- Ни кључни човек Трампове изборне кампање Стив БЕНОН ни његови политички истомишљеници у САД и Европи нису у довољној мери упознати са компликованим наслеђем ратова на простору бивше СФРЈ, нити су до сада били у прилици да чују неку јасну, општесрпску визију будућности и потенцијалне сарадње. Ипак, и Бенонов интервју за РТРС, и састанци које је делегација Републике Српске имала у Вашингтону представљају важан први корак у том правцу, као и наговештај потенцијала за позитивне промене у нашим односима са Западом, или бар његовим бољим делом
- Никакву конкретну подршку није Бенон дао ни Републици Српској ни Србији, нити је о њима посебно говорио. Али је јасно да сам интервју представља својеврсну поруку, и да се много тога корисног по српске интересе може наћи у његовој политичкој визији и приоритетима
- Подршка надирућим национал-популистичким покретима широм Европе и – можда најважније за нас у овом тренутку – окончање Хладног рата и налажење заједничког језика са Русијом. Ово последње је посебно важно, јер ако се спусте тензије на релацији САД/ЕУ и Русија, онда се аутоматски смањују и притисци на српски простор. Ако НАТО више није усмерен ка Русији као главном непријатељу, онда се смањује и његов притисак на Србе као потенцијални „непријатељски елемент” у позадини фронта према Москви
Пише: Александар ПАВИЋ
ДУГО се чекало да се неко ко има тежину у америчком политичком животу појави на неком српском државном медију и пошаље суштински позитивне поруке српској јавности. Никаква условљавања, никаква надмена дељења лекција, никакве осуде за наводне грехове из прошлости. Још када та особа да интервју једној српској телевизији у свом дому, у опуштеној али интелектуално озбиљној атмосфери, у стојећем положају који свесно указује на уважавање равноправног саговорника, онда се ипак мора приметити да то представља новост, дах свежег ваздуха, потенцијал неке суштинске промене.
Реч је, наравно, о интервјуу који је изборни стратег, бивши политички саветник и идеолошки савезник Доналда Трампа, Стив Бенон, дао за РТРС крајем јула.
Никакву конкретну подршку није Бенон дао ни Републици Српској ни Србији, нити је о њима посебно говорио. Али је јасно да сам интервју представља својеврсну поруку, и да се много тога корисног по српске интересе може наћи у његовој политичкој визији и приоритетима.
То су на првом месту борба против Сороша и свега што он представља: глобализма, масовних миграција и либерал-интервенционистичког уплитања у унутрашње ствари других држава, и коруптивно-тоталитарног споја корпоративних и бирократских елита и њиховог централизма. С друге стране, ту је подршка надирућим национал-популистичким покретима широм Европе и – можда најважније за нас у овом тренутку – окончање Хладног рата и налажење заједничког језика са Русијом.
Ово последње је посебно важно, јер ако се спусте тензије на релацији САД/ЕУ и Русија, онда се аутоматски смањују и притисци на српски простор.
Ако НАТО више није усмерен ка Русији као главном непријатељу, онда се смањује и његов притисак на Србе као потенцијални „непријатељски елемент” у позадини фронта према Москви.
А још ако би се могло постићи и обострано разумевање о претњама које су заједничке и НАТО-у и Русији – на првом месту исламски тероризам и масовне миграције са југа – онда би се отворили, после дужег времена, и потенцијални модуси сарадње на европском континенту који би били у складу са пре десет година одбаченом руском иницијативом о евро-(азијском) простору јединствене, недељиве безбедности.
Наравно, с обзиром на хистеричну антируску кампању коју потпирују, на првом месту амерички, али и европски мејнстрим глобалистички медији – које Бенон, иначе, назива „главном опозиционом партијом” – пут до тога неће бити нимало лак, а можда чак и немогућ. Но, то је циљ за који се вреди борити, јер је алтернатива – пораст тензија између две водеће светске нуклеарне силе и Хладни рат 2,0 – и мрачна и несагледиво опасна.
Занимљиво је и Беноново инсистирање на „одбрани западне цивилизације”, засноване на „јудео-хришћанским вредностима”.
