- За доктора Лавића нису више невоља Начертаније и Меморандум, него, вјеровали или не, Карађорђеви и Милошеви устаници против Османлија: „Када су Срби из Србије у другој половини 19. стољећа протјеривали муслимане у склопу ширег договора, а међу њима и Бошњаке, говорили су им увредљиве ријечи, упућивали им погане псовке, отимали им блага, вријеђали их, посебно жене које су перверзно описивали као буле“
- Срам их било! Послије само 500 година ропства под Турцима, током којих се двадесетак одсто православаца ради привилегија превјерило у ислам, те тако објективно постали квислиншка експозитура Стамбола на периферији Османске империје, устаници су им на растанку говорили ружне ријечи! Умјесто да су их замолили да остану!
- Утицајни сарајевски професор и национални идеолог није заобишао ни Србе у Српској: „Оно што се назива ентитет РС, уствари, дјело је геноцида, а цивилизирани свијет никада неће признати дјело геноцида као самосталну државу. (…) Већина људи у Босни не подржава примитивце који говоре о ‘арлаукању са минарета ‘. Езани с босанских џамија и звона с босанских цркава дио су “небеске” музике и неодвојиви су од нашег вјеровања, повијести, културе и менталитета“
- „Цивилизирани свијет“ је „геноцидну“ Српску признао још у Дејтону потписом предсједника и премијера водећих представника међународне заједнице и потписом бошњачког лидера Алије… А у БиХ никада није постојала „небеска музика“ џамијских езана и црквених звона илити јединствена босанска повијест, култура и менталитет
- У БиХ постоји Сенадинова, наша и још једна, илити три паралелне национаналне историје, културе, менталитети, који се данас се све више узјамно удаљавају. Лавић својим ставовима о томе свједочи и томе доприноси. И, хајде да се не лажемо, Сенадин не ужива у црквеним звонима, као што ни Милорад не ужива у куисању мујезина са минарета
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
„ПРЕДСЈЕДНИК Србије у Босни ствара хаос, а онда наступа као миротворац“ (Јасмин Алић), „Србија покушава да се дистанцира од злочина ЈНА којом је командовала“ (Мухамед Борогавац), „Великосрбијански пројекат је највећи пројекат зла у Европи“ (Сенадин Лавић) – само су неки наслови из серије оптужујућих текстова који су током неколико посљедњих дана лансирани из Сарајева на адресу Београда. И тек, успут, и Бањалуке.
Од свих поменутих текстова, најзанимљивији је овај посљедњи – интервју проф. др Сенадина Лавића (ФПН у Сарајеву) порталу Кликер 30. јула о.г.
Већ у самом наслову аутор, индикативно, рутинску синтагму „великосрпски пројекат“ замјењује ужом „великосрбијански пројекат“. Нису, дакле, проблем „босански Срби“ који, јел’да, једва чекају да падну у загрљај бошњачког комшилука и разбашкаре се у јединственој Босни, него је непријатељ агресорска Србија са својим хегемонистичким циљевима.
За доктора Лавића, зачудо, нису више невоља Начертаније и Меморандум, него, вјеровали или не, Карађорђеви и Милошеви устаници против Османлија.
„Када су Срби из Србије у другој половини 19. стољећа протјеривали муслимане у склопу ширег договора, а међу њима и Бошњаке, говорили су им увредљиве ријечи, упућивали им погане псовке, отимали им блага, вријеђали их, посебно жене које су перверзно описивали као ‘буле’, пљачкали их, ‘обећавал’ им да ће доћи за њима у Босну и иселити их за Османлијама и тако редом.“
Срам их било! Послије само 500 година ропства под Турцима током којих се двадесетак одсто православаца ради привилегија превјерило у ислам, те тако објективно постали квислиншка експозитура Стамбола на периферији Османске империје, устаници су им на растанку говорили ружне ријечи. Умјесто да су их замолили да остану, у име мултикултурализма, вјерске и етничке толеранције, истине и помирења, катарзе, заједништва и суживота. Или им, барем на свечаном испраћају, дали обештећење за отету имовину и уручили им одликовања што су служили окупатору.
