Ћеранић: „Тату лава“ и Правду за Давида треба вратити у законске оквире

• Давор Драгичевић свако вече пријети институцијама Српске дајући им рокове, без иједног доказа јавно прозива и оптужује за тешка кривична дјела људе на одговорним функцијама, он упорно крши Закон о јавном окупљању грађана. То што чини није вербални деликт, већ отворен напад на уставни поредак човјека који је спреман да Републику Српску доведе до сукоба
• Његов сарајевски партнер није на протесту прозивао Бакира Изетбеговића већ главну тужитељицу Тужилаштва Кантона Сарајево. Муриз Мемић није институције Федерације назвао злочиначким, никога није прогласио сотоном, није рекао да постоје и друге методе протеста, није пријетио ометањем избора, људе из врха полиције није прогласио убицама и саучесницима у убиству
• Неслагање са Драгичевићевом реториком први је јавно изразио Данијел Симић, оснивач препознатљивог портала Фронтал.рс, за који се ни у ком случају не може рећи да је режимски и провладин, и за то је био изложен невиђеној кампањи Драгичевићеве групе Правда за Давида. На својој званичној фејсбук-страници острвили су се и на Данијеловог оца, генерала Новицу Симића, прослављеног команданта Источнобосанског корпуса српске војске у преотеклом рату. А  сав „гријех“ Данијела Симића је био у томе што је уочио и објавио да су Драгичевићеви политички ставови потпуно пробосански, и да је непријатељски настројен према Републици Српској

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

„ИДЕМО до краја!“, поручио је Давор Драгичевић са узурпираног Трга Крајине са, ко зна којег по реду, окупљања.

Овога пута та порука није била, као иначе, упућена министру унутрашњих послова Републике Српске, Драгану Лукачу, већ директно предсједнику Српске Додику.

Да је иоле искрен, Драгичевић би надлежним органима дао бар мало одушка како би истрагу о трагичној смрти његовог сина привели крају. Али не, управо они који су по закону једини надлежни да приведу правди починиоце кривичних дјела, за Давора Драгичевића су највећи кривци, „убице и саучесници у убиству“, како он врх полиције и бањалучког тужилаштва учестало назива.

Овог пута је отишао корак даље, па се предсједнику Републике и предсједници Владе Српске обратио са застрашујућом пријетњом за њихову дјецу. Након помпезне најаве „Милораде, црни Милораде, Жељка Цвијановић!“, Драгичевић је театролошки наставио: „Још једном, путем медија или званичног саопштења вашег, поменете ли само име мог мртвог сина убијеног, ја, Давор Драгичевић вам лично гарантујем, одсјећете косу ваше дјеце, па шаљите гдје год хоћете!

Зашто Драгичевић велику бол коју осјећа жели да нанесе онима који, ако му нису помогли, одмогли нису сигурно?

Предсједник Републике је показао изузетно висок степен емпатије према Драгичевићу, те му је омогућена друга обдукција покојника, јер резултатима прве није био задовољан, промијењен је и тим МУП-а који је водио истрагу и дозвољено да он, Давор, буде дио новог тима, што је био преседан.

Без пристанка предсједника Додика – не би било ни посебне, тематске сједнице Народне скупштине на околности смрти Даворовог сина Давида, нити би био формиран Анкетни одбор састављен махом од опозиционих посланика.

Служећи се опробаном методом извртања чињеница, у наведеним уступцима Драгичевић види додатне разлоге за сумњу у умијешаност највиших државних органа у трагичан крај његовог сина.

Онај ко је први изразио своје неслагање са Драгичевићевом реториком, а то је био Данијел Симић, оснивач препознатљивог портала Фронтал.рс, за који се ни у ком случају не може рећи да је режимски и провладин, био је изложен невиђеној кампањи Драгичевићеве групе Правда за Давида.

Они су се на својој званичној фејсбук-страници острвили на Данијеловог оца, генерала Новицу Симића, прослављеног команданта Источнобосанског корпуса српске војске у преотеклом рату.

Генерал Симић је један од најзаслужнијих за пробијање коридора до Крајине, а за живота је због свог ведрог духа и моралних начела којих се држао, био омиљен код својих војника, и код грађана.

Злог језика „правдаша“ није била поштеђена ни Данијелова мајка, која је у рату била крај супруга, радећи у санитетској служби.

У чему је био „гријех“ Данијела Симића?

У томе што је уочио и објавио да су Драгичевићеви политички ставови потпуно пробосански, и да је непријатељски настројен према Републици Српској.

