили Муслимани и Хрвати. Побили су нас у Јасеновцу, муслимани из Ханџар дивизије и усташе. НДХ је имала званичну државну политику да побије Србе. Побити Србе и то су масовно радили.
Побили су нас гдје су и кад су стигли. Од Гаравице у Бихаћу, што мало ко зна, гдје је убијено 12,5 хиљада Срба из неких 30 села из околине овог града, гдје су били доминатна већина прије Другог свјетског рата. Било је 60 одсто Срба у општини Бихаћ, данас их имате 50 по броју. Побили су у три дана 12,5 хиљада људи. Побили су нас на Шушњару код Санског моста, 5 и по хиљада људи. Јасеновац, систем логора. Предсједник Израела је рекао тамо да је Јасеновац „балкански Аушвиц“. Да ли треба још нешто да кажемо о томе? Побили су нас на Броду на Дрини, Пребиловцима, то је било организована прича. У томе су учествовали Муслимани и Хрвати тог времена.
И сада то треба неко да заборави и каже „ми смо страдали“. Па, стадали смо и ми у прошлом рату. То се не може завршити на овај начин. Ми не смијемо да се повлачимо и предајемо.
Ми сада имамо апсурдну ситуацију, по коме државни тужилац из Њемачке долази у Сребреницу и има неки списак да прогања Србе. А зашто није дошао 1946. године и понио списак Нијемаца који су побили на Козари огроман број нашег становништва? Зашто није отишао у Крагујевац: „Дај да видимо ко је ово урадио?“ Какви су то дупли стандарди? Бесмислено.
(први дио интервјуа Српском Телеграфу)
Додај коментар