Напротив, на традицији негативног односа према домаћим издајницима српскоправославни владика Данило испјевао је познати „шовинистички“ стих „потурица гори од Турчина“, па проф. Сенадин наставља …
„Не смијемо никако заборавити пјеваније Његошево из ‘Горског вијенца’ или Веселиновићев роман ‘Хајдук Станко’. Оба дјела су из 19. стољећа и преко њих су се “одгајале” генерације српске дјеце. Та прича о освети, клању, убијању, мржњи према муслиманима инсталирана је у образовни систем као културни код и она припрема нове ‘јунаке’ који ће клати старце, жене и дјецу по Босни и Санџаку… Тај примитивни менталитет живи до данас и његује се кроз систем образовања и идеологију српства. Ако мало дубље уђемо у њега, онда можемо пратити етнофаулизам као саставни дио великосрбијанске ‘културе’, али, нажалост, с босанске стране уопће нисмо посветили знанствену пажњу говорним актима који су претходница геноцида.“
Елем, геноцид су започели још Карађорђе и Милош, наставили су га Његош и Јанко Веселиновић преко школске лектире, а у континуитет се, наравно, уклопио и Иво Андрић, који је „Босни нанио више штете него све окупаторске војске“, па онда Дража, па Слоба, све до Вучића и Додика.
Све један за другим до „12 геноцида над муслиманима“, које данас набраја официјелна бошњачка историографија. А у Србији се развила „антибосанска и исламофобна политичка култура која је од пјесничког стиха еволуирала до агресије и геноцида“.
„Сасвим је јасно да српском народу данас треба нова политичка култура, али питање је – ко ће ту културу увести међу Србе? Исто тако, знамо да се циљано од 1980-их ствара међуетнички конфликт да би се кроз одржавање тензија наставила антибосанска политика Србије“- вели Лавић.
Зашто сад тек од 80-их!? Зар није и раније? Иако се из скромности не намеће као терапеут, бошњачки др Лавић се дискретно препоручује да буде тај који ће да „уведе нову политичку културу међу Србе“.
У наставку интервјуа доктор већ даје забрињавајућу дијагнозу …
„Великосрбијански пројект је јединствен у модерној Европи. Он је болестан колико и Хитлеров нацизам. Основ те болести или њиховог пада у барбарство је неморал, нихилистички однос према животу, затуцаност паланачком ‘пјесмом’, порицање светости живота. Великосрбијански ‘карцином’ метастазира пред нашим очима.“
Бадава Вучићу што је истрпио каменовање у Поточарима, што је слао вишемилионске поклоне у Сребреницу, што је понудио градњу пута до Сарајева, предложио редовне заједничке састанке двију влада.
Прагријех Првог и Другог српског устанка, односно жал за „пустим турским“, које је било златно доба балканских муслимана, као ноћна мора притишћу главе савремених Бошњака. А тек онда, узгред, утицајни сарајевски професор и национални идеолог прелази на Србе у Српској.
„Оно што се назива ентитет РС, уствари, дјело је геноцида, а цивилизирани свијет никада неће признати дјело геноцида као самосталну државу. (…) Али за тај посао је задужен Додик. Већина људи у Босни не подржава примитивце који говоре о ‘арлаукању са минарета ‘. Езани с босанских џамија и звона с босанских цркава дио су “небеске” музике и неодвојиви су од нашег вјеровања, повијести, културе и менталитета“
„Цивилизирани свијет“ је „геноцидну“ Српску признао још у Дејтону потписом предсједника и премијера водећих представника међународне заједнице и потписом бошњачког лидера Алије.
Бошњаци се тешко суочавају са чињеницом коју политички коректне западне дипломате избјегавају да им отворено кажу: католичко-протестантска Европа је против независне Српске првенствено зато да босански муслимани не би остали сами, као мостобран за продор исламског тероризма у земље ЕУ.
Иначе, од мултикултурализма су одустали још Тачерова и Кол: „Сљедбеници ислама нити хоће нити могу да прихвате западне вриједности“. Свијет се окреће од неолибералног глобализма и брани се системом суверених националних држава.