Непосредно након првог „великог“, односно, по бројности присутних значајнијег митинга, којег је Давор Драгичевић 19. априла организовао на бањалучком Тргу Крајине (други такав митинг одржан је 07. јула, а трећи је најављен дан уочи октобарских избора) указали смо на идеолошку платформу покрета Правда за Давида.

Након политичких порука које је Драгичевић изнио гостујући на једној сарајевској телевизији, она је потпуно огољена и своди се на идеје грађанског друштва. То у узаврелом „босанском лонцу“ значи потпуну мајоризацију српског (али и хрватског) народа. Та идеологија, уједно, растаче Дејтонски споразум, међународни уговор којим је успостављена уставна структура БиХ, а све зарад декларативно општег принципа један-човјек-један-глас, што се у бх реалности претвара у: један предсједник БиХ, Влада а не Савјет министара БиХ, парламент без Дома народа и ентитетског вета.

Постављена у тој равни БиХ би, у краћем или нешто временски дужем периоду, остала без Срба који би се у мигрантским таласима кретали према матици, напуштајући вјековна огњишта.

Како другачије схватити „Тату лава“, како себе Драгичевић воли да назива, када каже да ће Правда за Давида прерасти у покрет, који ће бити веома важан „да л’ у овој да л’ у оној држави“.

Драгичевић прејудицира и промјену имена Радио телевизије Републике Српске, која, „ако жели да постоји мораће ставити још неки назив поред“.

„Тата лав“ је из Сарајева, гдје је узвратио митингашку посјету Муризу Мемићу, дошао уста пуних Босне и Херцеговине и њеног будућег уређења у коме неће бити мјеста за Републику Српску и њене „злочиначке организације и институције“.

Сутрадан је на „редовном“ окупљању на Тргу Крајине, уз аплауз присталица, посланицима Српске поручио да је свако ко буде присуствовао скупштинском засједању поводом Извјештаја Комисије за Сребреницу о догађајима из јула 1995. године, „саучесник и убица у предмету организованог убиства Давида Драгичевића“. Том приликом упутио је језиву пријетњу предсједнику Додику и премијерки Цвијановић: ако још једном помену име његовог сина „путем медија или званичног саопштења“.

На поруку да ће „плакати над костима своје дјеце“ реаговао је предсједник Додик и нагласио да је Драгичевићево обраћање схватио као озбиљну пријетњу, и уједно, да ће се борити против сваког ко жели да укине Републику Српску, па и Давора Драгичевића који злоупотребљава протесте.

Ако Драгичевић пријети носиоцима највиших државних функција, чему да се надају новинари, ратни ветерани, и сви други који јавно изражавају негодовање поводом ставова које свако вече са Трга Крајине кроз директно укључење БН телевизије „Тата лав“ износи.

Када је недавно Драгичевићу путем фејсбук-странице упућена смртна пријетња, што јесте кривично дјело, полиција је по налогу Окружног тужилаштва у Бањој Луци идентификовала и привела осумњиченог.

Да ли ће се Окружно тужилаштво једнако односити и према смртним пријетњама које Драгичевић упућује? Или ће, као и када су из МУП-а Српске тражили да се саслуша блогер Васковић, одговор Тужилаштва бити „пусти будалу“?

„Тата лав“ свако вече пријети институцијама Српске дајући им рокове, без иједног доказа јавно прозива и оптужује за тешка кривична дјела људе на одговорним функцијама, он упорно крши Закон о јавном окупљању грађана.

То што чини није вербални деликт, већ отворен напад на уставни поредак човјека који је спреман да Републику Српску доведе до сукоба.

Његов сарајевски партнер није на протесту прозивао Бакира Изетбеговића већ главну тужитељицу Тужилаштва Кантона Сарајево. Муриз Мемић није институције Федерације назвао злочиначким, никога није прогласио сотоном, није рекао да постоје и друге методе протеста, није пријетио ометањем избора, људе из врха полиције није прогласио убицама и саучесницима у убиству.

Драгичевић и његове присталице узурпирали су градски трг и од њега направили гробље.

Трг Крајине припада свима, највише младима. Вријеме је да органи Градске управе, посебно Одјељење комуналне полиције, учине оно што им закон налаже. Да се Министарство породице, омладине и спорта огласи поводом велике злоупотребе дјеце. Омбудсман за дјецу Републике Српске је то давно требало да уради.

МУП Српске треба да спроводи Закон о јавном окупљању.

Поводом кривичних дјела на потезу је Окружно тужилаштво.