Интервју је био исувише кратак да би Бенон имао прилике да изложи све што о томе мисли, али се из неких његових ранијих интервјуа јасно види шта под тим подразумева: повратак традиционалним, национално-утемељеним вредностима, породици и вери (или бар вредностима које из вере извиру) и, што је такође занимљиво, нека врста реформе или обнове капитализма, који треба опет да омогући обичном човеку, радничкој и средњој класи, пристојан и достојанствен живот.
По Бенону се капитализам – за који још увек сматра да је најбољи систем – извитоперио, мутирао у два негативна правца: интересном спајању државних и корпоративних елита, и чистом „либертаријанском”, безличном капитализму који од људи прави робу и објективизује их, стављајући чист профит испред човека. Ово последње је резултат још једног процеса која забрињава Бенона, а то је масовна секуларизација западног човека.
Наспрам тој секуларизацији, он види велику опасност од онога што је он у другим интервјуима отворено назвао „џихадистичким исламским фашизмом”. Уз масовне миграције, које су, опет, уско повезане са овим проблемом, Бенон то сматра највећом спољном претњом западној цивилизацији, и сматра да одговор мора да буде чврст и радикалан, евоцирајући чак и хришћанске победе над исламом код Поатјеа и под Бечом као цивилизацијске путоказе и тачке прелома.
Супротно виђењу сорошоида и либерал-интервенциониста, то је за њега далеко опаснији противник од Русије.
Наравно, не треба заборавити да је Бенон католик, и да врло држи до традиционалног католичанства. С друге стране, мада се никако не може рећи да је велики љубитељ Русије – за коју сматра да је „клептократија” – њему су Русија и Путин, осим на безбедносном пољу, занимљиви као савезници управо на пољу повратка традиционалним вредностима, и примећује да је то случај и са растућим бројем америчких конзервативаца.
Бенон је изразито подозрив према Кини, и сматра је главним ривалом САД. Он је, иначе, неколико година успешно радио у Шангају и Хонг Конгу на пољу глобалне индустрије интернет видео игрица, и још увек повремено иде у Кину, где се његово мишљење пажљиво слуша – иако су, разуме се, Кинези врло добро упознати са његовим ставовима. Дакле, ту нам се виђења не подударају, с обзиром да је Кина цењени српски савезник који не поставља услове за развијање равноправне економске сарадње, и који недвосмислено подржава Србију по питању њеног територијалног интегритета, и не врши никакав притисак на Српску да се утопи у централизовану БиХ.
Бенон такође сматра да су Турска и Иран (кога је, намерно или не, назвао „Персијом”) фактори на чији растући утицај на Европу преко Балкана такође треба обратити пажњу, док с друге стране, не само да не помиње опасност од вехабистичког фундаментализма, већ апострофира позитивне аспекте Трампове прошлогодишње посете Ријаду, који је главни вехабистички спонзор, и даљег развијања савезничких односа са заливским монархијама.
Јасно је, међутим, да је овде првенствено реч о погледу на Блиски исток који је у подударности са израелским, а Израел је главни амерички савезник у региону, са најјачим лобијем у Вашингтону. Но, оно што нас првенствено овде треба да занима је чињеница да Бенонов горепоменути поглед на „џихадистички исламо-фашизам” свакако искључује било какву подршку његовој агресивној експанзији ка северу и Европи, какву је уживао под Обамом и Клинтоном. Пре би се рекло да, као и Трамп, и Бенон, основано или не, полаже наде у „реформе” конзервативних заливских монархија, што је већ посебна тема.
Треба такође бити свестан чињенице да ни Бенон ни његови политички истомишљеници у САД и Европи нису у довољној мери упознати са компликованим наслеђем ратова на простору бивше СФРЈ, нити су до сада били у прилици да чују неку јасну, општесрпску визију будућности и потенцијалне сарадње. Ипак, и Бенонов интервју за РТРС, и састанци које је делегација Републике Српске имала у Вашингтону представљају важан први корак у том правцу, као и наговештај потенцијала за позитивне промене у нашим односима са Западом, или бар његовим бољим делом.
Не оним који све учинио да од нас направи непријатеље а од некадашњих нацистичких савезника пријатеље, већ оним који је идентификовао (заједничког) непријатеља у сопственим редовима и бори се да се некако искобеља из спирале цивилизацијске смрти.
Оним који је поздравио састанак Путина и Трампа у Хелсинкију, и схвата да је заправо то једини пут који не би требало да има алтернативу.
Додај коментар