У БиХ никада није постојала „небеска музика“ џамијских езана и црквених звона илити јединствена босанска повијест, култура и менталитет.
У БиХ постоји Сенадинова, наша и још једна, илити три паралелне национаналне историје, културе, менталитети, који се данас се све више узјамно удаљавају. Лавић својим ставовима о томе свједочи и томе доприноси. И, хајде да се не лажемо, Сенадин не ужива у црквеним звонима, као што ни Милорад не ужива у куисању мујезина са минарета. Само што то Милорад отворено каже, а Сенадин ужива у црквеним звонима, која се у данашњем Сарајеву и не чују од езана са стотине нових минарета.
Након кратког екскурзуса у БиХ, Лавић , опет не може без Србије и Београда.
„Ова фаза се проводи координирано с политикама Београда (и Загреба), уствари, без те подршке изван Босне не би се нешто овакво ни догађало. Просто је невјероватно како грађани трпе све те националистичке примитивце који у институцијама државе Босне и Херцеговине заступају интересе сусједних држава ( …) Додик обавља тај посао“ –каже Сенадин.
Да, постоји координација политике Бањалуке са Београдом, и то су обје стране отворено обзнаниле и прије Сенадиновог „открића“. Ради се о природној вези између два дијела једног народа који спонтано теже јединству. То није ствар примитивизма или еманципације, него етничког и вјерског идентитета.
Ако Бошњаци Турску нескривено осјећају и декларишу као своју матицу, иако их од Турака дијели другачија националност, различит језик, једни су у Европи – други махом у Малој Азији итд., чудно је да никако не могу да схвате своје комшије Србе (и Хрвате) које са матицама везују неупоредиво бројније и јаче реалне споне.
Срби, као и Хрвати, у заједничким органима БиХ не заступају интересе сусједних држава, него су њихови интереси напросто конгруентни интересима сународника у матичним државама.
Ова два народа у БиХ, сем малобројних појединаца, немају осјећање уставног (државног или грађанског) патриотизма према БиХ. Осјећају лојалности према Српској и Херцег-Босни, а повезује их отпор бошњачком унитаризму и централизму, који бројчаном доминацијом (један човјек – један глас) цијелу БиХ хоће да узме под своје.
Најзад зашто не великосрпски него великосрбијански пројекат, који се као лајтмотив провлачи кроз Лавићев интервју?
Зашто му је, тобоже, проблем Србија, а не Српска?
Зато што, два мјесеца уочи избора све анкете у РС показују да дио опозиционог блока у колаборацији са бошњачким и западним фактором није успио да угрози предност коалиције власти.
Западни политичари и аналитичари, попут угледног британског професора Џејмса Кера Линдзија, већ помирљиво говоре да „треба сачекати исход избора, а онда видјети шта даље са БиХ од које су, осјећа се, сви дигли руке“.
Али опозиција гради оптимизам на промјени имена „Савез за промјене“ у ново – „Савез за побједу“. А муслиманско Сарајево, у недостатку свјежих идеја, панично посеже за већ провјерено неефикасном методом „међународне заједнице“: „Притиснути Вучића да због КиМ попусти у БиХ и подржи колаборантску опозицију у РС!“
Довољно би им било и да само заустави „белај из Лакташа“ који се приближава Сарајеву.
„Будућност Босне је сјајна! У тежој моралној ситуацији су Србија и српски народ него Босна и Бошњаци.“
Тако оптимистички завршава проф. Лавић упркос свим жалопојкама које је изнио током интервјуа. Пошто се сјајна перспектива ваљда не односи на „геноцидни“ дио БиХ и реметилачку „Херцег-Босну, него само на пет кантона са бошњачком већином, нека му је срећан пут у бољу будућност.
Чему само оно „нека цркне и комшији крава“, као да ће, наводно, тежа морална ситуација у Србији подићи морал Бошњацима на 25 одсто територије БиХ.
Ако хоће, нека им буде!
7 Коментара